Po pivskim selima, nemačka folksdojčerska SS “Princ Eugen” divizija od 6. do 12. juna 1943. godine, zajedno sa Handžar divizijom, gatačkim ustašama, pobila je 1.290 Pivljana, među njima bilo je 549 dece
U Dolima kraj Pive, na današnji dan, 7. juna 1943. godine, na praznik Obretenja glave Svetog Jovana Krstitelja, nemačka folksdojčerska SS “Princ Eugen” divizija, potpomognuta prvim komšijama pobijenog naroda, gatačkim i ustašama iz Handžar divizije, za sat vremena pobila je 522 meštana, među njima i 109 dece mlađe od 15 godina.
Surovih zločina bilo je tih dana i na drugim mestima po Pivi, neki podaci ukazuju da je po pivskim selima, po kolibama i katunima, po dolovima i vrtačama, na razne načine, bestijalno, zverski, pobijeno, živo spaljeno, bačeno niz litice, više od 1.260 nedužnih žena, dece, staraca… Među njima bilo je 549 dece, tek rođenih, tek stasalih dečaka, devojčica, mlađih od 20 godina.
Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je pivske stradalnike, proglasila ih mučenicima, ušli su u crkveni kalendar.
“Nema bratstva u Pivi koju je zaobišla ova nesreća. Samo kod najbrojnijeg (Blagojevića) stradalo je više od 220 osoba! Neka su bratstva prepolovljena, dok je jedno zauvek nestalo. Stradali su samo zato što su se rodili kao Srbi, što su se krstili sa tri prsta, govorili svojim srpskim jezikom i potpisivali se kako je ko znao srpskom ćirilicom. I zato, zašto ne reći, što su u tom zlom vremenu imali i neke zle komšije”, ispričao je pre koju godinu Veliši Kadiću, novinaru iz Nikšića, autor filma Srpske televizije iz Podgorice “Kad se Piva na nebo selila”, Veselin Matović.
U Gojkovića Dolu kraj Plužina, iznad Pive, prethodnog dana, 6. juna, uoči praznika Obretenja glave Svetog Jovana Krstitelja, Nemci su u kolibu zatvorili 46 meštana, po nekim verzijama događaja bilo ih je i 60, i sve ih žive zapalili.
Jaglika Adžić, koju je Srpska pravoslavna crkva posvetila kao i ostale pivske mučenike, imala je 17 godina. Bila je sklonjena sa strane, kada je videla da su u kolibi u plamenu njena braća Milorad (8), Momčilo (4) i Dušan (2), njeni otac i majka, Krsto i Stoja, kada je čula krike braće, oca i majke, zaletela se, skočila u oganj i izgorela sa njima.
U filmu o stradanju Pive, profesor Veselin Matović podsetio je i na tragediju porodice Đikanović.
Mališa i Mitra iščekivali su dolazak na svet novorođenčeta, dete se rodilo pred streljačkim strojem.
“Do rođenja novog života došlo je baš u času streljanja! I to dete koje nije dočekalo ni ime da mu se nadene, najmlađi je mučenik pivske tragedije, koje je kršteno mučeničkom krvlju”, ispričao je Matović.
Pivski pesnik Kosta Radović, 1969. godine svedočio je o zločinu:
“Nikada neću zaboraviti Dola. To je najveće stratište u Crnoj Gori, golema i neprebolna tragedija pivskog naroda. Imao sam tada sedam godina i sa dvadesetak meštana iz sela Borkovića bio sam u zbegu, sakriven od progonitelja, u jednoj visokoj pećini preko kanjona Komarnice. Sećam se da su se iz Dola čuli rafali i lelek koji je presekao nebo i koji nikada neću zaboraviti. Kada se lelek prolomio, u pećini je nastupio opšti plač. Bio sam zbunjen, nesam znao šta se događa, ali sam osjetio strašnu jezu i strah. Kasnije su mi objasnili šta se sve desilo… Taj lelek me obavezuje da se uvek sećam nesrećnika koji su ubijeni u Dolima, da o njima pišem, da ne dozvolim da se zaborave”.
Retki preživeli svedoče su da su neljudi, zveri u ljudskom obliku, po vrtačama, po pivskim selima, najpre ubijali decu mlađu od 15 godina, pred očima roditelja, pa žene i devojke, pa na kraju starije od 15 godina.
“Kada je naišla ta SS divizija, koja nikoga živog nije ostavljala ispred sebe, pokupila je sve stanovništvo koje je zatekla. Pored mene iz kuće su odvedeni i moja sestra Vida i osmogodišnji sestrić Veljo Vučurović, koji je došao u ujčevinu. Mog brata Savu, koji nije hteo da krene iz kuće jer je pretpostavio šta nam se sprema, ubili su u kući. Zajedno sa njim ubijeni su i njegova supruga, sin i tri kćerke. Kada su ih pobili zapalili su kuću tako da se nije imalo šta sahraniti jer je ostao samo pepeo”, svojevremeno je zabeleženo svedočenje Miloša Glomazića rođenog 1907, koji je tog dana krvav, ranjen, uspeo da utekne sa strelišta.
Krajem jula 2022. godine, Skupština Crne Gore usvojila je Rezoluciju o genocidu u Pivi i Velici.
U Dolima na mestu stradanja podignut je hram.
“Neko govori o 109, nego 111. Žrtva dece je zapečatila pivsku žrtvu u toku Drugog svetskog rata. Ponajviše su stradala deca, žene, trudnice, starci, nejač, sve nevine žrtve koje su pobili fašisti i nacisti, i to ne samo oni koji su došli iz Nemačke i Princ Eugen divizija nego i mnogi drugi od naših komšija koji su se priključili tim zločinačkim SS divizijama”, kazao je pre koju godinu na mestu stradanja pivskih mučenika vladika Joanikije.
Zločinci nisu tih dana mogli da se napiju srpske krvi. Bestijalni, u ljudskoj istoriji do tada valjda nezabeleženi pir nastavljen je narednih dana po Gornjim Breznima, Stabnima, u Kručici, Miljčkovcu, Bukovcu, Zabroju, Rudnicama, Brljevu, drugim selima.
“Ako je Jasenovac najveći srpski grad pod zemljom, onda su Velika i Piva dvije najveće srpske varoši pod zemljom. Zabranjivali su nam da se sećamo ovih žrtava. Uvek se podrazumevalo da Srbi stradaju kao narod. Sad poručujem: ne zaboravljam i ne opraštam, nisam niti Bog, niti Arhangel Mihail”, rekao je tokom rasprave o rezoluciji o ovim zločinima Milan Knežević.
U radu na filmu “Kad se Piva na nebo selila”, stravičnom podsećanju na zločin, profesoru Matoviću koji je, kako piše Kadić, “krvavu bajku ispričao verući se niz litice, obilazeći stradalna mesta Pivljana, pronalazeći retke svedoke tog zločina, pomogli su Mile Cicmil, istoričar, Pajo Batrić Kandić, Đorđije Kandić, Veselin Kandić, Radmila Matović, kao još uvek živi svedoci tih mučeničkih dana Stanoje i Zagorka Kandić, Ljubinka Osmajić…
Profesor Mile Cicmil autor je knjige “Krv Pive” u kojoj su prvi put objavljena neka autentična svedočenja preživelih stradalnika, kao i najpotpuniji spisak stradalih.
Cicmil podseća je Župa pivska bila tih dana na udaru sedme SS “Princ Eugen” divizije, posebne dobrovoljačke jedinice, koju su činili brdska divizija, 118. lovačka, 369. hrvatska divizija a da je napad na Pivu bio nastavak četvrte ofanzive posle bitke na Neretvi, kada su se na ovoj teritoriji durmitorskog sreza grupisale partizanske snage koje su prešle iz Bosne u Crnu Goru.
Foto: © СПЦ
Izvor. RT Balkan
