Naravno, nijedan razgovor o košarci ovih dana ne može da prođe bez komentara igara Nikole Jokića pa je i splitski „Pink panter“ govorio o somborskom „Džokeru“.
oni Kukoč je sedmi član čuvenih čikaških „Bikova” iz 90-tih godina koji će ući u „Kuću slavnih”. Tu će biti uz saigrače Džordana, Pipena i Rodmana, trenere Fila Džeksona i Teksa Vintera, vlasnika kluba Džerija Rejnsdorfa i glavnog menadžera Džerija Krausa. Toni Kukoč je i peti Hrvat u kući košarke u Springfildu posle Rađe, Petrovića, Ćosića i Novosela. „Pink panter”, kako su ga zvali zbog njegove prefinjene igre, mnogima je i dalje najdraži igrač. Ovaj momak visok 2,08 metara vladao je svojevremeno Evropom sa svojom Jugoplastikom koja je tada podsećala na rokenrol grupu. Kao evropska zvezda koja je ovim povodom stigla u Čikago iz svog rodnog Splita bio je zatrpan telefonskim pozivima i čestitkama na uspehu.
„Kako je toliko ljudi došlo do broja mog telefona? Ovih dana je baš bilo lepo biti Ja!”, smeška se Toni.
Kako ste se osećali kad ste saznali za vest o ulasku u Kuću slavnih?
Veče pre toga išao sam da gledam meč moje nekadašnje ekipe koja se sada zove KK Split. Bilo je tu fotografija iz mladosti, mesta gde smo igrali i trenirali, i sve me je to obuzelo. Sutradan me je pozvao Džeri Rejnsdorf i izgovorio: „Konačno si u Kući slavnih”. To je divno osećanje. Ustvari, mislim da sve to još uvek nisam do kraja shvatio.
Sećate li se svog dolaska u Čikago?
To nije bilo lako. Tada se u Americi nije mnogo znalo o evropskim igračima. Stizali smo u NBA, ne baš kao totalno nepoznati, ali nisu nas mnogo videli u Americi. Igrali smo protiv SAD na Olimpijskim igrama ili na Svetskom prvenstvu, i to je bilo sve. Zato me je radovalo što je Džeri Kraus uporno hteo da dođem u Čikago. Već je imao šampionsku ekipu ali uverio me je da bih se ja savršeno uklopio u nju. Posle toga mi je dao priliku da zaigram, i to je bilo presudno.
Toni Kukoč sa trofejom Lerija O’Brajana
Šta vam je bilo najteže?
Da se prilagodim. Igrati u Evropi je bilo sasvim drugačije. U Americi me je dočekao novi sistem igre, novi saigrači, novi trener. To što Majkl Džordan nije bio tu prve godine, donekle mi je pomoglo zato što sam dosta igrao. Mogao sam odmah da odigram onako kako znam i da pokažem da mi je mesto u šampionskim „Bulsima”.
Promenilo se otad mnogo stvari, Vaš fizički izgled, pozicija u ekipi, Vaš uticaj na igru.Zapravo sve se promenilo.
Kada sam stigao rekli su mi da treba da ojačam. Da su mi za to dali par godina, sve bi bilo lakše. Pošto sam to uradio za godinu dana izgubio sam deo pokretljivosti. Nisam mogao da trčim kao pre u Evropi. U Jugoplastici sam imao 90 kilograma, a u NBA sam stigao do 105. I to za godinu dana. Posle sam nešto smanjio kilažu, povratio sam deo brzine i mogao sam da igram na više mesta u timu. Pomogao mi je i dolazak Rodmana jer više nisam morao da idem na skok u napadu. Odluka trenera Fila Džeksona da me koristi na više pozicija mnogo mi je pomogla.
Kako ste se nosili sa pritiscima?
Možda bi bilo lakše da sam bio u timu koji ne igra plej-of, nego u ekipi koje je već osvojila tri šampionska prstena. Stigao sam u tim NBA šampiona u kojem igraju Džordan, Pipen, Grant… Svi ti igrači koje sam cenio i koje sam gledao noćima na televiziji. Pritisak se ogledao pre svega u tome da postignem da me ljudi cene, da pokažem da sam sposoban da doprinesem jednom takvom timu. Ponosan sam na to da sam u tome uspeo.
Sećate li se čuvene utakmiceprotiv američkog Tima snova u finalu Olimpijade u Barseloni 1992. godine kada su Vas Džordan i Pipen potpuno izbacili iz igre?
O tome nikada nismo mnogo razgovarali. Sin mi se rodio u Hrvatskoj nekoliko dana pre toga. Znao sam da sam izabran od Čikago Bulsa, ali nisam znao šta se događa unutar ekipe, o problemima Krausa sa Pipenom oko njegovog ugovora. Ali kada govorimo o Pipenu i Džordanu koji igraju protiv tebe ne verujem da ima mnogo igrača na svetu koji su zablistali protiv njih. Ali najveća korist iz te utakmice je to što sam shvatio da mogu da igram u NBA ligi.
Mnogo se govorilo o Vašem odnosu sa Džordanom i Pipenom.
Hoću da im zahvalim što su me pritisli do kraja, što su me izazivali na svakom treningu i na svakom meču da dam najbolje od sebe. Rezultat svega toga je to da sam na kraju u Kući slavnih zajedno sa njima.
Kukoč i Džordan
Da li je sada mnogo lakše da se iz Evrope stigne u NBA?
Mi smo bili nepoznati. Tamo su nešto čuli o Divcu, Petroviću, Rađi i Kukoču iz Jugoslavije, o Sabonisu i Marčuljonisu… Ali mislim da nisu bili svesni onoga za šta smo mi bili u stanju da uradimo, o sposobnostima koje smo imali. Danas možeš da vidiš svakog igrača još od njegovih 12, 13 godina. Dončić, Jokić, Bogdanović, bili su dobro poznati i pre nego što su došli u NBA. Poverenje u njih je danas mnogo veće. Čim stignu, odmah imaju loptu i priliku da se pokažu. Izvanredno je što neko od njih može da bude i MVP lige.
Da li će to da bude Nikola Jokić?
Jokić je kompletan lider, sposoban je da na terenu uradi sve sam. Ono što me oduševljava je to što košarku ne shvata kao posao. Uživa da se takmiči na najvišem nivou i izgleda kao da je to neka igra napravljena baš za njega. Ima potpuni uticaj na ekipu, podstiče druge da ga slede u tome. Nije atletski najrazvijeniji niti je najbrži, ali njegova sposobnost da pre svih drugih vidi šta se događa na trenu pretvara ga u veličanstvenog igrača.
Toni Kukoč 2004. godine u dresu Milvokija
Mislite li da Španija iz poslednje decenije može da se poredi sa reprezentacijom bivše Jugoslavije?
Španija može da se poredi sa nama. Imala je izvanrednu ekipu koju su predvodili braća Gasol. Ne znam tačno koliko je Španija danas jaka, jer neki igrači su ušli u godine, i ne znam da li su i dalje u reprezentaciji. Ali oni su osvojili skoro sve što se moglo osvojiti. Španija je imala svoje vreme u kome je bila najbolja u Evropi, i možda i na svetu. Vremena su različita, ali zajedničko je da su i Španija i Jugoslavija pobeđivali najbolje na svetu.
