Možda ne pakla, kao kod Dantea i njegovih sedam terasa čistilišta, ali svakako svojevrsnih iskušenja.
Nova kraljica Vimbldona Jelena Ribakina (Ne Elena, kod Rusa se to izgovara kao kod nas, Jelena), prošla je svoju stazu do šampionske ekstaze i suza radosnica.
Za mnoge devojke ovo se dešava jedanput u životu, to je dan za koji su živele, borile se, trenirale, koji su sanjale i koji se možda više nikad ne ponovi.
Zato uživaj Jelena, uživaj, zaslužila si.
Nesumnjivo govorimo o jednoj talentovanoj devojci, koja je do trenutka svog teniskog magnovenja stigla u 23. godini, iako je ovako nešto najavljivala i ranije.
Rođena Moskovljanka, vižljasta, plavokosa teniska heroina sa Istoka, morala je ozbiljno da prokrči put sebi ka tom svetlosnom danu krinisanja u Hramu tenisa.
Kažem u Hramu tenisa (i dalje tako mislim) iako čuvari njegove tradicije kao da se svojski trude, svesno ili nesvesno, da ga opašu dinamitom jeftine dnevne politike i učine samim tim ogromnu štetu.
Što bi sami Englezi rekli – “damage is done”, šteta je napravljena, i kiseo osmeh princeze Kejt na ceremoniji dodele trofeja govori više od reči.
Ono čega su se Englezi plašili, desilo im se, kako to rekosmo pre neki dan, bumerang im se vratio pravo u glavu!
Nisu hteli Ruse u Londonu, ali Ruskinja, umotana u zastavu Kazahstana, simbolično, odnela je trofej iz njihove riznice, sa sobom.
Ako u Londonu posle ovoga ikada više pomisle na slične političke smicalice o zabranama, ili bolje rečeno diskriminacijama, što me ne bi začudilo, znači da lekciju nisu ili ne nameravaju da nauče.
Jelena Ribakina je, poput trojanske princeze, iz stare priče o Trojanskom ratu, ni kriva ni dužna tako postala teniski simbol “trojanskog konja”, koji su Rusi, naravno nesvesno, poslali na Vimbldon kako bi upali unutra i simbolično razorili hram.
Nisu planirali, ali desilo se! I onda se pitamo, a ko je sve to tako udesio? Možda neki nama neznani teniski bogovi, koji se, kako često to kažemo, igraju sa nama. Ko će ga znati…
Istina je i da su i Rusi, u ovoj magičnoj teniskoj priči mlade princeze, dobili svoju žestoku lekciju.
Jer, ne zaboravimo činjenicu, Ribakina je do titule na Vimbldonu stigla igrajući pod zastavom Kazahstana. I nije nimalo slučajno što je bilo tako.
Rusija je ogromna zemlja, ima veliki broj tenisera i teniserki i ta moskovska škola jeste čuvena i iznedrila je mnoge bivše i sadašnje šampione.
Imaju pravo da se ponose što je Jelena potekla odatle, što je do 2018. godine trenirala i igrala pod ruskom zastavom, uostalom to su podvukli i njen bivši trener, nekadašnji Dejvis kup reprezentativac Andrej Česnokov, ali i dvostruki grend slem šampion u miksu, Andrej Olhovski.
Ali Šamil Tarpiščev, prvi čovek Teniske federacije Rusije, mora da je imao veliku knedlu u grlu kada je pričao o tome kako je ovo veliki uspeh i ruskog tenisa, jer je on, upravo kao najodgovorniji za procenu talenata u ruskom tenisu, svrstao svojevremeno Ribakinu u drugi ešalon, što će reći, precrtao je i da preimućstvo nekim drugim devojkama.
Kao i u fudbalu i u mnogim drugim sportovima, prave se greške u proceni i ako je ovim Tarpiščev želeo da se n neki način pokaje, onda mu se oprašta. Ipak, zasluge Teniske federacije Kazahstana, ne bi smele da se prenebregnu.
Pre svega zbog toga, što kada je Ribakina bila u finansijskoj krizi, Savez u Moskvi nije imao dovoljno razumevanja da je podrži, uprkos stalnim vapajima njenog oca za pomoć.
Kazahstan se, po dogovoru koji ima sa TF Rusije ponudio da pomogne, pronađen je novac, dobila je trenere, terene za rad. Jelena je to prihvatila umesto da ode na neki od univerziteta u SAD i četiri godine kasnije, evo je na vrhu, isplatilo se, vimbldonski trofej najbolje svedoči o tome.
A što se Tarpiščeva i Rusije tiče, oni će morati sami da daju odgovor pitanje na to zašto im se javljaju “greške u sistemu” i zbog čega se mladi talenti, kada su tu na ivici prelaska u seniorske vode, jednostavno nađu pred ambisom.
Pogleda li se sada samo ko sve igra za Kazahstan, jasno je da je to čitava ruska ekipa, biće da je u pitanju greška kod skauta i onih koji donose odluke, a tim će u Moskvi morati podrobnije da se pozabave.
Ribakina im je izmakla iz ruku, a uz Mariju Šarapovu iz 2004. jedina je igračica ruskog porekla koja je trijumfovala na Vimbldonu.
Konačno, o momentu na konferenciji za medije, kada su je dežurni medijski politički poslenici u tenisu upitali da li podržava politiku Putina, izlišno je govoriti.
Oni i dalje ne shvataju da im je odgovor dat pre toga, na terenu, gde se jedino i može.
Atakovati na nekog političkim pitanjima, samo zato što je rođen na određenom mestu, a u momentu najveće sreće u karijeri, krajnje je bedno.
Krajnje je bedno bilo i to što uz nju, u tim trenucima najveće radosti, na tribinama nisu bili i njeni roditelji, koji su ostali u Moskvi. Ne zato što nisu hteli.
Jednostavno, nisu mogli da dobiju vize u ovom momentu, jer imaju ruske pasoše. Jelena se slomila pred novinarima na pitanje kako bi njeni roditelji reagovali da su se našli na licu mesta.
“Verovatno bi bili super ponosni…Hteli ste da vidite emocije, evo ih. Držala sam to predugo u sebi“, prozborila je kroz suze.
Na kraju, i samo ime Ribakine govori za sebe. Da je Srpkinja, zvala bi se Jelena Ribar. Ovako, po ruski, ona je na neki način “ribareva kći”.
A riba je, kao što znamo i drevni simbol hrišćanstva. Što se nekima na Zapadu, koji bi da nas sve više približe digitalnom i transhumanom, a udalje od svega drevnog, ljudskog, opet neće svideti…
B92.
