RAĐANjE NOVOG TURANA
Sredinom oktobra u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana, održan je VII samit Saveta saradnje turskojezičkih država, na kojem su učestvovali predsednici Azerbejdžana, Turske, Kazahstana, Kirgizije i Uzbekistana (prvi put kao punopravni član). Prvi predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev i premijer Mađarske Viktor Orban (ova država ima status posmatrača u organizaciji) ocenili su samit „važnijim nego što se čini“
Nekoliko je razloga zbog kojih bi se za ovogodišnji samit Saveta saradnje turskojezičkih država moglo reći da je posebno važan. Prvo, Nazarbajev je predložio da se odustane od termina „turkojezični“ – organizacija bi imala novo ime Savet turskih država – te da se uradi analiza (i program) pod nazivom „Tursko viđenje 2040“, koja bi odredila strateški pravac razvoja Turana. Drugo, u svojim govorima turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je govorio o „njegovom snu – pojavljivanje šest država i jedne nacije“. Da podsetimo da je dosad u ovoj organizaciji postojala platforma „dve države – jedna nacija“, a to se ticalo samo Azerbejdžana i Turske. Prema svim pokazateljima ovde se radi o obnovi ideje panturkizma, koja se projavila mnogo ranije.
NEOOSMANSKA STRATEGIJA Donedavno turska politička elita s Erdoganom na čelu gradila je strategiju neoosmanizma – obnove prostranstva kojim su nekada vladale Osmanlije (Osmanska imperija). Ankara je težila da implementira neoosmanizam u američki globalni projekat „Velikog Bliskog istoka“, kojim bi se radikalno izmenila politička konfiguracija ovog dela sveta. U ovim uslovima doktrina panturkizma uvodi se u zonu tzv. strateške dubine, uz podrazumevanje dominacije Ankare u svim delovima turskog sveta, a koje nikada nije potpadalo pod vlast Osmanlija.
Međutim, aktivna delatnost Turske u Arapskom proleću, posebno u događanjima u Siriji (prva faza) ukazala je na krizu političkog neosmanizma, jer je pokazao slab idejni i vojnopolitički uticaj u islamskom svetu, tj. niko ga nije prihvatio. Dogodilo se zapravo ono što turski stratezi nisu predvideli, piše francuski portal Slate.fr, „neuspeh u pokušaju da se zbaci sirijski predsednik, dok su u severnim regionima ove države ojačale kurdske vojnopolitičke formacije, a svoje prisustvo u regionu ojačala je i Rusija“. Pored toga primetan je postao i uticaj Kine, dok je Zapad „ribao“ Erdogana zbog odricanja od ideologija kemalizma.
Turska je gradila poziciju zapadnog bedema u islamskom svetu, pri čemu nije uspela da se potpuno presvuče u „islamsko odelo“. Tursku su u islamskom svetu počeli da doživljavaju kao „novog Lorensa“ (Tomas Edvard Lorens, Englez koji je stvorio vehabizam i islamski terorizam), kao zastupnika interesa SAD u ovom svetu. U međuvremenu Zapad je i zvanično lišio Tursku mogućnosti da uđe u Evropsku uniju. Dogodilo se neočekivano: kriza odnosa Ankare sa Zapadom, tačnije sa SAD, kao i jačanje protivrečnosti s muslimanskim, pre svega, arapskim državama, koje su nekada ulazile u sastav Osmanske imperije.
Pokušaj Erdogana da „poveća ulog“ istovremenim delovanjem u nekoliko pravaca turske spoljnje politike (Istočno Sredozemlje, Zakavkazje, Srednja Azija, Bliski istok i Srednji istoku) samo je oslabio položaj države. Ova spoljna politika Turske, prema mišljenju ruskog analitičara Stanislava Tarasova (objavljenom na portalu regnum.ru) stvorila je utisak da ova država zapravo izvozi nestabilnost. Posle svega turska politička elita se pokazala dezorijentisanom. S jedne strane, geopolitički položaj države koja se nalazi na krajinama evropskog i azijskog kontinenta daje velike mogućnosti za razvoj odnosa s različitim državama, a s druge, sve je pošlo natraške, pri čemu se snažno aktivirao „kurdski faktor“. Toliko da je Turska državama morala priznati da postoji „kurdsko pitanje“. Drugim rečima, pojava kurdske države bilo je samo pitanje vremena. Da tragedija bude veća, Turska je podržavajući Arapsko proleće govorila o neophodnosti reformisanja niza arapskih država u smeru prihvatanja demokratije, a sada se počelo govoriti o „reformi same Turske“.
PANTURKIZAM KAO PLAN B Samim tim je postalo očigledno da je Turska propustila šansu da bude „vodeća država Bliskog istoka“. Ovo su, dakle, razlozi zašto je Ankara u tišini „zaboravila“ neoosmanizam i okrenula se panturkizmu (što je scenarij odstupanja). Pitanje je kada će i u kakvim uslovima on postati nova ideologija i strategija Turske.
Intriga se sastoji u tome da panturkizam znači „udaranje na Rusiju“, a Ankara i Moskva su sada, bar na Bliskom istoku, saveznici. Da podsetimo, u sovjetskoj i ruskoj nauci projekat panturkizma se opisuje negativno, jer udara na ruske interese u Zakavkazju i Srednjoj Aziji.
Docent Rustem Vahitov sa državnog univerziteta u Ufi (Baškirija) u članku „Izazov panturkizma i evroazijski odgovor“ na ranije negativne narative dodaje i novi, jer, prema njegovom mišljenju, „panturkizam je ideologija i skup političkih praksi, krajnje neprijateljski nastrojenih prema ideji i praksi evroazijskih integracija“. Vahitov dodaje da se „politički procesi često razvijaju u ciklusima, a novi u njima su, zapravo, zaboravljeni stari“. Interesantno je da je upravo „prvi“ savremeni zagovornik evroazijskih integracija sada već bivši kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev veliki zagovornik panturkizma; 2012. na forumu u Istanbulu rekao je sledeće: „Kako je rekao Ataturk: ’Doći će vreme kada će se svi Turci ujediniti.’ Zato želim da pozdravim svu tursku braću. Između Altaja i Sredozemnog mora živi više od 200 miliona braće. Ako se svi ujedinimo, bićemo veoma delotvorna snaga na svetu.“ Nazarbajev je 2013. predložio da se Turska uključi u carinsku uniju. On je 2017. od državnog aparata tražio da pripremi zemlju za prelazak na latinično pismo, štaviše, zvaničnici u Kazahstanu ne kriju da ovaj korak podrazumeva približavanje Kazahstana i Turske (Turska je učinila i veliki napor da, posle raspada SSSR-a, novoformirane „turske“ države pređu s pisanja ćirilicom na latinicu. Eksperti, naravno, ukazuju da iza toga stoji politički interes: „panturkistički krugovi očekuju da se posle prelaska na jedan alfabet, pređe i na jedan jezik, što će doprineti stvaranju jedinstvene nacionalne zajednice i stvaranje jedne države u kojoj će Turska igrati dominantnu ulogu“). Međutim, izjava Nazarbajeva govori da ne poznaje tursku istoriju. Mustafa Kemal, koji je zamenio mladoturke na vlasti, napustio je panturski projekt. Kemal je izabrao put izolacionističkog, anadolskog nacionalizma (po analogiji sa „Velikom“ i „Malom Nemačkom“, to se može nazvati projektom „Mala Turska“). Pri tome je pomoć koju je pružila sovjetska Rusija kemalističkoj Turskoj odigrala važnu ulogu – Ataturk nije želeo da pokvari prijateljske odnose sa SSSR-om.
U Turskoj tokom života Ataturka panturkizam je praktično bio poluilegalna ideologija. Određen broj panturskih organizacija, koje su se protivile Kemalovom režimu, bile su slomljene, dok su njihovi lideri bili utamničeni (drugi panturkisti su se snašli i zauzeli važne pozicije i u Kemalovoj državi). Tek s početkom Hladnog rata počinje oživljavanje panturkizma u Turskoj, jer su želeli da uz pomoć ove politike i ideologije u SSSR-u seju neprijateljstvo između Slovena i Turaka.
Panturkizam je 2009. prešao u fazu političkih integracija. Te godine, na predlog Nazarbajeva, u Kazahstanu je osnovan Savet za saradnju turskih država, uključujući Veće šefova država, Veće ministara spoljnih poslova, Veće predsednika, a u Istanbulu je smešten Turski poslovni savet. U stvari, imamo alternativu Evroazijskoj uniji, pod okriljem Turske.
ASIMILACIONA POLITIKA Rustem Vahitov je izričit da ovakve političke integracije ne odgovaraju političkim i geopolitičkim interesima Rusije. To nije dobro ni za turanske narode Rusije. Kada turski izaslanici panturkisti govore o jedinstvu svih Turaka, njihovi slušaoci i simpatizeri iz Tatarstana, Baškirije, Kazahstana, Kirgistana naivno misle da je to ravnopravna zajednica svih turskih naroda. Ovo je, naravno, obmana. Na turskom jeziku ne postoje čak ni dve reči koje bi razlikovale pojmove „Turci“ i „turski“. Kada turski panturkisti govore o jednoj turskoj naciji i turskoj kulturi, oni jednostavno znače tursku naciju i tursku kulturu. Baškirima, Tatarima, Kazahstancima, Uzbecima se nudi asimilovanje u turski narod (savremene Turske). U tu svrhu Turska za sve ove ljude marljivo nameće latinično pismo (u slučaju Uzbekistana, Turkmenistana, a sada je to uspelo i u Kazahstanu, a postoje i brojni entuzijasti latiničari za takvu transformaciju i u ruskom Tatarstanu). To će otvoriti pristup turskoj literaturi i medijima „titularnim“ ljudima ovih republika (turski jezici su bliski međusobno, nije teško naučiti turski za govornike drugih turskih jezika). Ovo će biti praćeno asimilacijom, naravno ne sada već u dve ili tri generacije, koje će već učiti latinicu u školi i neće znati ćirilicu ili ruski jezik (jasno je da se uticaj Turske može ojačati samo ako je federalni centar oslabljen i omogućava suverenizaciju turanskih regiona). U ovom slučaju Baškiri, Uzbeci, Tatari, Kazasi će morati da zaborave svoje kulturno nasleđe decenijama stvarano ne samo u sovjetskim vremenima.
Šta je, dakle, rešenje?
Njima se može suprotstaviti evroazijski pogled na odnose između Turaka Rusije i Turaka, a koji se ne bi zasnivao na konceptu civilizacije na bazi jezika (kao što su panslavizam i panturkizam) već na teoriji razvoja.
Prvo, osmanski Turci uzaludno nameću evroazijskim Turcima ideju da oni čine jednu kulturu i civilizaciju. Naprotiv, kako antropološki, tako i u njihovoj kulturi, a još više geopolitički, osmanski Turci su naslednici civilizacije Rimske imperije koja se razvila „oko-carigradskog mesta razvoja“ (P. N. Savicki). Drugo, i u kulturi, i u geopolitici, evroazijskim Turcima su daleko bliži pripadnici evroazijske civilizacije, posebno evroazijski Sloveni, od Turaka Osmanlija.
Prema Vahitovu, osmanski Turci su takođe bili naslednici Istočnog rimskog carstva u geopolitici. Osnivač evroazijanstva P.N. Savicki je uveo pojam „mesto razvoja oko Konstantinopolja“, koji uključuje Malu Aziju, Grčku i Balkan. Sa stanovišta evroazijske teorije, ovo mesto je arena na kojoj se odvijaju glavni događaji grčke i turske istorije. Carstva koja nastaju u njoj nastoje da popune ovo mesto, bez obzira na etnički supstrat država. P. N Savicki je napisao da je Tursko carstvo bilo naslednik Istočnog rimskog carstva koje je asimilovalo i preuzelo mesto razvoja oko Carigrada (u širem smislu), tačnije severoistočnog (delom istočnog i južnog) dela Mediterana.
Tako su Turci Osmanlije imali istu politiku kao i Romeji, sakupljajući romejske zemlje, uključujući Bugarsku i Srbiju, oko Konstantinopolja, koji je samo preimenovan u Istanbul (kao što je u drugom evroazijskim mestorazvoju Moskovska Rusija okupila oko sebe zemlje Horde). Očigledno, ako uvažavamo izložene argumente, da je panturska politika Turske potpuno neprirodna.
S druge strane, savremeni ruski političari smatraju „da se vremena menjaju“, te je nedavno šef ruske diplomatije Sergej Lavrov dao senzacionalnu izjavu (portal Regnum.ru) o „spremnosti Moskve da razmotri pitanje stupanja u Savet saradnje turkojezičkih država (Turski savet) ako je ova organizacija spremna da primi države u kojima ima turski govorećih ljudi, ali koji nisu dominantni“. Ova izjava, naravno, nije data slučajno.
U Rusiji trenutno živi 20 miliona Turaka, a dobri odnosi s Ankarom utiču na stav da Moskva više ne razmatra turski faktor kao „rizičan“ (sa sebe). Turska se zapravo okreće Moskvi, što znači da Ankara ne može s taktičkog aspekta posmatranja realizovati svoje nacionalističke i islamske (sunitske) težnje. To znači i da se Turska mora približavati ruskim predstavama o bezbednosti Bliskog istoka, Zakavkazja i Srednje Azije. Tim pre jer su u pomenutim regionima svesni da ne mogu nijedan bezbednosni problem rešiti osloncem na Tursku, dok su politički i ekonomski gubici zbog događaja na Bliskom istoku ogromni.
Turski publicista Ergin Jildizoglu (list „Birgün“) upoređuje geopolitičke konstrukcije SAD i „Nove Osmanske imperije“ koristeći zakone spojenih sudova. S potonućem imperijalnih projekata SAD na Bliskom istoku, oni sa sobom na dno vuku i Tursku. Istovremeno, Moskva baca „pojas za spasavanje“ s kojim idu i velike političke i ekonomske koristi, mnogo veće od onih koje nude SAD i Zapad. No da li će Turan biti poluga jačanja ili slabljenja Rusije zavisi ne samo od Ankare već i od Moskve, tačnije od njene umešnosti da ubrza evroazijske integracije i tako „zagrli Veliki Turan“ dajući mu proruski smer.
PANTURKIZAM
Panturkizam se pojavio na prelazu iz XIX u XX vek kao ideologija kulturne i političke integracije turskih naroda, odnosno naroda koji govore turanske jezike i koji žive na teritoriji legendarnog Turana, obično predstavljenog kao suprotnost današnjem Iranu i persijskoj kulturi. U stvari, panturkizam je svojevrsni turski analog panslavizma i pangermanizma, turskog supernacionalizma, a to već pokazuje da je lišen bilo kakvih korena u tradicionalnim kulturama turanskih naroda. Panturkizam je veštačka konstrukcija koju su stvorili predstavnici zapadnih krugova nacionalne inteligencije turanskih naroda Ruske imperije i Turske, imitirajući popularne oblike evropske političke kulture (na primer, jedan od osnivača panturkizma Jusuf Akčura studirao je u Školi političkih nauka na Sorboni u Parizu i nije krio svoja uverenja i njihovo poreklo). Zapravo da je ideje „turskog nacionalizma“ razvio pod uticajem francuskih naučnika Sorela, Ronea i Butmija, koji su u svojim predavanjima propovedali koncept „zdravog nacionalizma“.
Na izvorištima panturkizma stajali su i krimski tatarski izdavač i novinar Ismail Gasprinski, kao i turski filozof i pisac turkmenskog porekla, ideolog pokreta Mladoturaka, Zia Gekalp. Već pomenuta tatarsko-turska javna ličnost, pisac, pesnik, novinar Jusuf Akčura (Iusup Hasanovich Akčurin) takođe je odigrao važnu ulogu u formiranju panturkizma. Ako je Gasprinski razvio ideologiju kulturnog panturkizma, koji je kombinovao sa idejama skladnog suživota Turaka sa Slovenima u Ruskom carstvu, onda su Gekalp i Akčura bili kreatori političkog antiruskog panturkizma.
Panturkisti su bili neka vrsta nacionalnih graditelja koji su provodili projekat „retardiranog nacionalizma“ kao odgovor na ekspanziju evropske kulture i političke i ekonomske prakse zapadnog imperijalizma. Ali to je, kao što je već rečeno, supernacionalizam. Naime, klasici panturkizma smatrali su Turke „jedinom nacijom“ (smanjivanjem razlika između Tatara, Kazaha, Kirgiza, Turaka prema razlikama između subetnosa ove nacije) i zagovarali stvaranje države turske nacije koja bi se protezala od Kine do Centralne Azije i od Volge do Balkana.
Doktrinu panturkizma u osmanskoj imperiji usvojili su Mladoturci (Enver-paša, Talat-paša i Jemal-paša). Njihov ideološki lider bio je već pomenuti Zia Hekalp, koji je, inače, između ostalog, tvrdio da su Turci nadljudi, čiji je nastanak najavljivao Niče. Mladoturci su imali dva zadatka:
1) transformacija šarenolike, višenacionalne Osmanske imperije u homogenu tursku nacionalnu državu,
2) pripajanje Turskoj teritorija naseljenih turskim narodima, prvenstveno Azerbejdžancima, ruskim Turkmenima, narodima sa Kavkaza, Povoložja i Krima, koje bi postepeno turčili, budući da su mladoturci „turski narod“ shvatili isključivo kao tursku naciju.
Ove zadatke mladoturci su počeli da rešavaju i izvođenjem pravog genocida nad drugim narodima Osmanske imperije – genocidom nad Jermenima, što je rezultiralo uništenjem između jednog i 1,5 miliona Jermena, uključujući starce, žene i decu. Mladoturci su u svojim tajnim telegramima govorili direktno o „konačnoj likvidaciji“ Jermena, ukazije Rustem Vahitov.
ARMIJA VELIKOG TURANA
Azerbejdžanski list „Eni Musavat“ objavio je članak u kome govori o širenju vojne saradnje između Azerbejdžana i Turske, što znači zajedničke vojne vežbe i formiranje zajedničkih jedinica za „antiterorističke operacije“ na teritoriji Republike Arcah (Nagorno Karabah, naseljen Jermenima). U tom smislu u Azerbejdžan su doputovali turski vojni instruktori koji imaju iskustva u borbama protiv gerilskih jedinica.
List sa ponosom ističe da će se protiv Jermena ovaj put boriti „Armija Turana“. Radi se o jedinici koja je smeštena u Bakuu i čine je pripadnici armija Turske, Azerbejdžana, Kirgistana i Mongolije.
