Jalova osveta Haškog tribunala

Srpski narod i ja zajedno sa njim smo već pobedili. Republika Srpska je stvorena, a srpski narod slobodan je u vlastitoj državi. Žrtva koju ja podnosim je manja od drugih, poručio je Radovan Karadžić posle izricanja presude

U haškoj sudnici je 20. marta 2019. ozvaničeno ono što se, nažalost, već moglo očekivati. Međunarodni rezidualni mehanizam za krivične sudove u Hagu (faktički, Žalbeno veće Haškog tribunala) osudilo je Radovana Karadžića na doživotnu robiju, preinačivši tako prvobitnu presudu haških delilaca političke pravde iz 2016. kojom je prvom predsedniku Republike Srpske, zbog „genocida na području Srebrenice, napada na civile tokom opsade Sarajeva i uzimanja pripadnika mirovnih snaga Ujedinjenih nacija za taoce“, izrečena kazna od 40 godina zatvora.
Iako je odbio sve žalbene zahteve odbrane i tužilaštva – a time potvrdio prvobitnu presudu da „nije bilo genocida na teritoriji opština Bratunac, Prijedor, Vlasenica, Zvornik, Sanski Most, Foča i Ključ“ – Međunarodni rezidualni mehanizam je, ipak, povećao kaznu nekadašnjem neuropsihijatru iz Sarajeva sa obrazloženjem da je „s obzirom na težinu Karadžićevih krivičnih dela prvostepena kazna Pretresnog veća neadekvatna, nerazumna i nepravična“.

SELEKTIVNA HAŠKA PRAVDA U najmanju ruku licemerno zvuči objašnjenje danskog sudije Van Jensena kako „Karadžićeva odbrana nije uspela da dokaže da on nije kriv za masakr na Markalama i terorisanje stanovnika Sarajeva dugotrajnim granatiranjem i snajperisanjem“, i to ne samo zbog činjenice da postoji dosta indicija (da ne kažemo dokaza) da je zločin na Markalama izvela druga, za njegove posledice tada zainteresovana bošnjačka strana.
Nesporno je da su granatiranja i ubijanja ljudi snajperom bili, nažalost, svakodnevna pojava tokom troipogodišnjeg rata u glavnom gradu BiH, ali su delioci „haške pravde“, u skladu s direktivama svojih naredbodavaca, pri vaganju krivice svesno ignorisali istinu da su u delovima Sarajeva koje su kontrolisali Srbi (Grbavica, Lukavica, Vojkovići, Ilidža, Rajlovac, Vogošća) pod snajperima i granatama Izetbegovićevih „izvođača radova“ takođe stradali nevini civili. Zbog ovog „terorisanja stanovnika Sarajeva“, za koje je morao da zna ili bar bude kriv po principu „komandne odgovornosti“ (koja se Karadžiću stavlja na teret), „rahmetli Alija“ sve do svog „odlaska na ahiret“ 19. oktobra 2003. nije bio gonjen od strane Haškog tribunala, kao što ni njegovi saradnici iz bošnjačkog državnog i vojnog rukovodstva (Haris Silajdžić, Ejup Ganić, generali Rasim Delić, Sefer Halilović, Atif Dudaković) nikad pred ovim sudom nisu odgovarali za svirepe zločine koje su njihovi podređeni izvršili nad srpskim stanovništvom u gradu na Miljacki, ali i drugim delovima BiH.
A morali su, da je Tribunal – koji se hvalio kako će kažnjavanjem krivaca doprineti pomirenju među narodima BiH – pokazao želju da pronađe „krivičnu vezu“ između odsečenih glava srpskih vojnika na Ozrenu, spaljenih crkava i kuća u bosanskoj Krajini, koncentracionih logora (poput „Silosa“ u Tarčinu), javnih (privatnih) kuća, te ubijenih nevinih građana bačenih u sarajevsku jamu „Kazani“, i onih koji su se nalazili na vrhu komandnog lanca u tadašnjem Predsedništvu BiH i takozvanoj Armiji BiH.

PRESUDA PRE OPTUŽBE Izvođenje pred međunarodnu pravdu odgovornih za srpske žrtve u ratovima na prostoru nekadašnje Jugoslavije nije, međutim, bio zadatak ovog tribunala. A to je i očigledno ako se zna da je dotični sud – umesto da podigne optužnicu protiv Bila Klintona, Tonija Blera, Veslija Klarka i Havijera Solane – uspešno sarađivao s vojnom organizacijom koja je 1999. bez odobrenja Saveta bezbednosti izvršila zločinačku agresiju na SR Jugoslaviju. U najkraćem, mada formalno osnovan odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, haški sud je suštinski bio politički tribunal u kome je suprotno normama međunarodnog prava sprovođen plan Vašingtona i globalističkih centara moći da se „mali Rusi s Balkana“ primerno kazne zbog suprotstavljanja volji tvoraca unipolarnog sveta.
Pošto je Radovan Karadžić, uz Slobodana Miloševića, bio najznačajnija ličnost srpskog otpora on je, uz „artiljerijsku pripremu“ satanizovanjem u zapadnim medijima, proglašen krivim i pre nego što je protiv njega 24. jula 1995. formalno bila podignuta optužnica u Hagu. Medijska halabuka o „opsadi i uništavanju Sarajeva“, kao i zločin u Srebrenici samo su olakšali stvaranje željene slike „gospodara rata“ i „ratnog zločinca“, a pesniku – kome je 1994. Savez pisaca Rusije dodelio Nagradu „Mihail Šolohov“ – nije pomoglo ni to što je u godinama rata ispoljavao maksimalnu diplomatsku kooperativnost.
Prvi predsednik Republike Srpske jednostavno nije mogao da izbegne hašku optužnicu na kojoj su se, u skladu s već ranije pripremljenim scenarijem za „raspoređivanje krivice“ u bosanskom trouglu, našli svi članovi državnog i vojnog rukovodstva RS (predsednik, dva potpredsednika, predsednik Narodne skupštine i načelnik glavnog štaba vojske) osim Nikole Koljevića, koji bi, da nije tragično okončao život 16. januara 1997, verovatno i sam bio pozvan da odgovara pred takozvanim sudom međunarodne pravde. Ovaj sud – čiji su rad kao donatori pomogle osvedočene „filantropske“ organizacije poput „Fondacije Rokfeler“ i „Otvorenog društva“ Džordža Soroša, te bogate arapske države – nije naravno želeo da podizanjem optužnica protiv čelnika režima iz Sarajeva ugrozi imidž Bošnjaka kao bezmalo jedinih žrtava rata, dok su preživeli čelnici, u Vašingtonu upokojene „Herceg Bosne“ (njen predsednik Mate Boban je preminuo 1997. godine) kažnjeni u haškoj sudnici kako bi se separatistički orijentisani hercegovački Hrvati upozorili da ne smeju dovoditi u pitanje projekat Federacije BiH.

DOŽIVOTNA ROBIJA UMESTO 40 GODINA Logično se nameće pitanje zašto su stvarni kreatori „haške pravde“ naložili da se prvostepena presuda Radovanu Karadžiću od 40 godina zatvora preinači u najtežu kaznu koju može da izrekne ovaj tribunal – kaznu doživotne robije? S obzirom na godine osuđenika, za njega i jedna i druga presuda praktično znače doživotni boravak u kazamatu, ali treba imati u vidu da su tvorci pooštravanja kazne tim činom želeli da pošalju političke poruke.
Bošnjaci su ohrabreni da nastave borbu za unitarnu i u NATO „integrisanu“ BiH, dok se Srbima, a pre svega narodu i rukovodstvu Republike Srpske, ovakvim kažnjavanjem njihovog prvog predsednika želelo staviti do znanja kako se ne mogu lako osloboditi u svetu odavno stvorene slike o „genocidnoj tvorevini“; od njih se očekuje da u narednom periodu budu manje otporni na pritiske, odnosno odustanu od korišćenja „maligne ruske karte“ i protivljenja ulasku BiH u „svetu vojnu alijansu iz Brisela“. Najzad, ne manje važno, ova presuda je trebalo da bude upozorenje svim „remetilačkim“ i nepodobnim faktorima (poput Madura ili iranskih ajatolaha) u svetu kakva ih sudbina može snaći ako se budu suprotstavljali volji uzdrmane, ali još uvek moćne Imperije.
Izricanje doživotne kazne zatvora ratnom vođi bosanskih Srba nije nimalo doprinelo pomirenju među narodima BiH već je, naprotiv, „zacementiralo“ ionako čvrst zid između Srba i Bošnjaka. Za Bošnjake će presuda „ratnom zločincu sa Pala“ biti nesporna pravda i još jedan dokaz da je „genocidna šumska tvorevina Republika Srpska nasilno ubačeno strano telo u organizmu Bosne koje se mora pre ili kasnije odstraniti“. Normalno, pripadnici naroda koji je Karadžić vodio tokom teških ratnih godina ovu presudu doživljavaju kao novu nepravdu u dugom lancu politike dvostrukih aršina Haškog tribunala, pa su zbog toga za Radovana simpatije ovaj put pokazali i oni koji su ranije bili kritični prema njegovoj politici.

KARADžIĆEVA ZASLUGA Prvom predsedniku Republike Srpske pripadaju velike zasluge za stvaranje Republike Srpske, ali i opstanak našeg naroda na prostoru nekadašnje centralne jugoslovenske republike. Jer da su, umesto borbe i konstituisanja vlastite države, Karadžić i njegovi saradnici podvili glavu i prihvatili zapadni diktat „unitarne BiH“, gotovo je izvesno da bi u „građanskoj Bosni ponosnoj“ Srbi doživeli sudbinu sunarodnika iz Hrvatske. Pod perfidnim pritiscima bošnjačke većine, pripadnici nekad relativno najbrojnijeg naroda u BiH iseljavali bi se sa svojih vekovnih ognjišta pa bi s vremenom bili svedeni na status nacionalne manjine.
Treba podsetiti i da je Karadžić nastojao da svojim potezima, ako već ne pomiri potomke partizana i četnika, onda bar „otupi“ opasne ideološke podele iz Drugog svetskog rata koje su u to vreme bile prisutne, kako u narodu, tako i Vojsci Republike Srpske. Želeći da u prvi plan stavi poštovanje predaka koji su se, baš kao i borci njegove armije, borili protiv srpskih neprijatelja, piscu ovih redova je prilikom jednog razgovora sugerisao da napiše afirmativan tekst o postupku prijedorskih vlasti koje su organizovale polaganje venaca na grobove partizana poginulih u Drugom svetskom ratu.
„Ti ljudi su, bez obzira na njihova ideološka opredeljenja, bili pre svega borci za slobodu svog naroda, ljudo koji su ratovali protiv stranih okupatora“, rekao je prilikom tog razgovora državnik sa Pala.
Karadžić je još 22. jula 2008, kada je u Beogradu nakon hapšenja obelodanjeno ko je u stvari doktor Dragan Dabić, bio svestan šta ga očekuje u Hagu. Sada je potpuno posvećen svojoj istorijskoj zaostavštini, pa zbog toga ne treba da iznenađuje što je, nakon izricanja presude o doživotnoj robiji, preko advokata poslao poruku da je njegova budućnost manje važna od dela koji je zajedno s narodom Republike Srpske napravio.
„Ovo je jalova osveta Haškog tribunala koji mi kao starcu ne može ništa. Srpski narod i ja zajedno sa njim smo već pobedili. Republika Srpska je stvorena, a srpski narod slobodan je u vlastitoj državi. Žrtva koju ja podnosim je manja od drugih. Mi smo se časno borili za slobodu i jednakost srpskog naroda u BiH. Zato uvek i svuda budimo dostojanstveni, ne mrzimo druge i ponosno čuvajmo ono što je iznad nas – Republiku Srpsku.“
Radovan Karadžić naravno nije nikakav „ratni zločinac“ i to dobro znaju i oni koji su mu nametnuli haške okove. Njegova najveća krivica je u tome što je, poput mnogih drugih boraca za slobodu vlastitog naroda, predstavljao smetnju interesima moćnih stranih sila, koje su ga zbog toga satanizovale i kaznile. Međutim, tim kažnjavanjem one su mu – što sigurno nisu želele – podigle ugled u patriotski opredeljenom delu srpskoga naroda, čiji sud je, pogotovo dugoročno gledano, za njega mnogo važniji od onog koji izriču Srbima nenaklonjeni centri moći.
U vremenima koje dolaze državničko delo, ali i greške Radovana Karadžića biće predmet izučavanja, nadamo se, objektivnih istoričara, ali će u narodu koji je uvek čuvao uspomenu na svoje mučenike on, baš kao i general Ratko Mladić, dobiti status legendarnih junaka koji su se – poput kosovskih i sarajevskih vidovdanskih heroja, hajduka sa Romanije, te Karađorđa i njegovih vojvoda – borili i žrtvovali za slobodu. A u mitovima – čije stvaranje, verujemo, ne mogu sprečiti ni oni koji danas u beogradskim školama zabranjuju nacionalno opredeljenim učenicima da nose majice s likom Gavrila Principa ili na fakultetima „prilagođavaju“ srpsku istoriju „vrednostima“ Zapada – sadašnji „haški sužnji“ Radovan i Ratko biće oslobođeni svih svojih mana i istorijskih grešaka, odnosno pretvoreni u idealne hrabre junake, uzore za neka buduća pokolenja.

Piše: Kolja Besarović za pecat.co.rs