Izlazak iz sopstvene senke - BIGportal.ba
Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Izlazak iz sopstvene senke

Piše: Miroslav Stojanović

Konferencija o Libiji u Berlinu pokazala je da Nemačka izlazi iz „faze uzdržanosti“ i sve uočljivije pokazuje ambicije i aspiracije da u vremenima radikalnih promena i dramatičnih izazova igra značajniju ulogu na globalnom planu, kao i šta o njenoj spoljnoj politici i poziciji misle u Vašingtonu, Moskvi i Parizu

Nemački mediji s razlogom aplaudiraju kancelarki. Uspešno je okončala riskantnu „libijsku operaciju“. Još u predvečerje „samita kakvog Berlin nije video“, isti ti mediji su je upozoravali da se kreće ivicom diplomatske provalije, između teškog fijaska i trijumfa.
Ako je trijumf u ovom slučaju možda prejaka reč, jedno je sigurno: Angela Merkel je nesporno ostvarila gotovo nemoguću misiju. Za veliki okrugli sto u kancelarskom uredu dovela je sve aktere razarajućeg libijskog građanskog rata, oštro sukobljenih interesa i namera, a koji su ga, po broju upletenih u njegovu užarenu lavu, učinili svetskim.
Uz predstavnike neposredno zaraćenih strana, premijera Fajeza el Saradža, čija je vlast svedena praktično na Tripoli, i odmetnutog generala („feldmaršala“) Halifa Haftara, koji, gospodareći ogromnim prostranstvom pustinjske zemlje, nezadrživo juriša ka prestonici, za stolom su se našli zvaničnici SAD (Tramp je izostao, što je dalo povoda za spekulacije o lošim odnosima sa Merkelovom), Kine, lideri Rusije, Velike Britanije, Francuske, Turske, Italije, Egipta, Alžira, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Republike Kongo, prve ličnosti Ujedinjenih nacija, Evropske unije, Afričke unije i Arapske lige.

NESPORAN USPEH

Sama ta činjenica je nesporan uspeh, bez obzira na sudbinu berlinskog sporazuma kojim su se svi učesnici, bez izuzetka, obavezali kako će sve učiniti da se nesrećnoj zemlji, u kojoj osam godina besni građanski rat, vrate trajan mir i stabilnost (što je, uprkos svemu tome, krajnje neizvesno!). Bila je to kancelarkina svojevrsna premijera planetarnih razmera: realizovala je prvi put jednu inicijativu globalnog značaja. Ona sa Ukrajinom bila je u tandemu s tadašnjim francuskim predsednikom Olandom a samit lidera Zapadnog Balkana („berlinski proces“) bio je, ipak, regionalnog karaktera.
Merkelova je ovom inicijativom izvukla i sebe i svoju zemlju iz naglašene uzdržanosti i senke uslovljene, prevashodno, nemačkom prošlošću i istorijom. Učinila je to diplomatski, još, očigledno, nespremna da to čini i vojno. Njenoj naslednici na partijskom kormilu, i pretendentkinji na kancelarski tron (trenutno s tankim izgledima) Anegret Kramp Karenbauer bliska je, međutim, ideja da Bundesver (a trenutno je ministarka odbrane) u dogledno vreme zaigra ulogu i svetskog policajca.
U svakom slučaju, Nemačka traga za novom, i vidljivijom, ulogom na svetskoj sceni. Više diplomatski, za šta ima političke i posebno ekonomske moći, nego, ne bar za sada, vojno, s nedovoljno takve moći za globalnog „igrača“. Čini to iz sopstvenog interesa. Ali i sve učestalije na insistiranje drugih. Iz njihovih interesa, koji ne moraju uvek da budu i nemački.
To bi trebalo da bude raskid s pozicijom u kojoj je Berlin (po „Špiglu“) čekao često da „druge zemlje rešavaju probleme koji se tiču i Nemačke“. Nema ga na uvek politički trusnom Bliskom istoku (iako je reč o neposrednom evropskom susedstvu), koji direktno pogađa nemačke interese. Premalo čini da se spasi sudbinski važan nuklearni sporazum sa Iranom, u čijem je nastanku i sklapanju Nemačka učestvovala. U delikatnim odnosima s Rusijom i Turskom nema dugoročne strategije.

NEMAČKA FLEGMATIČNOST

„Špigl“ konstatuje da je kancelarka „ostala bez reči“ na evropske vizije francuskog predsednika Emanuela Makrona. Ostala je zatečena pred činjenicom da SAD predvođene Donaldom Trampom ne pokazuju više poseban interes za bezbednost Starog kontinenta. A toliko je očiglednih razloga za naglašeno nemačko angažovanje: epohalne promene uzrokovane globalizacijom i digitalizacijom, povratak nacionalizma i protekcionizma, kriza demokratije, Evropske unije i Zapada, klimatske promene. Berlin na sve to, na taj „pakleni tempo“ promena, reaguje „nemački flegmatično“.
Nemačka politika se, po oceni „Špigla“, na „kraju ere Angele Merkel“ bavi previše sobom. Kako tu činjenicu doživljavaju najvažniji nemački partneri? To je podstaklo ovaj (uticajni) nedeljnik da „opipa puls“, u nekoliko zemalja, i sazna među tamošnjim ekspertima kako se gleda na Nemačku i šta se od nje očekuje: u SAD, Rusiji, Francuskoj, Kini i Poljskoj.

NAJAVE BEZ ZAVRŠNICE

Mnogima od njih je neshvatljivo zbog čega Berlin „premalo hoće“, čude se zvučnim i pretencioznim najavama koje ostaju bez pokrića i završnice. Tako su zvučno najavljivane „nova istočna politika“ (poput one čuvene i učinkovite politike koja je njenom tvorcu Viliju Brantu donela Nobelovu nagradu za mir) i „multilateralna alijansa“, koja bi obuhvatila i zemlje poput Japana, Australije i Kanade a koju je inicirao aktuelni šef diplomatije Hajko Mas, od čega ništa nije bilo.
S one strane Atlantika se oštro zamera što „tako bogata“ Nemačka premalo izdvaja za odbranu. Onih famoznih dva odsto bruto nacionalnog proizvoda. Iako to čini glasno i resko, Donald Tramp u tome nije usamljen. Gnevne su i demokrate: umesto da više troši na sopstvenu i evropsku bezbednost, Berlin, eto, energetskim aranžmanima finansijski izdašno podržava, i ojačava, „autokratiju u Kremlju“. Dve stranke su pokazale neuobičajeno jedinstvo usred žučnih svađa oko predsednikovog opoziva prilikom glasanja u Kongresu o uvođenju sankcija firmama koje učestvuju u izgradnji „Severnog toka 2“.
Vašingtonski eksperti potvrđuju ono što je, svojevremeno, ne bez gorčine, konstatovala nemačka kancelarka posle izbora Donalda Trampa za predsednika: da se Evropljani ne mogu više oslanjati na Ameriku, moraju uzeti sopstvenu sudbinu u svoje ruke. I ne samo kad je reč samo o Starom kontinentu. Evropljani se moraju suočiti, rečeno je izričito novinarima „Špigla“, sa činjenicom da su odgovorni za „svoje susedstvo“, uključujući i Bliski istok.
Amerika je, navodno, „sita ratova“. Sledi nova era njenog izolacionizma, u čemu su saglasni Tramp i njegovi izazivači iz demokratskog tabora, Elizabet Voren i Berni Sanders. Nemačka bi iz toga morala da izvuče konsekvence: u slučaju da „vaskrsne“ Islamska država, ili u Iraku bukne građanski rat, Evropljani će se neminovno sami, bez američke pomoći, suočiti i nositi s posledicama.

KAD PARTNERI POSTANU RIVALI

A šta misle, i kako na Nemačku gledaju, Kinezi? Za njih je Berlin, a ne Brisel, „ključ za Evropu“. Nemačka je treća sila, pored SAD i Rusije, s kojom se Kina upoređuje i meri. Na nju se dosad iz Pekinga gledalo kao na „ekonomsku velesilu“, koja je, naglašeno orijentisana na izvoz, i kao Kina, takođe naglašeno zainteresovana za stabilnost u kriznim regionima, bezbednost trgovačkih puteva i nesmetani proces globalizacije. A upravo ekonomija pokazuje koliko se situacija u međuvremenu radikalno promenila kad je reč o ekonomskoj moći: kineski bruto nacionalni proizvod je, trenutno, triput veći od nemačkog.
Revidirao se, takođe, i pogled iz Pekinga na Berlin: od partnera, koji su se dopunjavali, Kina i Nemačka su postali rivali. Ne samo ekonomski. Nastalo je, i političko i geostrateško rivalstvo. Kineze je „začudila“ ideja ministarke odbrane i liderke vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (CDU) Anegret Kramp Karenbauer da Nemačka proširi, kad je reč o politici bezbednosti, sferu uticaja i na „zapadni Pacifik“. To ih je uverilo kako Nemačka želi da i politički, a ne samo ekonomski, igra globalno veliku ulogu.
Peking je, očigledno, iritirala ranije spomenuta ideja i inicijativa šefa nemačke diplomatije o „multilateralnoj alijansi“, koja bi uključivala Japan i Australiju, a isključivala Kinu. Kad ga je njegov kineski kolega Vang Ji pitao zbog čega nema Kine, Hajko Mas je lakonski, i neuverljivo, odgovorio kako je Kina „prevelika da bi bila deo te alijanse“.
Nemci, inače, zapažaju kako se „menja ton“ u dijalogu s kineskim partnerima: istočnjaci nastupaju s naglašenijim samopouzdanjem koje se graniči s nadmenošću i – pretnjom: iz Pekinga su, na primer, „natuknuli“ nemačkim partnerima, dok se Berlin još koleba oko „Huaveja“, tj. njegovog učešća u izgradnji 5G mreže u Nemačkoj, koliko je nemačka privreda, posebno njena ključna branša, automobilska industrija, zavisna od Kine…
Rusi su, dakako, bili veoma zainteresovani da vide šta će se dogoditi sa zvučno najavljivanom „istočnom politikom“ Berlina. I – ništa! Eksperte u Moskvi čudi zbog čega se nemački zvaničnici ponašaju naglašeno uzdržano i u pitanjima koja se neposredno tiču njihove zemlje. Primer: gašenje rusko-američkog sporazuma o raketama srednjeg dometa ili sudbina nuklearnog sporazuma s Teheranom.
S druge strane, u Moskvi su sa zadovoljstvom registrovali činjenicu da je Nemačka čvrsto stala iza „Severnog toka 2“, uprkos snažnom američkom pritisku i sankcijama. To zadovoljstvo nije bilo isključivo motivisano ekonomskim razlozima i interesima: za Ruse je to bio „test“ za proveru nemačkog držanja i pouzdanosti.
Da se Nemačka, pod američkim pritiskom, distancirala od „Severnog toka“, mi ne bismo znali, rekao je novinarima „Špigla“ ekspert za spoljnu politiku Fjodor Lukjanov, kako se treba odnositi prema Evropi „koja ne može da (od)brani sopstvene interese“. Za Ruse je Nemačka, dugoročno, izuzetno važna. Kratkoročno, zvanična Moskva se, međutim, više orijentiše prema Francuskoj: Makron ima inicijativu, nešto predlaže, na šta Putin pozitivno reaguje. I to se oseća.
„Špigl“ konstatuje da zvaničnicima u Parizu nije jednostavno da shvate šta se zaista događa u Berlinu. Nekad pouzdani Nemci postali su, najednom, nepredvidljivi. Na kormilu vladajuće CDU našla se Karenbauerova, za koju niko ne može predvideti da li će naslediti Merkelovu i na kancelarskom tronu. Drugu stranku vladajuće koalicije, Socijaldemokratsku partiju, trenutno vodi dvojac političara za koje u Francuskoj niko nije čuo. Makron je računao na snažno nemačko partnerstvo u reformisanju EU, izgradnji zajedničke odbrane, poboljšanju odnosa s Rusijom.
Makron je bio uveren da će Berlin deliti s njim „hitnost i važnost“ zajedničkog angažovanja u mnogim geopolitičkim pitanjima. Francuzi očekuju „nemački odgovor“ na radikalnu promenu međunarodnih odnosa, na zajedničku evropsku politiku kad je reč o klimi, na izazove koje donosi verovatna pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima. Ništa od svega toga. Naglašena pažnja s kojom su u Parizu dočekani lideri stranke Zelenih pokazuje s „koliko čežnje“ Francuzi očekuju moguće političke promene u Berlinu.

ŽENSKI NOVI TRIO

„Špigl“očigledno veruje da bi i pre eventualnih promena posle izbora za Bundestag (2021), već ove godine nemački „ženski trio“ – kancelarka Angela Merkel, ministarka odbrane Anegret Kramp Karenbauer i šefica Evropske komisije Ursula fon der Lajen – mogao nešto „da pokrene u Evropi“: nova predsednica Evropske komisije ima „izvanredne odnose“ s francuskim predsednikom. I „direktnu vezu“ s kanecalrkom. A Merkelova bi, na kraju karijere, mogla, oslobođena stranačkih obzira i obaveza, da nastupi slobodnije i hrabrije. I da pokrene letargičnu nemačku spoljnu politiku.
„Špigl“ konstatuje da Nemci počinju, istina sporo, da se „navikavaju na pomisao“ da bi njihova zemlja trebalo da igra značajniju ulogu u međunarodnim odnosima. Uključujući i vojno angažovanje. A nemačka spoljna politika bi, eto, konačno trebalo da izađe iz „faze adolescencije“ i sopstvene senke…

Piše: Miroslav Stojanović za pecat.co.rs

Danas objavljeno

BIG Radio dobio VIBER stikere !

Igor Mudrinić

Slušajte BIG Radio preko nove online platforme u Bosni i Hercegovini

Igor Mudrinić

Ne plači, Argentino, Zlatni dečak je u svom društvu

Zeljka

Ostavite komentar