Ja tako mislim / Posuđeni komentar

Italija na izlaznoj putanji

Piše: Marina Muštović

NESUGLASICE RIMA I BRISELA


Dok čelnici EU ne mogu da se dogovore o načinima za rešavanje finansijske krize koju će izroditi epidemija virusa korona, sve više građana Italije smatra da njihova zemlja treba da napusti Uniju jer se pokazala nespremnom i nevoljnom da pomogne u teškim vremenima

Ah, ta Italija! Rimini, Kapri, Sicilija, Venecija i Toskana… Mirisi limuna i plavetnilo mora, ispijanje kamparija na plaži, mandoline i gitare… Dolazili smo kod vas na letovanje i oduvek smo hteli da budemo bar malo kao vi … vedri, veseli i relaksirani. I oduvek smo vam zavideli na lepoti. E da, vi baš znate da uživate … lep život, pravi dolče vita! Sada vidimo kako se lavovski borite. I koliko patite! Ni kod nas situacija zbog epidemije nije laka, ali kod vas je hiljadu puta gore. Vaše iscrpljene medicinske sestre spavaju po bolničkim hodnicima na podu, lekari su prinuđeni da biraju ko će od pacijenata preživeti, a ko umreti… Ali znajte da ste u našim srcima i mislima. Znamo da ćete uspeti! Zato što ste jaki i što je snaga Italije upravo u njenoj lepoti, ljubavi i strasti. I to će vam pomoći da sami izađete i iz ove krize. Ćao Italija! Uskoro se vidimo. Da popijemo kafu ili čašu crnog vina na nekoj plaži ili u piceriji – ovako je aprila 2020. pisao nemački „Bild“. To nije prvi put da se u nemačkim medijima Italija prikazuje kao neka zemlja dembelija u kojoj se s malo rada i truda lepo živi i po celi dan dobro jede, pije i pevuši uz mandoline. Međutim, gornji citat iz najtiražnijeg nemačkog dnevnog lista prilično je uzburkao italijansko javno mnjenje, jer je za mnoge poruka bila vrlo jasna – dragi Italijani, sada se snalazite sami i ne očekujte da ćemo vam pomagati, a još manje da ćemo plaćati vaše dugove.
Uzaludna su bila sva nastojanja italijanskih evroentuzijasta, a pogotovo vodećih medija da dokažu da je „Bild“ obična žuta štampa, i da nije u pitanju zvanični nemački stav povodom odobravanja finansijske pomoći koju Italija očekuje od Brisela za pokretanje ekonomije koja je pred kolapsom usled tromesečne blokade svih aktivnosti zbog pandemije virusa korona.

Pomenuti tekst je samo dolio ulje na vatru već tinjajućeg antievropskog raspoloženja. Jer prema rezultatima najnovijeg istraživanja najuglednijeg italijanskog instituta za ispitivanje javnog mnjenja „Demos“, samo 22 odsto Italijana još čvrsto veruje u Evropsku uniju; većina više ne vidi svrhu ostanka u zajednici od koje zemlja nema baš nikakve koristi već, naprotiv, samo troškove i probleme, ali nažalost i brojna šikaniranja, ponižavanja i vređanja od „bogate severne braće“ s kalvinističkog strogog Severa. Štaviše, 49 procenata ispitanika se opredelilo za drastičnu opciju hitnog izlaska iz Unije, ali i iz evro zone i povratak na dobru staru nacionalnu valutu liru.
Inače, Italija je za funkcionisanje „zajedničke evropske kuće“ dala 230,7 milijardi evra, a zauzvrat, preko raznoraznih fondova za razvoj, dobila 162,3 milijarde. Dobar deo novca namenjenog za „italijanski lokalni razvoj“, zahvaljujući „politički korektnim“ lokalnim političarima, usmeren je na zbrinjavanje brojnih migranata i finansiranje lokalnih NVO – one se najpre zbog finansijske dobiti i bore za prihvat novih isporuka roblja iz Libije koje se, uprkos pandemiji, i dalje svakodnevno iskrcava na Siciliji.
Stoga se mnogi italijanski poreski obveznici opravdano pitaju ima li više svrhe trošiti ogromni novac za „zajedničku evropsku kuću“ (ovde se radi o 14 milijardi evra koje Italija godišnje uplaćuje u EU fond) kada zbog „evropskih pravila“, koja su u proteklih 20 godina uslovila urušavanje socijalne države i pre svega zdravstva, dolazimo u situaciju da u nevolji kao što je aktuelna pandemija Italiji medicinskim materijalom i osobljem već mesecima pomažu Kinezi, Rusi, Kubanci i Albanci.
RAT MRAVA I CVRČAKA Nikoga danas ne treba da čude poražavajući rezultati „Demosovog“ istraživanja, s obzirom na to da je zemlja osnivač EU u trenutku apokaliptične situacije ostavljena na cedilu i prepuštena samoj sebi, da se snalazi kako zna i ume.
EU je Italiji za sada poslala zaštitne maske napravljene bukvalno od toalet-papira, a Nemačka je na lečenje primila prvo osam, a potom, galantno, i dodatnih 20 pacijenata. A i treći po redu sastanak ministara finansija Evrogrupe završen je, 17. aprila u zoru, totalnim fijaskom i teškom svađom. Naime, dok „Mediteranski klub“ (Italija, Španija, Francuska i Portugalija) predvođen predsednikom Emanuelom Makronom zahteva izdavanje evro obveznica povodom vanredne situacije, „jastrebovi“ s kalvinističkog severa Evrope s Angelom Merkel i holandskim premijerom Markom Ruteom na čelu i dalje insistiraju na disciplini i rigidnosti poštovanja EU pravila i zahtevaju da „mediteranski bonvivani, neradnici i foliranti“ prestanu s „petparačkom predstavom“. I da ukoliko žele EU finansijsku pomoć, potpišu famozni novi revidirani MES.
MES je skraćenica za Evropski mehanizam za stabilnost koji se aktivira u slučaju da se neka zemlja članica nađe u ozbiljnom finansijskom problemu. Pomenuti mehanizam prvi put je primenjen u slučaju „grčke ekonomske krize“, uz dirigentsku palicu zloglasne Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), a rezultati ovog eksperimenta su poznati: od 2008. do danas kupovna moć Grka opala je za 28 procenata, nezaposlenost je porasla za 23 procenta, plate i penzije su smanjene u proseku za 40–50 procenata, javna dobra, uključujući i luku Pirej, za male pare su prodata strancima, a porast samoubistava, narkomanije i smrti od inače banalnih bolesti usled besparice se i ne može precizno proceniti.
Logično je da je Italija trenutno u ozbiljnom problemu, tačnije da je ekonomski na kolenima zbog pandemije jer niko ništa ne radi, ne proizvodi, ne zarađuje i to iz prostog razloga što je 70 procenata industrijsko-komercijalnih delatnosti blokirano zato što su svi „vladinim dekretom“ zatvoreni između svoja četiri zida. I da im u protivnom, ukoliko izađu iz kuće i počnu da rade, slede kazne od nekoliko hiljada evra.
Reforma MES-a na kojoj insistira EU predviđa da zemlje s velikim javnim dugom (italijanski je za januar 2020. iznosio 2.443 milijarde ili 134,8 posto BDP-a) pre nego što dobiju pomoć iz MES fonda moraju da smanje javni dug. Kako? Pa, lako – pošto je „evropskim jastrebovima“ poznato da su italijanski građani na prvom mestu u EU po privatnoj štednji i da na svojim računima poseduju 4.244 milijarde evra (podatak iz 2018, ali se pretpostavlja da je sada oko 4.500 milijardi).
Levičari iz Demokratske partije već su se oglasili na tu temu i predložili „bogatašima“ da se iz solidarnosti odreknu bar dva procenta svog novca u „ime spasa Italije“. Roberto Gualtijeri, italijanski ministar finansija iz redova „levičara“, inače dugogodišnji EU funkcioner i čovek od velikog poverenja EU, a koji trenutno pregovara u ime Italije u Briselu, takođe misli da treba pronaći kompromis i da „građani ne treba da budu sebični“.
Sve ovo podseća na Musolinijeve govore iz ranih 1930-ih kada se od Italijana zatražilo da u ime Italije založe zlato, tako da su mnogi tada na „oltar domovine“ polagali čak i venčani prsten i lančić s prve pričesti. Razlika je u tome što upravo oni koji su doskora upozoravali da Italija lagano klizi prema fašizmu, i izmišljali raznorazne „fašističke epizode“, sada predlažu „Musolinijeve mere“.
A šta tek reći za optimizam levičarskog senatora iz redova Demokratske partije Luiđija Zande da ekonomski oporavak zemlje posle pandemije nije nikakav problem, jer Italija kao garanciju za EU novčanu pomoć ima šta da založi: renesansnu palatu Kiđi – sedište vlade i velelepni barokni Montečitorio – italijanski parlament. Ovo neodoljivo podseća na komediju iz šezdesetih godina prošlog veka u kojoj čuveni Toto američkim turistima prodaje Koloseum i Fontanu di Trevi.
A da je situacija za ujedinjenu Evropu vrlo ozbiljna, nedavno je upozorio i Mario Dragi, donedavno predsednik Evropske centralne banke, inače vrlo diskretan i suzdržan čovek koji ne voli da se medijski eksponira. Na stranicama „Fajnenšel tajmsa“ objavio je autorski tekst, kao svojevrsni apel Evropi. Tom prilikom upozorio je svoju naslednicu Kristin Lagard, ali i ostale EU funkcionere da se ne igraju s budućnošću Evrope, a pogotovo zajedničke monete i da pod hitno treba pomoći ugroženim članicama i to izdavanjem evro obveznica za spas ekonomije koja je zbog pandemije na kolenima.

BITI ILI NE BITI Nastavak četvrtih pregovora na istu temu održan je 23. aprila, ovoga puta uz prisustvo predsednika i premijera 27 članica EU. Italiju je na ovoj video-konferenciji predstavljao kontroverzni premijer Đuzepe Konte, do ulaska na velika vrata u „visoku politiku“ anonimni provincijski advokat i profesor Pravnog fakulteta u Firenci kojeg bivši studenti pamte jedino po tome što je često otkazivao predavanja i sadistički se iživljavao na ispitima.
U međuvremenu je u Italiji buknuo skandal da je Đuzepe Konte i postavljen za premijera samo da „odradi posao“ i potpiše famozni MES, koji za Italiju, po mišljenju mnogih ekonomista, znači već viđeni „grčki scenario“ i totalnu propast. Konte mesecima uporno ponavlja da ništa nije potpisao i da nikad tako nešto neće ni potpisati, ali istovremeno dodaje da ne zna da li je Roberto Gualtijeri, ministar finansija u njegovoj vladi, „možda u međuvremenu nešto potpisao i nekom nešto obećao“. Sve skupa deluje kao partija pingponga i da situacija nije dramatična, možda bi sve bilo i beskrajno smešno. Pogotovo što je u okviru vladajuće crveno-žute koalicije došlo do podele na „politički korektne“ crvene levičare iz redova Demokratske partije koji zahtevaju potpisivanje MES-a, i žute populiste iz Pokreta pet zvezdica koji se tome žestoko protive. Inače, nekoliko stotina italijanskih gradonačelnika potpisalo je peticiju da se Đuzepe Konte pod hitno smeni s mesta premijera, uz obrazloženje da on i njegovi ministri nisu kompetentni da vode zemlju u ovako dramatičnoj situaciji. Naime, od kada traje „Korona kriza“ privredni rast je s plus 0,6 pao na minus 8 odsto, državni javni dug je dostigao alarmantan nivo od 155 procenata BDP-a, nezaposlenost je dostigla rekordnih 12,7 procenata, odnos državnog deficita u odnosu na BDP-a je sa 2,2 skočio na 10 odsto, a u državnoj kasi nedostaje 26 milijardi evra.
Pomenuti „sastanak nad sastancima“, koji je danima bio medijski istican kao „evropsko biti ili ne biti“, završen je onako kako su mnogi evroskeptici očekivali – opet je odlučeno da se ništa ne odluči. Naime, iako je predsednica EU Komisije Ursula fon der Lajen obećala hiljade milijardi pomoći kroz aktiviranje EU programa, ništa konkretno nije potpisano i pomoć se svodi na formalni evropski pristanak da se do 6. maja sastavi projekat koji će se možda do jeseni realizovati. Naravno, ukoliko se s predlogom za pomoć „Mediteranskom klubu“ slože predstavnici svih 27 zemalja članica.
Premijer Đuzepe Konte je pred kraj sastanka bojažljivo zatražio da se procedura oko odobravanja EU pomoći Italiji malo ubrza i tom prilikom upozorio da posle pandemije virusa korona možemo da očekujemo i pravu socijalnu pandemiju, budući da je pitanje dana kada će se armiji od već šest miliona ekstremno siromašnih Italijana pridružiti i novih deset miliona nezaposlenih od kojih su mnogi gladni i prinuđeni da se hrane u javnim kuhinjama.
Posle i ovog propalog EU samita, u situaciji kada je italijanski ekonomski kolaps na vidiku, a socijalna bomba samo što nije eksplodirala, nije baš jasan optimizam premijera Kontea koji je pred TV kamerama na kraju video-konferencije otvorio šampanjac i nazdravio holandskom kolegi Ruteu. Pogotovo kad od toliko očekivanog „revolucionarnog akta o konkretnoj evropskoj pomoći“ i samim tim opstanka zajedničke evropske kuće za sada nema ničeg. U prevodu, što bi rekao naš narod: Možda bidne, ali ne mora da znači.

Piše: Marina Muštović za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Pandemija dezinformacija

Zeljka

Ustanak šake jadnika

Zeljka

KAKO JE EU SISTEMATSKI UNIŠTAVALA JAVNO ZDRAVSTVO DRŽAVA ČLANICA

Zeljka

Ostavite komentar