Kada je bila mala, vršnjacima je smetalo njeno znanje. Kada je odrasla, smatrali su je jednom od najumnijih žena Srbije. Govorila je sedam jezika i izvrsno poznavala književnost i umetnost. Pisala novele, studije, eseje. Prva žena akademik u Srbiji.
Živela je sama, bez muža, dece, izdržavala se sopstvenim radom, portret žene koji nije ni malo uobičajen za početak dvadesetog veka.
Borba između muškog i ženskog principa.
U javnosti je uvek predstavljala svoju snažnu stranu, gotovo mušku. Nisu je zanimali poslovi domaćice, kao ni kuvanje, jela je po kafanama, a svoje učenice je volela da vodi po fudbalskim utakmicama.Ženski likovi u knjigamaIsidora je pomno pratila kako se predstavljaju ženski likovi, pa je tako prokomentarisala ženske likove u delima Ive Andrića: ” Primitivna, putena, jednolika žena je tu da bi je muškarac vijao, mamio, plašio, lovio i imao; ili da muškarcu pričini neko stradanje i tako krene u njemu pogano ili pravo junaštvo. Žene su sakrivene, sporedne, ispod života, i nisu ličnosti nego jedino pokretne snage.”
Karakteristike koje je pripisivala ženama, poput ogovaranja i praznih naklapanja, Isidora nije mogla da podnese.
Najdublje, ženske težnje, krila je duboko u sebi, što će u otkriti u intevjuu, Milošu Crnjanskom. Tokom razgovora, želeo je da dobije potvrdu od nje da je srećna u svojoj samoći, međutim, Isidora ga je iznenadila odgovorom.
“Sa feminističkim naporima se prvo identifikovalo bilo: zbrisati kuću, tiraniju domazluka i porodice, a ja mislim da bih, kao i svaka žena, mogla biti srećna samo u porodici.”
Žensko pitanje i emancipacija je bilo jedno od vodećih pitanja početka 20. veka, a Isidora nipošto nije bila klasična feministkinja, čak se divila pojedinom “tipično muškom” razmišljanju.
„Mene je vaspitao muškarac, otac. A to je ostavilo traga na mom karakteru i stvaralaštvu. Ne volim prazna naklapanja. Ako nema šta da se kaže, bolje je ćutati.”
„Čim nema žene u kući, život ima viši stil.”
Borba za “žensku stvar”.
Ipak, Isidora se vatreno borila za “žensku stvar”. U svojoj zemlji želela da probudi žensku svest. Ona je postala dopisni sekretar Međunarodnog Saveza žena i učestvovala je u kongresima ženskih društava koji su se borili za rodnu ravnopravnost.
Posle mnogih, uzaludnih pokušaja da ovdašnje žene pokrene na akciju, pogotovo nakon neuspelog pokušaja da za Novu Evropu, posvećenu ženama, sakupi članke na Kongresu kulturnih ženskih društava u LJubljani, Isidora odlučuje da tu borbu napusti. Ona je tada donela odluku da više nikada neće učestvovati u ženskim društvima i njihovim časopisima.
Zalagala se za ženske slobode i patrijarhalne vrednosti, ali u jednom izmenjenom obliku.
„Žene danas smeju skoro sve što i muškarci, premda to uvek ne žele i uvek ne mogu.”
