Izgleda da naš metod za rutiranje koji se koristi na Zemlji nije dovoljno dobar van nje, pa je udruženje koje je zaduženo za promociju otvorenog razvoja, evolucije i korišćenja Interneta kreiralo posebnu grupu (IPNSIG) koja treba da se bavi arhitekturom međuplanetarne mreže, piše Fudzilla.
Nova mreža treba da sama brine o tabelama za prosleđivanje ili rutiranje bez ljudske intervencije, što je potpuno drugačije kada se uporedi sa našim sistemom za upravljanje mrežom, sa autonomnim radom kao ključnim faktorom.
IPNSIG kaže da je potrebno kreirati funkciju koja omogućava agentu protokola da pristupi API-ju tabele za prosleđivanje koji odgovara na pitanje: “gde da pošaljem ove podatke i sa kojom CLA/adresom?“, što je slično ARP pretrazi. Pored toga, potreban je i standardni metod intraregionalnog rutiranja, ali i metodi koji odgovaraju potrebama specifičnih okruženja ili misije.
Potrebni su i Node ID-jevi, šeme za adresiranje i koncepti za segmentaciju koji treba dalje da se istražuju da bi funkcionisali na jednoj potpuno novoj skali kao što je koncept mreže solarnog sistema.
IPNSIG je već razvio tehnologiju koja se zove Mreža koja toleriše kašnjenje (DTN) koja rešava problem latencije, ali nismo sigurni koliko će uspeti da reše problematiku torenata u svemiru, posebno kada na Marsu izađe Mission Impossible 18…
Benchmark.
