NOBELOVA NAGRADA ZA KNjIŽEVNOST 2019. I NOVA-STARA SPORENjA
Zbog čega se čini da je čovek koji je kompletan književni ugled bez kajanja stavio na kocku braneći srpsku stvar hteo da, u trenucima kada nagradu njemu doživljavamo kao pravdu za nas, poruči da još uvek nismo osvestili svoju poziciju u svetu i njen duboki smisao i da je, možda, baš ovaj povod pravi podsticaj za to!
Nobelova nagrada za 2019. godinu Peteru Handkeu gotovo sve je dočekala nespremnim. Kladionice i paraumetnički krugovi koji se bave predviđanjem dobitnika nisu mu davali velike šanse, dok je u dobrom delu evropske i ovdašnje, balkanske (postjugoslovenske, eksjugoslovenske, regionalne, „naše“) književne javnosti odavno otpisan u prećutnoj saglasnosti da nikada ne može dobiti ovu nagradu jer je podržavao srpsku stranu u raspadu Jugoslavije. Međutim, uprkos toj saglasnosti, ili razumevanju šta Nobelova nagrada za književnost jeste (i još više šta nije), Handke je ovogodišnji laureat. Retroaktivno, u svakom smislu (čak i rodnoravnopravnom) nagradu za 2018. godinu opravdano je dobila poljska književnica Olga Tokarčuk i, sasvim neopravdano, time pala u senku austrijskog književnika.
Handkeova senka, međutim, nije umetničke prirode, niti ima veze s odnosom ženskih i muških dobitnika najprestižnije književne nagrade (s tim u vezi, Tokarčukova je bila laureat i Međunarodne Buker nagrade) već s tzv. moralno-političkom podobnošću dobitnika. Od trenutka proglašenja, određeni politički krugovi, predvođeni ministarstvom spoljnih poslova Kosova*, Albanije, Hrvatske i američkim PEN centrom proglasili su Handkea nepodobnim, dodelu nagrade kontroverznom i čitav događaj „sramotnim“. Na strani optužbe našli su se, između ostalih, i Slavoj Žižek i jedan Salman Ruždi, obojica potaknuti navodnom nemoralnošću nagrađivanja autora koji nije pripadao unisonom horu globalista devedesetih godina. (Interesantno bi bilo, mada ovde nema prostora za to, sameriti intenzitet ovih reakcija s reakcijama na dodelu nagrade Haroldu Pinteru.)
SPONTANA RADOST I UMERENO MORALIZATORSTVO S druge strane, nesputana radost projavila se u srpskoj javnosti, takođe uz čestitke određenih državnih zvaničnika, dočim je u BiH, kao i inače, ova podela postala interna: zvanični krugovi FBiH su uputili protest, a RS čestitku. U književnoj javnosti, pored moralizatorskog stanovišta koje očekivano ima svoje zatočnike, postoje i oni (poput Dejana Ilića na Peščaniku) koji pokušavaju da iznesu nijansiraniji stav, tumačeći njegovu podršku zvaničnoj Srbiji u širim okvirima osude zapadne imperijalne politike krajem 20. veka. Ova, umereno moralizatorska pozicija, koja je i preovlađujuća u anglo-američkoj javnosti (pogledati nekoliko tekstova npr. na sajtu britanskog Gardijana), podrazumeva razdelnicu između dva pola Handkeovog lika, džekilovskog (neoavangardni književnik visokih estetskih dometa) i hajdovskog (apologeta Miloševićeve politike). Obe moralizatorske pozicije su plod duha vremena.
Prva, u kojoj književne sudije staju faktički u isti red sa Vljorom Čitaku ili Edijem Ramom, ne pravi razliku između Nobelove nagrade za mir i za književnost, odnosno književnost suštinski posmatra kao još jedno polje prostiranja moći. U tom smislu, nema velike razlike između svojevremenog Žižekovog citiranja Mažuranićevih stihova kao Njegoševih i odsečnog „Ne“ kosovske ambasadorke u SAD na pitanje Nobelovog komiteta da li je čitala nešto od Handkeovih dela, kada već započinje polemiku. Oba gesta imaju istu unutrašnju logiku po kojoj ideološka svrha mišljenja o književnosti ima prevlast nad sadržajem tog mišljenja, pa je potpuno nevažno da li ste izrekli neku glupost ako ste ideološki u pravu.
Umereno moralizatorska pozicija je interesantnija jer prećutno podrazumeva da je moralizatorstvo u stvarima književnosti priličan promašaj. No odeljivanje Handkeovog umetničkog dela od političkog angažmana odveć je tužno: liči na pravdanje nekom nevidljivom autoritetu (komitetu?) zašto nekog volimo da čitamo iako je „politički moron“, kako Handkea karakteriše Basara. Kao da se moralizatorima priznaje moć, ali im se istovremeno osporava kompetencija, premda dovoljno neupadljivo da autoritet ne bude suštinski osporen.
LAUREAT KNjIŽEVNO NESPORAN Zato stvari treba sagledati iz drugog ugla. Peter Handke je Nobelovu nagradu dobio tek kada je ona izgubila makar deo svog društvenog ugleda na talasu otkrivanja seksualnih skandala u zapadnom kulturnom i političkom establišmentu. Otuda, nagrada mu je dodeljena, kao i Olgi Tokarčuk, u pokušaju da se njen ugled povrati (mada ima i tumačenja da je u pitanju pokušaj da se skrene pažnja) i to prevashodno u onom polju koje je za ovu nagradu primarno – polju književnosti. To, dalje, najeksplicitnije potvrđuje već odavno poznatu (ali nekako uvek relativizovanu) činjenicu da uprkos svemu među književnom strukom na evropskom nivou postoji gotovo konsenzus o Handkeovoj umetničkoj veličini. U izvesnom smislu, odluka Nobelovog komiteta je na taj način i poruka upućena konzervativnijem, ili makar tradicionalnijem polu književne Evrope, kao što je nagrada Olgi Tokarčuk pružena ruka onom polu koji se nalazi levo od centra. Nobelov komitet nije u ovome bio jedini: Handke je ili dobio ili je makar bio nominovan za niz drugih prestižnih evropskih nagrada, između ostalog i za Ibzenovu. Otuda, sa čisto književne tačke gledišta, laureat je nesporan. Sa iste te tačke gledišta, pitanje da li je on podržavao Miloševića i šta je pod tom podrškom zaista mislio, potpuno je bespredmetno, i svaki put kada čitamo Handkeovu prozu na takva pitanja zaboravimo.
Kako stoje stvari sa sasvim razumljivim oduševljenjem u srpskoj javnosti? Ako se malo bolje pogledaju stvari, videće se da i ono, koliko god bilo autentično, ne dopire sasvim blizu suštini simbolike ovog čina. Naime, prilično je sigurno da Handke Nobelovu nagradu nije dobio za knjige napisane o Srbiji, uprkos njihovoj vrednosti, već za njegov osobeni, visokomodernistički ili čak neoavangardni književni i dramski lik mimo tih knjiga. Između eksperimentalnih proznih početaka i npr. Moravske noći nemala je poetička razlika, dok su njegova najbolja prozna dela, poput Golmanovog straha od penala, Užasa praznine ili Pouke planine Sen Viktoar nastala pre čuvenog i prokaženog putopisa Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine ili Pravda za Srbiju (izuzimajući, možda, roman Veliki pad, nedavno preveden i na srpski). Međutim, njegovo sagledavanje čovekove egzistencije i položaj srpskog naroda devedesetih godina spaja pojam margine: kao da je Handke prepoznao u srpskoj poziciji nešto od onoga što ga je u umetničkom smislu zaokupljalo decenijama.
U tom preseku poetike i političkog angažmana nije bio jedini. I drugi modernistički pisci nemačkog jezika spajali su u sebi antivesternizam i umetnički modernizam, dovoljno je samo setiti se Gotfrida Bena ili Ernsta Jingera, ali niko nije bio na tako radikalnim umetničkim pozicijama kao Handke. U tom smislu, on se kritikovanjem zapadnog udela u raspadu Jugoslavije suprotstavio svojoj generaciji, upravo onom naraštaju čiji kulturnopolitički uspon koincidira s njegovim – generaciji šezdesetosmaša.
SRBIJA KAO SAVEST EVROPE Kada se javio kao neoavangardni dramski, a nešto kasnije i prozni pisac, Handke je bio u sinhronom ritmu sa svojom generacijom, da bi devedesetih godina, kada šezdesetosmaši poput Havijera Solane ili Bila Klintona preuzimaju poluge moći, stao nasuprot istom onom poretku kulturne moći u čijim je vrhovima bio. Tim činom je hteo da poruči da je kompletan zapadni kulturnopolitički diskurs bio duboko lažan (prisetimo se da pacifistička stranka Zelenih u Nemačkoj glasa za skidanje ograničenja upotrebe Bundesvera, što je odmah primenjeno na tlu bivše SFRJ), te da se u njegovoj perspektivi, Handkeovoj ličnoj, autentičnost pomera ka pozicijama koje su oglašene kao neprijateljske. Kada je govorio da je „Srbija slika i savest Evrope“, on je baš to i mislio.
Otuda, možda, i blagi ironijski prizvuk u odgovoru na pitanje novinara Večernjih novosti da prokomentariše to što su „Srbi veoma srećni“ zbog nagrade: „Drago mi je! Da se Srbi ne raduju samo zbog Đokovića!“ Čini se da je čovek koji je kompletan književni ugled bez kajanja stavio na kocku braneći srpsku stvar hteo da, u trenucima kada nagradu njemu doživljavamo kao pravdu za nas, poruči da još uvek nismo osvestili svoju poziciju u svetu i njen duboki smisao i da je, možda, baš ovaj povod pravi podsticaj za to.
