Novozelandski Zaboravljeni svetski auto-put je definitivno jedan od geografskih pojmova koji su imenovani potpuno prikladno.
Vozeći se od grada Taumarunui do Vangamomone u Taranakiju u zapadnom delu severnog ostrva Novog Zelanda, osećate se kao da vijugate kroz deo sveta koji je vreme zaboravilo. To je mesto gde su se moe (sada izumrle ptice) nespretno probijale kroz šumu, a guste zelene vinove loze i paprati su se uvijale oko drevnih stabala kaurija i totara.
Put od 87 kilometara je krivudav i neumoljiv, ali zbog netaknutog grmlja vredi da se vozite prema Republici Vangamomona.
Ovaj mali, zabačeni grad je dobro poznat na Novom Zelandu kao mesto koje je odbilo da bude “progutano” novim propisima o uvođenju zona kasnih 1980-ih godina i samim tim se proglasilo nezavisnim. Čak ima i svoj “pasoš”.
U stvari, ako se slučajno pojavite ovde na Dan Republike, koji se održava svake dve godine u januaru, ne možete da uđete u grad bez njega. Očigledno je da je to sada u domenu šale, ali do 1989. godine to zaista nije bila šala. Naime, tada su predložene izmene regionalnih granica koje bi premestile Vangamomonu iz provincije Taranaki u Manavatu/Vanganui, a to se lokalnom stanovništvu uopšte nije dopalo.
Stoga je 2. novembra 1989. godine Vangamomona proglasila nezavisnost u znak protesta što je bila izuzeta od provincije Taranaki kako bi bila deo novog regiona Manavatu/Vanganui. Okupilo se više od 400 ljudi (što je mnogo ljudi za malo, udaljeno selo) i svi su mirno pokazali svoje nezadovoljstvo odlukom vlade da promeni granice.
I tako je počelo. Od tog skupa od 400 ljudi, Dan Republike nastavlja da se obeležava do sada, a najviše do sada je zabeleženo 5.000 ljudi. Posetioci putuju iz celog Novog Zelanda da bi prisustvovali neobičnim proslavama.
Velika zabava na Dan republike, koza i pudlica nekadašnji predsednici
“Uobičajeno u celom regionu dnevno ima 120 ljudi, zapravo samo 10 ih živi u gradu i većim delom je moja porodica. Ali na Dan republike ovde bude i do 2.500 ljudi”, rekla je Viki Prat za BBC Travel.
Tog dana je upriličena velika zabava – ovce trče glavnom ulicom, ima mnogo pijačnih tezgi na kojima se prodaju umetničke i zanatske rukotvorine, bacaju se gumene čizme i hvataju jegulje. Mala nadoknada, oko 5 novozelandskih dolara, koliko platite za pasoš ide direktno u budžet za održavanje lokalne zajednice.
Svakog Dana republike se bira i predsednik. Sadašnji predsednik Džon Herlihy kaže da su ga komšije i unuci 2017. godine na neki način ugurali u sve to.
“Sve je to izgledalo kao šala, ali kada je došao dan, bio sam nervozan vozeći se niz ulicu pred hiljadama ljudi”, dodao je.
Herlihi ostaje jedini živi sadašnji ili bivši predsednik (osim ako se ne računa Prat, koja je stupila na funkciji kao privremeni predsednik kada je tadašnji umro na funkciji). Ijan Kjestrup (prvi izabrani predsednik) i Murt Kenard (koji je predsedavao od 2005. do 2015.) su preminuli, a da ne pominjemo jarca Bilija (postojale su glasine o trovanju) i pudlicu Tai koja je umrla od starosti (uprkos spekulacijama pokušaja ubistva od strane drugog psa).
Da, dobro ste pročitali, ne morate da budete čovek da biste bili predsednik Vangamomone – kakadu Šerman, ovca Junis i druge životinje takođe su se kandidovale na izborima.
Očigledno je da ljudi u ovim krajevima sebe ne shvataju previše ozbiljno.
“Sve je bilo pomalo zabavno, ali realno, turizam dosta pomaže našoj udaljenoj zajednici. Zarađujemo 15.000 novozelandskih dolara od prodaje pasoša na Dan Republike i još 15.000 novozelandskih dolara tokom godine sa posetiocima koji žele da dobiju svoje pasoše pečatom”, rekao je Herlihi.
Kao i većina stanovnika, Herlihi voli da živi u “Vangi” iako je tako daleko od mnogih modernih pogodnosti.
“To je staromodni Novi Zeland u svom najboljem izdanju”, rekao je on i dodao: “Komšija je nedavno slomio ruku, a javilo se desetoro ljudi da ga pitaju šta mu je potrebno i kako mogu da mu pomognu.”
“Kada živite negde ovako daleko morate da pomažete jedni drugima. Nije neobično da se vozite pola sata da odnesete benzin do nekoga ko je ostao bez autoputa Zaboravljenog sveta. To je tako udaljeno, i zbog toga je potrebno da brinemo o drugima – kao i da budemo snalažljivi i otporni. Nema doktora, zubara, sakupljača smeća, na sat smo od najbližeg grada. Jaki smo Taranaki ljudi i nije ni čudo što smo postali republika, već smo bili na neki način nezavisni”, složila se Viki Prat.
