Ima li kapitalizma u Srbiji? - BIGportal.ba
BIG preporuka

Ima li kapitalizma u Srbiji?

Piše: Slobodan Reljić

Kad smo krenuli u postjugoslovensku avanturu, trebalo je da stignemo u društvo liberalne demokratije i zapadnog slobodnog tržišta, a da za nagradu osvojimo zapadne stilove života. Četvrt veka kasnije, kako god da ste prošli u tranziciji, jasno vam je da ništa od velikih obećanja nije ispunjeno

Da li vam je ikad bilo čudno što smo „pre tranzicije“ svi – od dece u osnovnoj školi do upravnika zatvora, kapitena fudbalske reprezentacije, predsednika države – dakle svi, znali da živimo u „socijalističkom društvu“, a da posle toga ni PR-ovi vlade i partija nikad ne definišu društvo u kome smo se našli? Je li to progres? I zašto ni nama, ali ni onima koji nam „implementiraju“ sistem koji određuje naše živote nije stalo da to bude imenovano?

NEISPUNJENO OBEĆANJE Kad smo krenuli u postjugoslovensku avanturu, trebalo je da stignemo u društvo liberalne demokratije i zapadnog slobodnog tržišta, a da za nagradu osvojimo zapadne stilove života. U „kraj istorije“ je trebalo da uskočimo, kako nam obećavaše vašingtonski liberalni intelektualci.
Četvrt veka kasnije, kako god da ste prošli u tranziciji, jasno vam je da ništa od velikih obećanja nije ispunjeno. Jedino je izvesno da je ovakvo srpsko društvo ustrojeno protivno svim pravilima dobrog istorijskog iskustva i uspešne civilizacijske logike. Osim, ako bismo odustali da ga zovemo srpsko. I priznamo da je kolonijalno.
Kao objašnjenje gde smo se našli korišćena su dva pojma: a) demokratija – što je obećavalo da će narod kontrolisati vlast, i b) sloboda – da ćemo moći na slobodnom tržištu da zarađujemo koliko i svi narodi zapadne „pljačkaške civilizacije“, jer se zna da smo mi Srbi vredni i dobri radnici. Sa stanovišta realnosti u koju smo ušli, to je besramnija prevara od one kad vaspitačica obećava deci iz vrtića kako će svi oni osamnaesti rođendan slaviti na Mesecu.

VLADAJUĆA ELITA Pogled bismo mogli sada da svedemo na detalj – ko je vladajuća klasa u ovom društvu i kako ona ostvaruje tu ulogu. Ko ovde donosi odluke i uspostavlja „političku agendu“? I iz kakve elite moći ta klasa dolazi?
Ako se prisetimo poznatog dokumentarca od pre petnaestak godina „Američka vladajuća klasa“ (The American Ruling Class), koji je „istraživao najveću tabu temu: o klasi, moći i privilegijama u normalnoj demokratskoj republici“ i našao da postoje „krugovi bogatih i moćnih porodica koje vode banke, biznise i vladu, i u suštini kontrolišu sve u Americi“, mi sad možemo da dodamo da – kontrolišu i sve u Srbiji. Ili, tačnije, sve što ih zanima.
Posledica je i naša čudesna sposobnost da razumevamo kako ne bi valjalo da Rusi utiču na demokratski izbor američkog predsednika, ali ne vidimo nikakvu opasnost po „vladavinu naroda“ u Srbiji kad nam američki ambasador javno sugeriše koga bi „Amerika volela da vidi“ na čelu srpske države; ili kad „Fridom haus“ – nevladina organizacija ovlašćena od američke vlade – ocenjuje kako nam je za meru razvijenosti demokratije najvažniji odnos prema „malignom uticaju Rusije“ ili neprihvatljivim kineskim investicijama; ili kad nam „Reporteri bez granica“ i neki činovnik iz Stejt departmenta mere objektivnost izveštaja naših medija iz Haškog tribunala. To mu dođe kao kada bi član pljačkaške bande imao javnu podršku od čuvara banke pri predaji trezora. Ali to je glavna crta našeg novog sistema, na koju se mi navikavamo kao normalnost.
Slobodno tržište kod nas je da srpska država prodaje najveću telekomunikacionu mrežu norveškoj državi a to MMF priznaje kao uspešnu „privatizaciju“. Ili, obaveza nad obavezama je da likvidirate sve svoje firme čije bi poslovanje u nekoj meri podržala država, ali ta država je slobodna da podržava na sve načine torinski „Fijat“ ili nekog južnokorejskog proizvođača kablova – do toga da država isplaćuje i nadnice radnika koji rade za kapitalistu. Ne, to nećete naći ni u Čaplinovim filmovima o kapitalizmu.
A šta je vladajuća klasa koja je instalirana u Srbiji? Transmisioni mehanizam!

NE NIJE NE Najveći deo tih „izabranih“ predstavnika nema nikakve prigovore na zapadno mešanje, naprotiv, njihove ocene se uzimaju kao osnova za sređivanje stanja u svojoj zemlji. Kad je naš predsednik bio premijer, pričao je kako sa sastanaka kojima predsedava pre završetka zasedanja pojedini članovi najviše izvršne vlasti Srbije javljaju ambasadi (zna se kojoj) šta je odlučeno. Primena tih „demokratskih“ obrazaca ponašanja počela je još u vreme raspada bivše zemlje, kad su neki najviše pozicionirani generali, na sastancima na kojima se odlučivalo o sudbini zemlje, neprestano držali lulu u ruci da bi prijem tamo negde bio dobar.
Posle tih početnih lula-koraka „demokratizacije“ proces je malo zastao, pa je NATO morao da interveniše. Danas NATO nadzornici sede u generalštabnim prostorijama srpske vojske. Uprkos tome što srpski narod odlučno odbacuje „ponudu koja se ne može odbiti“, NATO, kao demokratska struktura par excellence, zna da „ne“ u sistemu o kome oni brinu o demokratiji „ne znači ne“.
To je nama naša tranziciona borba dala. Da možemo da bespogovorno slušamo „slobodni svet“. Dobro, istine radi, tu je i NATO samo sluga. Da obezbedi nesmetano funkcionisanje „potrošačke civilizacije“.

TROŠI ILI ĆUTI Mi, nažalost, još ne shvatamo čemu tu uopšte služimo. Na pitanje „šta želi savremeno društvo, prepušteno kapitalističkom čudovištu“, jedan od najznačajnijih francuskih mislilaca Alen Badju odgovara: „Ono želi dve stvari: da kupujemo proizvode na tržištu ako možemo i da, ako to ne možemo, budemo mirni.“ Pravilo je univerzalno. Sve nas je manje koji možemo da kupujemo i zato „radi ove dve stvari treba nemati nikakvu ideju pravde, nikakvu ideju neke drugačije budućnosti, nikakvo besplatno mišljenje.“ Ali „svako pravo mišljenje je besplatno“, podsetiće Badju čudovište koje „računa jedino ono što ima cenu“.
Dakle, od nas se logično očekuje da „ne treba imati nikakvo mišljenje, nikakvu ideju. Tada se jedino možemo pokoravati svetu koji nam kaže: ’Troši ako imaš sredstva za to, a ako ih nemaš, začepi i nestani.’ Tako možemo voditi život koji je potpuno dezorijentisan i repetitivan, zato što je Ideja kao kompas nestala.“

POBUNE NARODA Ali dokle to tako može, a da bi Čovek ostao čovek?
Jer kad se elitama ne isplati besplatno mišljenje, narodima koji sve manje mogu da kupuju jedino se ono „isplati“. Ideja se panično traži.
Ako neko biće odozgo gleda sve ove „pobune naroda“ koje mediji prikazuju kao odvojene incidente, onda se njemu čini da „globalno selo“ gori: Čile, Meksiko, Bolivija, Venecuela, Hongkong, Indija, Irak, Iran, Avganistan, Liban, Egipat, Libija, Alžir, Malta, Španija, Francuska, Škotska, Češka, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Albanija, Grčka… Spisak je delimičan i po sećanju na najskorije vesti. I bez zalaženja u negašene sukobe na Crnom kontinentu.
Neposredni povodi dolaze iz lokalnih događaja – od poskupljenja karata za gradski prevoz, najava produženja radnog veka, zbog malih plata, ubistva novinarke, kao deo predizbornih kampanja, kao obračuni organizovanih kriminalnih klanova koji su legitiman deo neoliberalne privredne strukture…
Ali ih objedinjuje – kriza liberalnog kapitalizma. Nesposobnost vladajućeg sistema da rešava ljudske probleme. Bilo gde. Inače, to je onaj pobednik koji je 1989. došao na svetsku scenu na belom konju, ali je njegova priroda, kako je to slikovito predstavio Dijego Fuzaro („jedan od tri najmlađa evropska filozofa koji najviše obećavaju“, a i saradnik „Pečata“), „oslobodila potencijal patnje i bede, nepravde i zloupotrebe moći, eksploatacije i nepravde, što bi moglo da proizvede ekvivalent od najmanje petnaest revolucija kakve su bile francuska 1789. i ruske 1917“!? Koliko god da ovo umanjujete, neizdržljivo je.
A i neadekvatno je u atomsko doba koristiti komparaciju s „buretom baruta“. To mu sad dođe kao zlatno burence.
Neozbiljno bi bilo s naše strane, bez obzira na to što nas Zapad drži kao tovarnu stoku, da se veselimo ceni koju će nasilnik kiridžija platiti. Ali je još neozbiljnije da verujemo da to nije i „naša šolja čaja“. Kako će se naša elita odrediti, to je njeno pitanje života i smrti. Ovo nije pretnja nego istorijski obrazac.

Piše: Slobodan Reljić za pecat.co.rs

Danas objavljeno

Srbi i Sarajevo danas, između harmonike i liturgije: Hladne vode sa Baščaršije

Zeljka

Medijska panika na engleskim pumpama, ekološka cena evropske struje i politička težina ruskog gasa: Energetska kriza pred vratima

Zeljka

Rušenje Njegoševe kapele i izgradnja Meštrovićevog mauzoleja: Najveća umetnička pobuna u SFRJ

Zeljka

Ostavite komentar