Godinama je bio idol evropskih konzervativaca, a posle optužbi za korupciju, on je kao car bez odela, tvrdi u tekstu Barbara Vezel.
Davali su mu imena od milja, mladom Sebastijanu Kurcu, koji je sa 31 godinom postao austrijski kancelar. On je pokazao evropskim konzervativcima kako se pobeđuje na izborima, kako se vodli politika na krajnjoj desnici i pritom ostane društveno prihvatljiv. Populizam u kombinaciji sa “bečkom školom”, tik u granicama dozvoljenog – činilo se kao da je to njegov poseban recept.
Sa malčice zvaničnog podsticanja mržnje prema strancima i mrvicom mržnje prema levici, on je i dalje bio uzoran dečak, krunisan gotovo magičnim uspehom među biračima. Sada su se pojavile duboke pukotine u proizvodu visokog sjaja zvanom Sebastijan Kurc. Specijalni javni tužilac za borbu protiv korupcije optužuje ga za mito, korupciju i proneveru.
Ova politička prljavština takođe krije moguće krivično delo koje bi moglo ozbiljno dovesti u pitanje mit o Kurcu: kaže se da je današnji kancelar manipulisao anketama dok je bio ministar, ulepšao svoje rezultate i sve to onda, za pare, smestio u tabloidnu štampu. Dakle, kada su se u godinama njegovog nezaustavljivog uspona pojavljivali naslovi koji su opisivali Kurca kao najpopularnijeg kandidata za kancelara svih vremena, onda je to verovatno bio rezultat flasifikovanja brojki od strane njegovih vernih sledbenika.
A u optužbi stoji i – cela stvar je finansirana iz poreskih prihoda. U bavljenju medijima preovladao je princip: koliko para toliko muzike. Skupi oglasi državnih kompanija objavljivani su u novinama, a zauzvrat je Kurcova Kancelarija dobijala hvalospeve. Sada je evidentno da je sjajna zvezda austrijske politike koristila nepoštena i zabranjena sredstva da potpomogne svoj uspon.
Sebastijan Kurc je svoju sliku izglancao, razvio sofisticiran sistem državne propagande, potkopao slobodu štampe i voljom naroda proglasio ono što je njegovo PR odeljenje poturalo Austrijancima.
Onaj ko traži da se u Austriji isuši močvara korupcije, u suštini od sebe pravi budalu. Ekonomija “preko veze” ima dugu tradiciju u zemlji, a posleratnu istoriju republike karakteriše beskrajan lanac skandala.
Bilo je skandala u vezi s bankama, kockarnicama, građevinskim kompanijama ili nabavkom naoružanja, i uvek se radilo o ličnom bogaćenju i sumnjivim finansijskim transakcijama između politike i biznisa. Najnoviji je takozvani skandal Ibica, od pre dve godine. Desničarski populistički FPO, kontroverzni koalicioni partner kancelara Kurca, razotkriven je kao mafijaško leglo nemorala, pa su ih glasači konačno napustili.
Beč je okružen blatom do kolena, rugaju se posmatrači. No, stalno rušenje zakona i pristojnosti podriva državu i poverenje građana u politiku. U ovom političkom močvarnom području uvek će ostati bare.
Ali zar se opozicija u Austriji ne bi smela usuditi da pokuša da isuši barem neka područja sistematske korupcije?
Ona na primer traži novi medijski zakon koji bi mogao okončati lošu naviku reklamiranja koja je povezana sa korupcijom. Mnogo bi moglo da se postigne i sa bankama i javnim nabavkama.
“Vreme je za nešto novo”
Sebastijan Kurc preuzeo je dužnost 2017. sa motom „Vreme je za nešto novo”. Pritom je on samo predstavljao staru korupciju u novom ruhu – ako se dokazi javnog tužilaštva pokažu kao čvrsti.
Ostavkom, on barem pokazuje određenu pristojnost – nakon što je to u početku odbio, tonom uvređene nevinosti. Doduše, on i dalje odbacuje optužbe za korupciju iznete protiv njega.
Austriji je potrebna neka vrsta pokreta “čistih ruku” koje će štalu u Beču da očiste barem svakih par godina. Čini se da zemlja makar još uvek imahrabre tužioce koji istražuju bez obzira o kome se radi.
Oni mogu biti osnova za političku obnovu na koju već dugo čekaju mnogi građani u Austriji.
A za sledećeg kancelara možda bi trebalo da izaberu ozbiljnog političara, odraslu osobu sa malo manje harizme. Sebastijan Kurc kao politički mađioničar potpuno je razotkriven i pokazuje se kao car koji – kad se malo bolje pogleda – nema na sebi nikakvu odeću.
