Ako su prethodne vlade imale zadatak da odbrane zemlju i uzdignu njenu moć u svetu, onda će Mišustin morati da se suoči s najvažnijim pitanjem 21. veka – izgradnjom ekonomske moći Rusije kao moderne sile
Da je neko pre 14 dana (pro)rekao da će Rusija, gotovo munjevito, dobiti 14 novih ministara, malo ko bi poverovao. No to se desilo: vlada premijera Mihaila Mišustina je formirana, a u njoj je pregršt novih lica. Sudeći po sastavu, biće to značajno drugačiji kabinet ministara nego onaj koji je predvodio Dmitrij Medvedev. Ako je ruski „čovek broj dva“ tokom osam godina, gotovo bezuspešno, pokušavao da ubrizga više energije u vladin prilično tromi motor, sada je očigledno da će Mišustin to pokušati oslanjajući se na mlađe kadrove. Draž celom procesu daje činjenica da je u vladu ušao čitav niz ljudi u četrdesetim godinama, kada su spremni najviše da pruže. I kada se, možda baš među njima, traže novi lideri koji bi mogli da obeleže naredne decenije na političkoj sceni Rusije. Istovremeno, premijer Mišustin nije previše rizikovao, zadržavajući stare, prekaljene borce na pozicijama važnim za opstanak zemlje, pre svega u odbrani i diplomatiji, gde su dva Sergeja, Šojgu i Lavrov, i dalje neprikosnoveni. Za Rusiju je počeo novi politički ciklus.
POVRATAK BELOUSOVA Za mnoge je najveće iznenađenje promena na poziciji odmah ispod premijerske – prvi potpredsednik vlade od sada će biti Andrej Belousov, umesto Antona Siluanova, koji će, doduše, zadržati resor ministra finansija. Povratak Belousova u vladu, gde je već bio nešto duže od godinu dana (2012. i 2013) na mestu ministra za ekonomski razvoj, govori da je kao zamenik premijera spreman za mnogo ozbiljnija zaduženja. Belousov je, inače, ovog puta u vladu ušao s mesta uticajnog pomoćnika predsednika Rusije za ekonomska pitanja, a na tu funkciju prelazi Maksim Oreškin, dosadašnji ministar ekonomskog razvoja.
Ako se nekome čini previše zamršena ova kremaljska kadrovska kombinatorika, neka se samo zamisli nad sledećom šemom: Andrej Belousov je od 2012, posle izbora Vladimira Putina za predsednika RF, malo više od godinu dana bio u vladi Dmitrija Medvedeva kao ministar ekonomskog razvoja – to jest na funkciji s koje je Maksim Oreškin sada prešao na mesto predsednikovog pomoćnika za ekonomiju, a gde se Belousov nalazio od 2013. do 2020. godine. Ali ni to nije sve. Mnogi su mislili da će Belousov još 2012. postati Putinov pomoćnik, ali je na to mesto tada postavljena Elvira Nabiuljina, prešavši upravo s mesta ministra za ekonomski razvoj (2007–2012), koje prepušta Belousovu. Godinu kasnije, međutim, Nabiuljina prelazi na poziciju predsednice Centralne banke Rusije (Banka Rusije), a njeno mesto ekonomskog savetnika Vladimira Putina preuzima opet Belousov. Upravo on i Nabiuljina, uz Igora Šuvalova, tadašnjeg zamenika premijera Putina, bili su zaduženi za formiranje čitave ekonomske agende ruske vlade u periodu od 2008. do 2012. godine. Od ove godine njihov tandem biće najvažniji celom ekonomskom sistemu Rusije.
Belousov (61) je, inače, veoma zanimljiva figura. Predviđa se da će, zajedno s premijerom Mišustinom, biti u stanju da ubrza tempo privrednog rasta, poveća socijalni standard građana i završi ogromne nacionalne infrastrukturne projekte, vredne 400 milijardi dolara, sa čime se Medvedev i Siluanov očigledno nisu snašli. Belousova mediji smatraju „ideologom nacionalnih projekata“, pa njegovo imenovanje na mesto odakle se ovi projekti sprovode ne treba nikoga da iznenadi. Kako se navodi, novca za izgradnju ima, ali zbog procedura i začkoljica nikada nije realizovan sav finansijski potencijal. Belousov, koji je najviše skrenuo pažnju 2018. izjavom da svake godine od 14 najvećih kompanija treba uzimati 513 milijardi rubalja ekstraprofita i ulagati u ispunjenje ekonomskih i socijalnih ciljeva predsednika Putina, sada će dobiti priliku da ubrza ove procese. Njegova ideja je tada odbačena, ali je usvojena druga – ovih 14 kompanija učestvovaće u izgradnji državno važnih projekata, ukupne vrednosti 12 biliona rubalja.
Novi zamenik premijera je doktor ekonomskih nauka, kao i njegov otac. Još kao mlad bavio se razradom ekonomskih modela i prognoza, bio je član i predvodio je važne naučne laboratorije iz ove oblasti. Kao i Elvira Nabiuljina, godinama je bio deo tima tadašnjeg ministra ekonomije Germana Grefa, današnjeg prvog čoveka „Sberbanke“. Osim Putina, Belousov je savetovao i premijere Jevgenija Primakova, Sergeja Stepašina, Mihaila Kasjanova i Mihaila Fradkova. Objavio je 2005. izveštaj „Dugoročni trendovi ruske ekonomije: scenariji ekonomskog razvoja Rusije do 2020. godine“, kada je predvideo krizu 2008, ekonomski pad 2011. i 2012. godine. Belousov je od 2015. do 2017. bio predsednik Saveta direktora „Rosnjefta“, najvećeg svetskog proizvođača nafte. Na toj funkciji nasledio ga je 29. septembra 2017. bivši nemački kancelar Gerhard Šreder.
PRINCIPI LETEĆIH (HOKEJAŠKIH) IZMENA Još jedno veoma zanimljivo ime je Dmitrij Černišenko, potpredsednik vlade zadužen za kulturu, turizam i sport. Na ovo mesto došao je s pozicije generalnog direktora „Gazprom medija holdinga“, koji pod kontrolom ima nekoliko centralnih televizijskih kanala i druge uticajne medije. Černišenko (51), osim što se nalazi na listi 500 najuticajnijih medijskih ličnosti u svetu, takođe je i poštovalac hokeja, omiljenog Putinovog sporta. Štaviše, Dmitrij Nikolajevič je predsednik Kontinentalne hokejaške lige (KHL), pandana američkom NHL-u. I premijer Mišustin je ljubitelj hokeja i igra zajedno s Putinom u okviru amaterske Noćne hokejaške lige, gde je veoma aktivan i ministar odbrane Sergej Šojgu, kao i još nekolicina uticajnih biznismena i visokih državnih funkcionera. Po principu letećih hokejaških izmena, Putin i Mišustin su – izgleda – napravili brze promene gotovo čitave ruske vlade.
Bilo bi sada suvišno izlagati biografije svih članova Mišustinovog kabineta, pa čak i samo 14 novih lica među njima. Ali nije na odmet nabrojati imena i resore gde je došlo do promena, a gde su zadržali svoje pozicije. Osim Belousova i Černišenka, novi potpredsednici su: Dmitrij Grigorenko (šef Aparata Vlade RF), Marat Husnuljin (građevina i regionalni razvoj), Viktorija Abramčenko (saobraćaj, telekomunikacije i digitalizacija ekonomije) i Aleksej Overčuk (agrar, prirodni resursi i ekologija). Novi ministri su: Mihail Muraško (zdravstvo), Olga Ljubimova (kultura), Sergej Kravcov (prosveta), Valerij Faljkov (nauka i visoko obrazovanje), Maksut Šadajev (digitalni razvoj, veze i telekomunikacije), Oleg Maticin (sport), Anton Kotjakov (rad i socijalna zaštita), Maksim Rešetnjikov (ekonomski razvoj) i Konstantin Čujčenko (pravda).
Na svojim mestima ostali su potpredsednici Vlade: Tatjana Golikova (socijalna politika), heroj Ruske Federacije Jurij Borisov (odbrambeno-industrijski kompleks i raketno-kosmički sektor) i Jurij Trutnjev (opunomoćeni predstavnik predsednika RF za Dalekoistočni federalni okrug). Među ministrima, Putin i Mišustin zadržali su sledeće: Vladimir Kolokoljcev (unutrašnji poslovi), Jevgenij Ziničev (vanredne situacije), Sergej Lavrov (inostrani poslovi), Sergej Šojgu (odbrana), Aleksandar Kozlov (razvoj Dalekog istoka i Arktika), Dmitrij Kobilkin (prirodni resursi i ekologija), Denis Manturov (industrija i trgovina), Dmitrij Patrušev (poljoprivreda), Vladimir Jakušev (građevinarstvo i komunalna pitanja), Jevgenij Ditrih (saobraćaj), Anton Siluanov (finansije) i Aleksandar Novak (energetika).
PUTINOV DUG RUSIJI Već iz ovog kratkog pregleda mogu se ustanoviti neke tendencije. Prvo, najveće promene su se desile na gornjem nivou, među potpredsednicima vlade, gde ih je većina zamenjena. Drugo, ključni rezovi učinjeni su u sferi ekonomske i socijalne politike, dok su resori sile ostali bez promena. Iz toga bi se mogao izvući zaključak da je Putin nezadovoljan socijalnim reformama i da na ovom polju želi brže i opipljive rezultate, kao i prodor Rusije u krug digitalno najnaprednijih država. I treće – biografije premijera Mišustina i njegovih ministara i potpredsednika ukazuju da među njima ima mnogo ekonomista, veoma obrazovanih doktora nauka.
Za neke od njih, uključujući i Mišustina, može se reći da su naučnici. To upućuje na još jedan, najvažniji zaključak. Ako su prethodne vlade imale primarni zadatak da odbrane Rusiju i uzdignu njenu vojnu i političku moć u svetu, što je veoma efikasno postignuto u uslovima oštre konfrontacije sa Zapadom, onda će Mišustinov kabinet sa ne manjom energijom morati da se suoči s najvažnijim ruskim pitanjem 21. veka – izgradnjom ekonomske moći ruske države i njenog pozicioniranja kao moderne proizvodne i tehnološke sile savremenog sveta. To je posao koji Putin za svoje vladavine još nije sasvim okončao. To je njegov dug prema Rusiji.
