MIROVNI SPORAZUM S TALIBANIMA
Siva eminencija američke spoljne politike, savetnik za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera svojevremeno se hvalio kako je mahinacijama uspeo da navede Sovjetski Savez da izvrši invaziju na Avganistan ne bi li Rusi dobili „svoj Vijetnam“. Da je poživeo samo dve godine duže, Bžežinski bi video kako mu se bumerang vraća i kako je Avganistan sada postao „američki Vijetnam“
Pariski mirovni sporazum, koji je trebalo da okonča rat u Vijetnamu, potpisan je 27. januara 1973. godine i predviđao je, između ostalog, kraj američke intervencije, te potpuno povlačenje američkih snaga iz te azijske zemlje u roku od 60 dana. Mirovni sporazum s talibanima potpisan 29. februara, posle više od 18 godina ratovanja, suštinski je veoma jednostavan – talibani su se obavezali da će poštovati obustavu vatre i da će sprečiti Al Kaidu i Islamsku državu da operišu s teritorije pod njihovom kontrolom, dok je Vašington obećao da će broj svojih vojnika u toj centralnoazijskoj državi smanjiti sa 13.000 na 8.600 u roku od 135 dana i u potpunosti se povući u roku od 14 meseci, ukoliko se talibani budu pridržavali dogovorenog.
RAČUN BEZ KRČMARA Međutim, problem je u tome što su Vašington i talibani u sporazum uključili i pitanje koje zavisi isključivo od zvaničnih vlasti u Kabulu, a o kojem se te iste vlasti nisu ništa pitale. Sporazum, naime, predviđa razmenu zarobljenika između talibana i zvaničnih vlasti do 10. marta. Avganistanska vlada drži oko 5.000 talibanskih zatočenika, dok talibani imaju oko hiljadu zarobljenih pripadnika snaga bezbednosti pod komandom Kabula. Dan po potpisivanju sporazuma između Vašingtona i talibana u Kataru, predsednik Avganistana Ašraf Gani saopštio je da odbacuje svaku ideju da 5.000 zarobljenika bude oslobođeno pre bilo kakvih mirovnih razgovora i postizanja sporazuma o budućnosti Avganistana, i istakao da Vašington nije konsultovao ni njega, niti bilo koga iz njegove vlade o sporazumu, te da SAD nemaju nikakav osnov da legalnim avganistanskim vlastima narede oslobađanje zarobljenika. Talibani su pak saopštili da nikakvih razgovora sa zvaničnim vlastima ne može biti bez oslobađanja svih zarobljenika koji su se borili u njihovo ime i da će, ukoliko do toga ne dođe do 10. marta, primirje u odnosu na bezbednosne snage Kabula biti poništeno.
Sada dolazimo do glavne sličnosti Pariskog mirovnog sporazuma kojim je okončan ne rat u Vijetnamu nego američka intervencija, i mirovnog sporazuma Vašingtona i talibana iz Katara. Dok je primirje postignuto potpisivanjem dokumenta u Parizu trajalo manje od 24 časa, pa su snage Severa i Juga odmah nastavile rat koji će biti okončan tek padom Sajgona 30. aprila 1975, primirje u Avganistanu trajalo je nešto duže – čitava dva dana i prekinuto je talibanskim napadom na avganistanske bezbednosne snage na istoku zemlje u kojem je poginulo troje, a ranjeno 11 boraca vlasti u Kabulu. Ovo, naravno, ne bi trebalo da na bilo koji način utiče na sporazum koji je u ime SAD u Kataru potpisao specijalni američki izaslanik za pomirenje u Avganistanu Zalmaj Halizad s talibanskim predstavnikom mulom Abdulom Ganijem Bardarom. Talibani nisu napali američke vojnike, nego avganistanske i to ne predstavlja kršenje sporazuma kojim se omogućava povlačenje američkih vojnika, baš kao što i momentalni nastavak borbi između snaga Hanoja i Sajgona, grada koji danas nosi ime komunističkog vođe Ho Ši Mina, ni na koji način nije uticao na povlačenje američkih trupa, a ni na dodeljivanje Nobelove nagrade za mir dvojici glavnih pregovarača – Henriju Kisindžeru i Le Duk Tou (koji je, usput, odbio da primi nagradu).
ODRICANJE OD SAVEZNIKA Ovakvo okretanje leđa dojučerašnjim saveznicima duboko je ukorenjeno u američkoj spoljnopolitičkoj tradiciji i nije nikakva novost, niti se može ograničiti samo na slučajeve Južnog Vijetnama i sada zvaničnog Kabula, jer, da se razumemo, predsednik Ašraf Gani i njegova vlada suočeni su s istim izborom i istom pretnjom s kojima se 1973. suočavao južnovijetnamski režim pod vođstvom generala Ngujen Van Ćeua – da se povinuje zahtevima svojih neprijatelja, ili da doživi krah na bojnom polju bez vitalne podrške dojučerašnjih saveznika iz Vašingtona. Sličnu sudbinu su pre manje od godinu dana doživeli Kurdi, koji su bili primorani da, pošto su ih Amerikanci prepustili na milost i nemilost turskim snagama, utočište potraže pod kišobranom legalnih sirijskih snaga pod kontrolom Bašara Asada (protiv kojih su se praktično do tog trenutka borili) i Rusije.
S druge strane, vlasti Ašrafa Ganija ne mogu očekivati blagonaklonost Moskve, niti da će se Kremlj posebno zauzeti za njihove interese tokom mogućih predstojećih pregovora zvaničnog Kabula s talibanima. Da je tako, nedvosmisleno je pokazano maja 2019. godine, kada su u Moskvu povodom obeležavanja veka diplomatskih odnosa Rusije i Avganistana pozvane samo dve delegacije – jedna iz Kabula predvođena Ganijevim rivalom i bivšim predsednikom Avganistana Hamidom Karzaijem i druga iz redova talibana. Da bi stvar, makar naizgled, delovala još konfuznije u trenutku kada je 14 visokih zvaničnika talibanskog pokreta bilo gošćeno na najvišem nivou u Moskvi, njihova organizacija se još (a tako je i danas) nalazila na zvaničnom ruskom spisku terorističkih organizacija.
Još je bizarnije to što je Vašington upravo od Saveta bezbednosti UN zatražio da se talibanima ukine status „terorističke organizacije“, čime bi se oni učinili legitimnim pregovaračem. Ovakav potez išao bi direktno na ruku Moskve koja je nesumnjivo tokom poslednjih godina ostvarila značajne kontakte, da ne kažemo saradnju, sa talibanskim vođstvom. Iako to deluje zaista čudno, s obzirom na to da su talibani nastali od najekstremnijih pripadnika mudžahedinskog pokreta koji je ratovao protiv SSSR-a tokom sovjetske invazije na Avganistan i da su ih napravili Amerikanci sledeći smernice gorepomenutog Zbignjeva Bžežinskog (uključujući i ono iz čega će nastati Al Kaida Osame bin Ladena, koji se kao „borac za slobodu“ čak i fotografisao sa Bžežinskim), talibani su faktor na koji igraju i Moskva i Peking, uz podršku Islamabada, u naporima da se situacija u Avganistanu stabilizuje, a što je svim ovim prestonicama od ključnog geostrateškog značaja. Ovakva dramatična promena u odnosima Moskve i talibana, iako tako deluje, nije ništa čudno, niti neočekivano. S jedne strane u avganistanskoj kulturi promena strane nije ništa nečasno i nedostojno i to je kod njih bio čest slučaj, posebno tokom sovjetske invazije. S druge strane, Ruska Federacija nije Sovjetski Savez i predsednik Putin je u više navrata kritikovao ondašnju odluku sovjetskog rukovodstva da se upušta u avganistansku avanturu. Takođe, putinovska politika Rusije je takva da priznaje stanje na terenu i svoje interese sprovodi ne svrgavajući i birajući strane vlade, nego gledajući da države u kojima ima interes stabilizuje, i partnerstvo gradi na uzajamnom poštovanju, a ne zavrtanju ruke. Rusija talibane više ne smatra pretnjom po sopstvenu bezbednost, nego ih smatra realnošću koja ne može biti ignorisana i koja će ili ratom, ili političkim sredstvima najverovatnije doći na vlast u toj ključnoj centralnoazijskoj državi. Ovo je decembra 2015. potvrdio i specijalni predstavnik ruskog predsednika za Avganistan Zamir Kabulov ocenivši da se „interes talibana objektivno poklapa sa našim (ruskim)“.
Da su odnosi Moskve i talibanskog pokreta topliji nego što bi se očekivalo potvrdile su i optužbe Vašingtona od pre nekoliko godina da Moskva tajno naoružava avganistanske pobunjenike. Ovo su negirali i Rusi i talibani, a i malo je verovatno da je do te vrste saradnje zaista došlo, jer bi svako sofisticiranije oružje od „kalašnjikova“ isporučeno jednoj „terorističkoj organizaciji“ Rusiju dovelo u nemoguću poziciju i dodatno joj ugrozilo i ovako loše odnose sa zapadnim delom sveta, a „kalašnjikovi“ talibanima nisu potrebni, jer ih imaju više nego dovoljno.
Kao i u Siriji, i sada u Avganistanu, odluka Vašingtona da povuče svoje snage otvara prostor za Rusiju da nastupi kao glavni posrednik u predstojećim „unutaravganistanskim“ pregovorima uz značajno učešće i Kine, Pakistana, pa i Irana (koji je, takođe, posle žestokog neprijateljstva, uspostavio sasvim pristojne odnose s talibanima).
IMA LI OVDE KAPITULACIJE? Iako na prvi pogled deluje da je sporazum koji je administracija Donalda Trampa ostvarila s talibanima u stvari prikrivena kapitulacija, to nije slučaj. Pre se radi o pragmatičnoj odluci da se konačno prekine potpuno besmisleni rat, najduži u američkoj inače bogatoj istoriji ratovanja, a koji crpi ogromne resurse Sjedinjenih Država. Tramp ovim potezom sebi svakako obezbeđuje važan politički poen u predstojećoj predizbornoj trci jer konačno ostvaruje jedno od najznačajnijih svojih predizbornih obećanja, ali ni činjenica da je okončanje rata u Avganistanu bilo visoko na njegovoj lestvici prioriteta nije stvar nikakve proizvoljnosti nego vrlo pragmatične i realne potrebe.
Sada ponovo dolazimo do istorijskih paralela s Vijetnamskim ratom. Iako su oba rata započeta u vreme predsednika iz redova republikanaca (Dvajt Ajzenhauer i Džordž Buš), oba su intenzivirana u vreme vlasti omiljenih demokrata (Džon Kenedi / Lindon Džonson i Barak Obama) i oba su okončana u vreme vlasti u velikom delu javnosti omrznutih republikanaca (Ričard Nikson i Donald Tramp) koji se suočavaju s opozivom i neprijateljstvom obaveštajne zajednice. Nikson je u tom sukobu izgubio i otišao u istoriju kao negativac, Tramp za sada odoleva. Da li je Tramp kapitulirao u Avganistanu? Ne bi se reklo, pre će biti da je izvojevao još jednu pobedu u jednom za njega, ali i američke građane mnogo važnijem ratu protiv mnogo jačeg i opasnijeg protivnika od ustanika naoružanih automatskim puškama u avganistanskim vrletima – u ratu protiv duboke države i vojnoindustrijskog kompleksa.
