U poslednjoj deceniji prošlog veka, dok je još trajao rat na prostoru bivše SFR Jugoslavije, napisao je esej “Pravda za Srbiju”. Do tada cenjen pisac, dobitnik brojnih nagrada, Peter Handke je naišao na osudu u nekim krugovima, baš kao i zemlja koju je branio. Ali nije odustao od svojih uverenja. Slično je bilo i pre tačno dve decenije, kada je podigao glas protiv bombardovanja jedne suverene zemlje i ubrzo, u znak podrške, već u aprilu 1999. došao u Srbiju. I 20. godišnjicu bombardovanja proveo je u Beogradu, gde je učestvovao na Međunarodnoj konferenciji koja je održana u Domu Vojske, u organizaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. Zbog gustog rasporeda tokom boravka u Beogradu, za razgovor smo imali tek petnaestak minuta pred Handkeov odlazak na aerodrom. Govorio je o bombardovanju, ali i o tome kako su čitaoci razumeli njegovo delovanje izvan sveta literature.
Da li se sećate dana kad je počelo bombardovanje?
Sećam se toga kao što pamtim ubistvo Džona Kenedija, tada sam bio student u Austriji i čitao sam u novinama o ubistvu Kenedija. Isto tako pamtim i kada je počelo bombardovanje Srbije 24. marta 1999. godine! Bio sam u Versaju, inače živim blizu Versaja, u Francuskoj, i pošao sam u jedan marokanski restoran. I odjednom se to desilo! Svi su očekivali da počne bombardovanje, ali kad se to zaista dogodilo, to je bilo kao fikcija, kao da nije stvarno… Ali postalo je stvarno! Sećam se svega. Bio sam na ulici, duvao je vetar, i bila je neka tišina svuda okolo… Možda čak i nije stvarno bilo tiho, ali na jedan čudan način – vladala je neka strašna tišina.
Kako danas gledate na taj dan? Da li osećate ljutnju, bes, žaljenje?
Ljutnju… ne! Ja i dalje ne mogu da poverujem, to kao da nije naša planeta… Oni koji su bombardovali i koji su ubili hiljade ljudi – oni ne pripadaju ni Evropi ni planeti Zemlji. Ali ja nisam ljut; pre bih rekao da zbog svega toga osećam neku vrstu gađenja prema ljudskoj vrsti.
Zbog Vaših stavova, u Srbiji Vas doživljavaju kao prijatelja naše zemlje. Ali ste zbog tih istih stavova i naročito posle eseja “Pravda za Srbiju” postali persona non grata u nekim društvima.
Rođen sam kao persona non grata… Možda je to dobro, mada mi se baš i ne sviđa… Ipak, mislim da u stvari nisam persona non grata. Ima mnogo ljudi, pojedinaca, čak i na Zapadu, postoje oni koji koji su nastavili da čitaju moje knjige. Znam da čitaju, dobijam i mnogo pisama od čitalaca. Najveći podstrek su mi u stvari čitaoci i verujem da će nastaviti da čitaju, ne samo moje knjige, nego uopšte da čitaju.
Kad sam rekla da ste postali persona non grata, nisam ni mislila da ste to postali kod čitalaca, nego u nekim krugovima…
Da, u medijima jesam. Sigurno sam u 90 odsto medija to postao, ali čak bih rekao da mi je to čast da budem.
Postoji uverenje da Vas ljudi u Srbiji više poštuju zbog stavova nego što čitaju Vaša dela. Kako, kao pisac, na to gledate?
Ponekad je jedan čitalac vredniji od miliona čitalaca. Kada sam bio mlad, ja sam želeo da budem bestseller pisac, da imam širi prijem, kao u sportu! Onda sam shvatio da to nije moguće. Ali važno mi je da i dalje postoje čitaoci.
Ono što je zanimljivo, rekla bih čak možda i paradoksalno, jeste da neki ljudi koji se ne slažu sa Vašim političkim stavovima…
Ja nemam političke stavove i nikada nisam imao politička uverenja.
Dobro, onda oni koji se ne slažu sa nekim Vašim uverenjima, oni vole da čitaju Vaše knjige i smatraju da ste sjajan pisac.
Ko su “oni”? Neke organacije? CIA? (smeh) Zanimljivo je to… Razmišljate o ljudskoj strukturi, ali nije na meni da odgovorim na to pitanje. Neka kažu naučnici, psiholozi, sveštenici… ako hoće i papa (smeh), ali ja nemam komentar!
Dosta se spekulisalo o tome da ste kandidat za Nobelovu nagradu. Ove godine biće dodeljene dve za književnost. Da li je priželjkujete?
Ne. Ja sam zahvalan što u životu imam priliku da nastavim da sanjam na jedan precizan i dubok način – to je pisanje. I to je sve što želim. I naravno – malo novca!
Živite u Francuskoj. Pratite li proteste, inspirišu li Vas kao pisca?
Pustite me sa tim protestima, stavovima o tome… Dosta je više rušenja na ulici… Ne mogu da se slažem sa rušenjem.
Šta pišete?
Želim da pišem nešto… U stvari – već pišem, ali ne želim da otkrijem, to je tajna, strogo poverljivo.
A šta čitate, ako to nije tajna?
Čitam klasike, jevanđelja na grčkom jeziku, čitam Balzaka, Flobera… Čitam i svoja dela (smeh)! Mada, svoje knjige ne čitam toliko često. Zatim čitam i moderne, savremene pisce. U stvari, želeo bih da čitam nekog novog mladog savremenog pisca, ali ga ne pronalazim. Ne želim da kažem kako je dobra literatura već napisana i ne verujem u to. Mislim da je to pitanje kontinuiteta, da svaka generacija ima svoju varijaciju traženja i osećanja i svog načina pisanja kako bi opstala. I zato zaista tražim nekog novog pisca današnjice.
Koje srpske pisce čitate, imate li nekog omiljenog?
Nema jednog omiljenog, svaki dobar pisac je moj omiljeni. Čitam Crnjanskog, Aleksandra Tišmu, čitao sam knjige Dragana Velikića… Volim poeziju Desanke Maksimović… Imate duboke pisce, koji zaista pripadaju vrhovima svetske književnosti.
RTS
