Godinu dana od odlaska Dude

Dušan Ivković je rođen 29. oktobra 1943. u Beogradu. Zavoleo je košarku uz starijeg brata Slobodana Pivu Ivkovića, u vreme dok se ona još igrala na šljaci. Kao i Slobodan, prvo je igrao košarku (1958-68), a zatim napravio prve trenerske korake u Radničkom (1968-78), koji je u to vreme bio četvrti klub u Beogradu, posle OKK Beograda, Crvene zvezde i Partizana.

Diplomirao je na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, ali je još za vreme studija odlučio da je košarka njegov put, a trenerski posao njegov poziv.

MOŽDA VAS ZANIMA

• Mijailović o prijavama: I Gebels je 100 puta ponavljao istu laž
• Zvezda se oglasila o Bodirogi na čelu Evrolige
• KLS sprema zaokret u vođenju i organizaciji
• Cedevita Olimpija se ne šali: Stigao sjajni Amerikanac

Prvu stipendiju od košarke dobio je 1968. Trenersko dokazivanje počeo je po povratku sa odsluženja vojnog roka 1971, kada je preuzeo juniorskim tim Radničkog. Već u trećoj sezoni, 1973/74, vodio je ekipu do titule juniorskog prvaka Jugoslavije.

Uspesi u Radničkom bili su preporuka za reprezentaciju, pa je tako na Evropskom juniorskom prvenstvu u Santijago de Komposteli, 1976. godine bio pomoćnik selektoru Luki Stančiću. Reprezentacija Jugoslavije osvojila je, mimo očekivanja, zlatnu medalju, savladavši u finalu Sovjetski Savez (92:83).

Po povratku sa tog šampionata, počeo je profesionalnu karijeru u Partizanu, u vreme kad je Jugoslavija izrastala u svetsku silu u košarci. U prvoj sezoni (1977/78) bio je pomoćnik Ranka Žeravice, od koga je preuzeo prvi tim i odmah doneo tom klubu najuspešniju sezonu (1978/79) do tada: osvojio je oba trofeja u Jugoslaviji – prvenstvo i Kup – i evropski Kup „Radivoja Koraća“. U Partizanu je proveo dve sezone (1978-80) na mestu šefa stručnog štaba.

Od 1976. do 1980. bio je selektor u mlađim selekcijama Jugoslavije. Na evropskim prvenstvima je osvojio tri medalje: srebro za kadete (1977) i juniore (1980) i bronzu za juniore (1978). Sa seniorima je bio šampion Balkana 1980.

Od 1980. godine Grčka je, pored Jugoslavije i Srbije, bila njegova glavna adresa. Tada je potpisao za Aris iz Soluna (1980-82), da bi se vratio u svoj Radnički (1982-84) i preuzeo univerzitetsku reprezentaciju Jugoslavije s kojom je na Univerzijadi u Edmontonu 1983. osvojio srebrnu medalju.

Posle Radničkog, Ivković je radio u Šibenki (1984-87) iz koje prešao je u Vojvodinu (1987-90). U Novom Sadu je proveo poslednje tri sezone u svojoj zemlji. Kao pomoćnik selektora Jugoslavije Krešimira Ćosića, osvojio je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Španiji 1986.

Posle šampionata u Atini postao je selektor Jugoslavije s kojom je početkom jula 1987. imao vatreno krštenje na Univerzijadi u Zagrebu 1987. Jugoslavija je u finalu savladala selekciju SAD (100:85) koju je vodio trener Majk Križevski.

Ivković je vodio poslednju generaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji su neki nazivali „Belim timom snova“: Dražen Petrović, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Dino Rađa, Vlade Divac… Posle srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, osvojena su tri zlata u nizu: dva na evropskim prvenstvima (Zagreb 1989, Rim 1991) i jedno na Svetskom šampionatu u Buenos Ajresu 1990. Posle Univerzijade u Zagrebu, Ivković je leta 1990. još dva puta savladao Majka Križevskog: u finalu Igara dobre volje u Sijetlu (85:79) i polufinalu Svetskog prvenstva (99:91).

Od raspada Jugoslavije, 1991. godine, radio je samo u grčkim i ruskim klubovima. Prvo se vratio u Solun, gde je preuzeo PAOK (1991-93) kome je doneo najbolje rezultate u klupskoj istoriji: šampion Grčke (1992) i treći u Evropi na završnom turniru Evrolige u Atini (1993). Zatim je otišao u Atinu, u Panionios (1994-96). Tih godina je i dalje bio selektor SR Jugoslavije, iako reprezentacija nije mogla da se takmiči zbog sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (1992-95).

Politička odluka da se SR Jugoslaviji zabrani da učestvuje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, najbolniji je trenutak u njegovoj karijeri. Odmah po povratku na međunarodnu scenu, SR Jugoslavija je osvojila zlato, na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, posle pobede protiv Litvanije (96:90). Posle tog takmičenja, Ivković je svojom voljom prepustio klupu pomoćniku Željku Obradoviću uz koga je ostao kao savetnik i učestvovao u osvajanju srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. i dve zlatne, na Evrobasketu u Barseloni 1997. i Svetskom šampionatu u Atini 1998.

U sezoni 1996/97. osvojio je svoju drugu „triplu krunu“ u klupskoj karijeri. Posle Partizana, ponovio je to sa Olimpijakosom koji je pored prvenstva i kupa Grčke podigao i trofej Evrolige. Posle odlaska sa klupe pirejskih crveno-belih, ostao je u Atini. Vodio je AEK (1999-01) s kojim je osvojio Kup Saporte (2000).

Leta 2002. godine došao je u moskovski CSKA, klub velike tradicije, koji je u to vreme bio daleko od stare slave. Krenuo je od nule, preuzevši u isto vreme i trenerski posao i organizaciju kluba. U naredne tri godine ekipa je stizala do fajnal-fora Evrolige, osvojila sva tri prvenstva Rusije i jedan domaći kup. Odatle je prešao u drugi najveći moskovski klub, Dinamo (2005-07), s kojim je osvojio ULEB Kup (2006).

Na molbu ljudi iz Košarkaškog saveza Srbije, pre svega počasnog generalnog sekretara FIBA Bore Stankovića, preuzeo je reprezentaciju 2008. godine, sa njom krenuo od kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. i stigao do srebrne medalje (poraz u finalu od Španije). Srbiju, koja je kao najmlađi tim bila najprijatnije iznenađenje na tom Evrobasketu, naredne godine vodio je na Svetskom šampionatu u Istanbulu, na kojem je zauzela četvrto mesto.

Dok je vodio reprezentaciju Srbije (2008-13), Ivković se vratio na klupu Olimpijakosa (2010-12), s kojim je napravio najveći podvig u istoriji finala Evrolige. Klub iz Pireja je u meču za titulu, u Istanbulu 2012. godine, gubio sa 19 poena razlike od CSKA, 11 minuta pre kraja, ali je uspeo da pobedi sa 62:61. Te godine, ekipa je osvojila i domaće prvenstvo.

Ivković je karijeru završio u Anadolu Efesu iz Istanbula (2014-16), sa kojim je bio najbolji u dva takmičenja 2015. godine – Kupu Turske i Super kupu Turske.

Pored svih trofeja, priznanja i igrača koje je izveo na put, ostaće upisano da je Dušan Ivković jedini trener koji je osvojio četiri različita evropska klupska takmičenja: Kup Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i ULEB Kup (2006). Godine 2017. dobio je dva značajna priznanja. Evroliga ga je proglasila za svoju legendu, dok ga je FIBA uvrstila u svoju „Kuću slavnih“ u Ženevi.

Ivković je po završetku trenerske karijere nastavio da služi košarci, pre svega kao član Tehničke komisije FIBA, kroz koju su poslednjih desetak godina zaživele mnoge njegove ideje vezane za košarkaška pravila i unapređenje košarke kao sporta. Svojim autoritetom je, pored ostalog, znatno doprineo da se uspostavi moderno Udruženje košarkaških trenera Srbije (UKTS) čiji je jedan od osnivača bio njegov brat Slobodan. Jedno vreme bio je i predsednik UKTS, a od 2002. do 2010. nalazio se na čelu Udruženja svetskih košarkaških trenera.