Po tom zakonu, strogo će se kažnjavati svi oni koji kod sebe imaju strane filmove, stranu odeću ili ako govore sleng.
Jon Mi-So je ispričala kako je imala 11 godina kada je prvi put videla da su vlasti pogubile muškarca zato što je kod sebe imao južnokorejsku dramu. Njegovo pogubljenje morali su da gledaju susedi.
“Da niste, to bi se smatralo izdajom”, rekla je za BBC iz svog doma u Seulu.
“To nikada neću zaboraviti. Još uvek vidim kako mu teku suze. Vezali su mu oči, ali je povez bio potpuno natopljen suzama. To je za mene bilo traumatično. Stavili su ga na kolac i svezali, a zatim upucali”, dodala je.
Rat bez oružja
Zamislite da ste u neprekidnom lokdaunu, bez interneta, bez društvenih medija i sa samo nekoliko televizijskih kanala koji su pod strogim nadzorom države – to je život u Severnoj Koreji, piše BBC.
Sada je vođa te zemlje odlučio da ode korak dalje i uveo je novi zakon protiv takozvane “reakcionarne misli”. Svakome koga se uhvati s velikom količinom videosadržaja iz Južne Koreje, Sjedinjenih Država ili Japana čeka ga smrtna kazna, a onima koji gledaju takve snimke preti 15 godina zatvora.
Nedavno je Džong Un poslao poruku preko državnih medija u kojoj poziva Ligu mladih da poduzme mere protiv “individualističkog, antisocijalističkog ponašanja” među mladima. Sada želi da zaustavi upotrebu stranih izraza, frizure i odeće za koje je rekao da su “opasni otrovi”.
Politički analitičari smatraju da severnokorejski vođa pokušava da zaustavi sve informacije koje dolaze spolja do naroda Severne Koreje jer život u zemlji postaje sve teži. Veruju da milioni ljudi gladuju, pa ih Kim Džong Un sve ozbiljnije “hrani” državnom propagandom.
Zemlja je sada, nakon zatvaranja granica zbog pandemije, odsečena od ostatka sveta više nego ikada pre. Skoro je u potpunosti zaustavljena trgovina sa susednom Kinom i dotok zaliha.
Šta kaže novi zakon?
“Daily NK” dobio je uvid u kopiju novog zakona.
“U njemu stoji da ako se uhvati radnik ili direktor fabrike, da će biti kažnjeni. Ako se radi o detetu, kažnjeni će biti roditelji”, kazao je Li Sang Jong, glavni urednik Daily NK, i dodao kako se radi na suzbijanju svih snova ili fascinacije mlađe generacije jugom.
“Drugim rečima, režim je zaključio da bi se mogao stvoriti osećaj otpora ako se uvedu kulture iz drugih zemalja”, rekao je.
Kim Džong Una ponovo nema u javnosti već mesec dana; Nije se pojavio ni na značajnom događaju
Krijumčarenje filmova
Ranije zabrane samo su pokazale kako severnokorejski narod može biti snalažljiv i kako već ima razvijen sastav krijumčarenja stranih filmova iz Kine.
“Krijumčareni filmovi iz Kine na USB uređajima sada su uobičajeni poput kamenja; lako ih je prikriti, a imaju i lozinku”, rekao je Čoi Jong-Hun, prebegli iz Severne Koreje.
“Ako tri puta zaredom unesete pogrešnu lozinku, USB briše sadržaj. Ako je sadržaj posebno osetljiv, možete čak postaviti da se sve obriše nakon prvog pogrešnog unosa lozinke”, dodao je.
“Prvo je kazna bila otprilike godinu dana u radnom logoru”
Mi-so se priseća kako su se njeni susedi snalazili i uz veliki trud nabavljali strane filmove.
Kazala je kako su jednom pozajmili akumulator za automobil i priključili ga na generator kako bi dobili dovoljno električne energije za napajanje televizora. Seća se da je tada gledala južnokorejsku dramu “Stairway to Heaven” – ljubavnu priču o devojčici koja se prvo bori s pomajkom, a zatim i s rakom.
Čoi navodi kako je režim početkom 2000-ih počeo primećivati sve veći dotok filmova iz Kine i da su počeli obavljati pretrese na univerzitetima. Prvo su one koji su uhvaćeni da gledaju filmove slali na jednu godinu u radni logor, ali kasnije se pokazalo da ta kazna nije bila dovoljna za suzbijanje švercovanja filmova.
“Prvo je kazna bila otprilike godinu dana u radnom logoru, ali to se promenilo u više od tri godine u logoru. Trenutno, ako idete u radne kampove, tamo je više od 50% mladih koji su tamo završili jer su gledali strane videosadržaje”, kazao je Čoi.
“Ako neko gleda dva sata ilegalnog materijala, dobiće tri godine u radnom logoru. To je veliki problem. Gledanje filmova je luksuz. Prvo treba da dođete do hrane, da bi kasnije razmišljali o gledanju filma. Kada je teško nabaviti hranu, postaje pogubno za celu porodicu ako neko od njih završi u radnom logoru”, dodao je.
