Fudbal, Jugoslavija i Srbija: "Ljudi moji, je li to moguće“ - trenuci koje navijači ne zaboravljaju - BIGportal.ba
BIG preporuka

Fudbal, Jugoslavija i Srbija: “Ljudi moji, je li to moguće“ – trenuci koje navijači ne zaboravljaju

Iako sada euforija trese fudbalske navijače, u istoriji reprezentacije nekadašnje Jugoslavije, a potom i Srbije nije baš bilo previše sličnih pobedonosnih utakmica i prilika za spektakularne prenose.

Veliki ekran nasred sobe, momci i devojke u dresovima reprezentacije prate televizijski prenos, pivo i grickalice na stolu, a napetost u prostoriji može da se seče nožem.

Igra se 90. minut, Srbiji je potreban gol za odlazak na Mundijal, a sa druge strane su Kristijano Ronaldo i moćni Portugal.

“Još jednom lopta u šesnaestercu, evo prilike, Mitrović i – gooool, goool, goool, goool, Srbija vodi.

Ova rečenica ili urlik Gojka Andrijaševića, komentatora televizije Sport klub, milionima navijača Srbije predstavljala je najlepšu muziku za uši i uvod u slavlje zbog pobede od 2:1 i plasmana na Mundijal.

“Uvek gledaš da se suzdržiš, ali imaš taj trenutak kad kažeš sebi – e sad ću da se ‘pustim’ i tako je bilo u Lisabonu – zaista sam se pustio u prenosu”, kaže Andrijašević za BBC na srpskom.

Iako sada euforija trese fudbalske navijače, u istoriji reprezentacije nekadašnje Jugoslavije, a potom i Srbije nije baš bilo previše sličnih pobedonosnih utakmica i prilika za spektakularne prenose.

Plasman Srbije na Mundijal u Katar prava je prilika za podsećanje na neke od njih, za sve generacije navijača. Istorijske utakmice i prenosi

1) “Ljudi moji, je li to moguće”

Za iskusnije poznavaoce reprezentativnog fudbala u bivšoj Jugoslavije verovatno napetije situacije i srećnijeg završetka od ove iz Splita 1983.

Jugoslaviji je na stadionu Poljud bila potrebna pobeda da bi se plasirala na Evropsko prvenstvo u Francskoj 1984.

Dva puta je Safet Sušić te decembarske večeri grejao 30.000 srca navijača na obali Jadranskog mora, ali su se Bugari vraćali u život.

U poslednjih pola sata, kao na traci su se smenjivali napadi pred jednim, pa pred drugim golom, a kako je vreme odmicalo, nada tadašnjih Jugoslovena, pa i televizijskog komentatora Mladena Delića polako se gasila.

“Nema više vremena za bilo šta,

Nema vremena, 45:38… Vujović, Vujović…

Ma evo šansa! Gol! Gol, ljudi, ma je li to moguće, ludnica šta je ovo!

Šta će se ovo dogoditi?

3:2, Ko, ko?

Pa ljudi, šta je ovo? Radanović, Radanović Radanović!

Je li to moguće, tresu se tribine, šta ću vam reći, poštovani gledaoci.

Ljubomir Radanović je i 30 godina kasnije tvrdio da u početku nije bio svestan značaja gola i važnosti pobede.

“Znao sam da sam dao važan gol, ali nisam ni slutio da je bio toliko specifičan, toliko jedinstven.

Igrači obično tek kasnije shvate značaj. Za mene je to bila važna utakmica, splet srećnih okolnosti i prelepa uspomena”, rekao je Radanović za Blic pre četiri godine.

Posle Mitrovićevog gola protiv Portugala, Radanović se u izjavi Novostima našalio:

“Neka Mitar (nadimak Aleksandra Mitrovića) i ja sada delimo slavu po pola, nemam ništa protiv”.

Stil prenosa Mladena Delića bio je specifičan i da je neko drugi izrekao tu legendarnu rečenicu posle pobednosnog gola, ne bi bilo originalno, ocenio je televizijski komentator Gojko Andrijašević.

“Sećam se da sam prenos gledao u tadašnjoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji, stacioniran u Nišu.

“Sve je bilo veoma neizvesno – Jugoslaviju i Bugarsku je pobeda vodila na EP, a u slučaju remija, plasman bi ostvario Vels.

“Ja sam to tad zvao ljubavni trougao”, kroz osmeh kaže Andrijašević.

2) Katanec, Stojković, šansa – goooooool!

Svetsko prvenstvo u Italiji 1990. poslednje je na kojem je igrala reprezentacija socijalističke Jugoslavije.

U praskozorje građanskog rata na veliku scenu je stupila ekipa predvođena selektorom Iviciom Osimom koji je napravio miks starih “lavova” i nadolazeće generacije asova poput Dragana Stojkovića i Dejana Savićevića.

Posle dobrih partija u grupnoj fazi, žreb je namerio Jugoslaviju na Španiju u osmini finala, a utakmica se igrala u Veroni.

U gradu ljubavi Romea i Julije, Stojković je pokazao da između njega i lopte postoji romansa.

A španski golman Andoni Zubizareta tog sunčanog junskog popodneva dobro je zapamtio jugoslovensku desetku.

“Zlatko Vujović, tu je Sančiz…

Katanec, Stojković, šansa – goooooool! Jugoslavija 1:0!”

Ove rečenice televizijskog komentatora Milorada Đurkovića ne mogu na pravi način opišu pravo umetničko delo Stojkovića, koji je fintom prevario Martina Vaskeza, a onda plasirao loptu pored Zubizarete.

“Trčim ka šesnaestercu Španije i već vidim sebe kako se radujem.

“Samo molim boga da Zlatko Vujović prebaci Sančiza i da lopta dođe do mene. Kada je krenula da pada, nisam nijednog trenutka imao dilemu.

“Njih milion bi šutnulo iz prve. Ja sam zalomio, Vaskez je otišao po burek, a ostalo… Ostalo je istorija”, govorio je Stojković za agenciju Anadolija 2019

Španci su izjednačili pet minuta pre kraja golom Hulija Salinasa i meč je otišao u produžetke.

A tamo?

“Sudija je dao znak da se slobodan udarac izvede.

Stojković – 2:1! Stojković, po drugi put!

Pa to bi mogao biti gol odluke!”

Fudbalski svet se poklonio Stojkoviću koji je u trećem minutu prvog produžetka golom iz slobodnog udarca sa više od 25 metara odveo Jugoslaviju u četvrtfinale.

U četvrtfinalu je Jugoslavija posle penala poražena od branioca titule Argentine.

Iako tada još nije radio kao komentator, Gojko Andrijašević kaže da su mu ovi Stojkovićevi golovi pomogli da shvati zašto je fudbal važan i koliko ljudi vole umetnike na terenu.

Kod akcije za prvi gol, komentator Đurković je već viknuo – gol, dok je na ekranu lopta tek prolazi pored čuvara mreže.

“Tada je bilo uobičajeno da postoji razlika od sekunde do dve između slike i tona, posle se sve promenilo kad smo prešli na digitalno”, objašnjava Andrijašević.

Kako bi ovekovečio uspomenu na ovu utakmice i prvi pogodak Stojkovića, ovaj novinar se 2002. kada je pratio meč Kjeva i Crvene zvezde u Veroni, slikao baš ispred gola na stadionu Mark Antonio Bentegodi.

3) Goooooool! 2:1 Savo Milošević, 91. minut!

Posle sankcija Ujedinjenih nacija zbog građanskog rata, Jugoslavija, koju su tada činile Srbija i Crna Gora, na veliku scenu vratila 1996. u kvalifikacijama za Mundijal u Francuskoj.

U grupi je bila sa Španijom i Češkom, tadašnjim viceprvakom Evrope.

Upravo je duel sa Česima u Pragu početkom aprila 1997. bio odlučujući za borbu ko će do drugog mesta i baraža.

Predrag Mijatović je u 28. minutu doveo Jugoslaviju u vođstvo, a izjednačio je Radek Bejbl u 75. minutu.

Sve je mirisalo na kraj sa nerešenim ishodom, o čemu je govorio i komentator Zvonko Mihajlovski.

“Treba sada držati loptu u nogama…

Ide sada Drulović, prilika za Drulovića.

Ulazi u šesnaesterac, prati sada to jedan naš igrač, šansa iiiii – to je gol!

Goooooool! 2:1 Savo Milošević, 91. minut!

Izvanredna akcija Drulovića, na pravom mestu Milošević i pobedonosni gol reprezentativaca Jugoslavije.

Dvadesetak godina kasnije, Milošević je rekao kako veruje da je to gol po kojem ga najviše pamte navijači u Srbiji.

“Onako, kada me sretnu na ulici… od svih golova, baš taj im je najdraži.

Češka je bila izuzetno dobra reprezentacija, a ti golovi koji donose nešto i koji se postignu u poslednjem minutu, imaju specifičnu težinu”, rekao je Milošević za sajt FSS.

4) Brani Stojković! Brani Stojković!

Reprezentacija Srbije prvi put je samostalno na svetskim prvenstvima nastupila 2010. u Južnoj Africi.

Ekipa koju je kao selektor predvodio Radomir Antić osvojila je prvo mesto u kvalifikacionoj grupi ispred Francuske što je raspalilo maštu navijača da se može do velikog rezultata na završnom turniru.

A tamo – prva utakmica i poraz od Gane 1:0 i raspoloženje javnosti se odmah promenilo, pogotovo što je u drugom golu protivnik bila Nemačka.

Nemci su od 37. minuta igrali bez isključenog Miroslava Klosea, a samo minut kasnije Srbija je iskoristila brojčanu prednost.

“Kuzmanović dobro ka Krasiću, ovaj ulazi na drugu stranu, tamo je Žigić…

Spušta loptu, Jovanović i gooool!

Goooooool! 1:0 ide kod navijača srpske reprezentacije.

Ovako je komentator Aleksandar Stojanović opisivao šta se desilo na stadionu u Port Elizabetu, pre nego što je Milan Jovanović skočio u kanal koji razdvaja teren od tribina.

Strepeli su navijači u Srbiji posle toga, Nemačka je napadala, a onda u 60. minutu penal za Pancere pošto je rukom igrao Nemanja Vidić.

“Podolski će izvesti jedanaesterac.

Brani Stojković! Brani Stojković!

Sreća nas je gledala do ovog 60. minuta i sada moramo da je prigrabimo.”

Srbija je uspela da sačuva pobedu, ali je u sledećem meču izgubila od Australije sa 2:1 i ostala bez nokaut faze.

Jovanović je ocenio da je taj gol verovatno obeležio njegovu karijeru.

“Trijumf nad Nemačkom, kao reprezentacijom koja osam godina nije doživela poraz na velikim takmičenjima, osim tada od nas, za navijače ima poseban sentiment, ne samo u sportskom, nego i u istorijskom kontekstu”, rekao je osam godina kasnije.

To je bila jedna od retkih pobeda fudbalske reprezentacije nad nekom evropskom selekcijom na Svetskim prvenstvima.

5) Skočio je Petrović, Karasi i gol, gol, 4:2!

Jugoslavija je vodila borbu da se plasira na Mundijal u Nemačkoj 1974, posle dve propuštene svetske smotre.

Da bi se domogli baraža, Plavi su morali da pobede Grčku u Pireju sa dva gola razlike, a zanimljivo da je grčka televizija tada signal još slala u crno-beloj tehnici.

I sve je dobro počelo tog 19. decembra 1973, pošto je golovima Dušana Bajevića i Stanislava Karasija Jugoslavija stigla do 2:0.

Ipak, Grci su izjednačili do kraja prvog poluvremena i najavili dramu u nastavku.

Ivica Šurjak je doneo vođstvo od 3:2, ali Grci su posle toga odbijal sve nalete.

A onda u sudijskoj nadoknadi, komentator Vladanko Stojaković dočarao je spektakl:

“Da vidimo šta će se sada desiti…

Skočio je Petrović, Karasi i gol, gol, 4:2!

Da li je mogućno? Da li je to mogućno?

Da li je moguć ovakav trenutak sreće za naše navijače?”

Jugoslavije je posle toga u baražu pobedila Španiju 1:0 i kvalifikovala se za Mundijal, a i tu utakmicu prenosio je Mladen Delić.

Meč se igrao 19. decembra koji vernici Srpske pravoslavne crkve obeležavaju kao slavu Svetog Nikolu, a Andrijašević je otkrio i anegdotu koju je čuo svojevremeno od Stojakovića.

“Vladanku je posle gola Karasija u kabinu ušao neko od ljudi iz naše delegacije i dobacio ‘Ima boga’, što se moglo čuti i u prenosu.”

Stojaković je morao po povratku u Beograd morao da ide na razgovore u razne partijske komisije, tvrdi Andrijašević.

On se seća da je kao dečak pratio prenos utakmice iz Pireja i da je kod rezultata 3:2 za Grčku u finišu izašao napolje da se igra, bez nade u uspeh Plavih.

“Odjednom, komšija je urliknuo, brzo sam uleteo nazad u stan i ponovo upalio televizor, tada je trebalo malo više vremena da bih video šta se desilo.”

Van konkurencije – dramatično oktobarsko veče u Zagrebu

Deveti je oktobar 1999. godine.

Ulice Zagreba vrve od navijača obučenih u dresove hrvatske reprezentacije, euforija je dostigla tačku usijanja, a vera u pobedu nad Jugoslavijom veća je planine Medvednice i najvišeg vrha, Sljemena, koji se poput čuvara nadvijaju nad gradom.

Za Hrvatsku, tada zvanično treću reprezentaciju sveta, trijumf na krcatom stadionu Maksimir znači i plasman na Evropsko prvenstvo u Belgiji i Holandiji, dok Jugoslaviji “igra” i remi, makar za plasman u baraž.

Rane koje je napravio građanski rat u bivšoj Jugoslaviji još su sveže, a uprkos korektnim odnosima fudbalera dva tima, jak nacionalni naboj trese tribine stadiona u Maksimirskoj šumi.

Tada mladi televizijski komentator Gojko Andrijašević, napeto sedi u novinarskoj kabini pored iskusnijeg kolege Milojka Pantića koji komentariše prvo poluvreme i čeka da “uskoči” pred mikrofon u nastavku.

“Bio je dogovor da Milojko i ja radimo po poluvreme utakmice seniora i mladih koji su igrali dan ranije u Zagrebu.

“To je verovatno najstresnija utakmica u karijeri, meč koji prevazilazi okvire sporta, jeziva atmosfera i veliki pritisak.”

Na terenu, Alen Bokšić u 20. minutu postiže gol za vođstvo Hrvatske, na tribinama – oduševljenje i pesma.

Da tišina može da se čuje pokazali su, za samo pet minuta, Mijatović i Dejan Stanković, čijim golovima je Jugoslavija napravila preokret.

U finišu prvog poluvremena Jugoslavija ostaje bez Zorana Mirkovića koji dobija crveni karton jer je uhvatio Roberta Jarnija tamo gde nije smeo, a Mario Stanić u 47. izjednačuje na 2:2.

“Nervozan sam bio, Hrvatska ima igrača više, očekuješ da će da te rasture u nastavku, a meni u glavi – zapamtiće me publika kao baksuza jer sam to prenosio, neću smeti da se vratim.”

Ipak…

“Pokazuje Garsija Aranda da se lopta treba ubaciti u igru…

Ali, nema više vremena – 2:2! Kraj!

Jugoslavija je na Evropskom prvenstvu u Belgiji i Holandiji juna sledeće godine!

Svaka čast momci – naši su uspeli u ovom grotlu maksimirskog stadiona da izdrže sa 10 igrača više od 50 minuta i da se plasiraju na Evropskom prvenstvo.”



Izvor: BBC News na srpskom

Danas objavljeno

Južnjačka drskost dječaka iz niške Pasi Poljane: Kad Piksi kaže da će gi tepamo!

Zeljka

Vlaška magija, tabloidna realnost i politička fikcija u “Crnoj svadbi”

Zeljka

Fotografija dana

Zeljka

Ostavite komentar