Danas, kada ima 106 godina, sedeći za jednim od četiri klavira u svom stanu u Parizu, još uvek uživa svirajući Šumana, Debisija i Šopena, a sprema se da izda šesti album.
„Muzika je moja hrana, hrana za duh i srce“, kaže novinaru Rojtersa ta sitna i vitalna žena, koja je rođena 1914. u porodici iz srednje klase. Stroga majka je školovala kod kuće, a otac je bio vlasnik fabrike đubriva.
Školovanje je nastavila na pariskom konzervatorijumu ‘Ecole Normale de Musique’, smeštenom u 16. arondismanu, a zatim je započela dugu karijeru korepetitorke u brojnim pariskim muzičkim školama.
Maze kaže da su za gipkost njenih ruku i prstiju zaslužni joga i svakodnevno vežbanje.
„Prestanem li da sviram, moraću nečim da ispunim maštu, ali meni treba nešto opipljivo. Vi možda ne možete bez slatkiša, a ja ne mogu bez dirki klavira, moji prsti moraju da ih osete“, kaže Maze, koja će uskoro izdati šesti album.
On je već snimljen i trebalo je da bude objavljen još u aprilu, ali pandemija je sve poremetila i odložila. Reč je o delima Kloda Debisija i Erika Satija.
Njen sin jedinac Fabris Maze, rođen 1949. godine, kaže da je njegova majka nadahnuće za brojne ljude, naročito u vreme pandemije.
„Njena ljubav prema muzici i drugima podiže moral. Ona je i u 107. godini života vitalna, u dobroj je formi i neprestano svira. Na taj način nam poručuje da za ono što radite morate da imate strasti, a istovremeno morate da vodite računa o sebi. Njena ljubav prema životu i smisao za humor ljudima mame osmehe na lica“, kaže Fabris.
Izvor: Hina/N1
