Kako prenose Vrele Gume, poput drugih rukovodilaca iz industrije, Simoneli je potvrdio i sa zadovoljstvom prihvatio energetsku tranziciju, ali je istakao da je scenario po kojem ćemo 100-odstotno koristiti obnovljivu energiju jednostavno nemoguć. Postoji veliki broj dokaza za tu tvrdnju, uprkos nadama i ambicijama mnogih ekoloških aktivista.
Dotične nade i ambicije zamišljaju svet u kojem je kompletna ljudska aktivnost zasnovana isključivo na električnoj energiji, s tim što se ta energija dobija samo iz obnovljivih izvora kao što su sunce, vetar i voda. Ipak, takav pogled nije realističan.
Uzmimo kao primer Nemačku. Ova zemlja, koja među zemljama Evropske unije poseduje najveće kapacitete što se obnovljive energije tiče, nije proizvela nijedan vat iz sunčeve svetlsoti od početka godine. Naravno, razlog je taj što je zimsko doba. Doduše, Nemačka proizvodi solidne količine iz energije vetra, ali takođe generiše električnu energiju iz najomraženijeg fosilnog goriva – uglja. Trenutno, indeks emisije ugljenika u Nemačkoj je 264 grama CO2 po kWh. To je uporedivo s još jednom visokokotiranom evropskom zemljom po pitanju obnovljive energije, Danskom, koja trenutno većinu svojih energetskih potreba zadovoljava iz vetra.
Dakle, čini se da izgradnja kapaciteta vezanih za obnovljivu energiju nije savršena solucija za rešavanje problema emisije ugljenika. Zapravo, ako prebrzo izgradite takvu infrastrukturu bez dodavanja značajnih skladišnih kapaciteta, to čak može biti kontraproduktivno. Ovome je nedavno svedočilo to što umalo nije došlo do velikog nestanka električne energije u Evropi, izazvanog manjim problemom u hrvatskoj trafostanici, koji je uzburkao čitav kontinent, ističući važnost održavanja mreže na konstantnoj frekvenciji, što je nešto što obnovljivi izvori još uvek ne mogu postići zbog isprekidane isporuke energije. Čak i Danska ima termoelektrane koje obezbeđuju osnovno opterećenje, koje je neophodno za pravilno funkcionisanje bilo koje mreže, eliminišući ili bar smanjujući rizik od nestanka struje.
Ali, vratimo se Simonelijevom predviđanju koje se tiče zagarantovane budućnosti nafte i gasa. Ipak, budućnost neće biti kao prošlost. Svet stoji čvrsto na putu da promeni način na koji generiše i koristi energiju. I Simoneli, kao i drugi važan govornik na godišnjem mitingu Baker Hughesa, Danijel Jergin iz IHS Markita, su to prepoznali. Jednostavno, ova promena neće biti ograničena na izgradnju solarnih i vetrogeneratorskih kapaciteta.
Energetska efikasnost, na prvom mestu, biće deo tranzicije. Efikasnost je u poslednje vreme skrajnuta, da bi umesto nje glavne teme bile stvari poput zelenog vodonika i konstantnog narativa vezanog za smanjenje emisije, ali ona naravno nije nikuda otišla. Po Simoneliju, efikasnost sama po sebi bi mogla da pruži doprinos od čak 27 odsto u postizanju ciljeva koje nalaže Pariski klimatski sporazum. Na globalnom planu, ovo predstavlja ogromno smanjenje emisije, po stopi od pola gigatone godišnje. Pored efikasnosti, tu su i sve obaveze koje velike naftne kompanije preuzimaju pod pritiskom investitora, zakonodavaca i aktivista. Svaka od njih sada ima tranzicioni plan ka obnovljivoj energiji, gde su neke ambicioznije od drugih. Svi ti planovi, međutim, uključuju ulaganje milijardi dolara u ono što je u osnovi odstupanje od osnovne delatnosti ovih kompanija, a to je vađenje nafte i gasa iz zemlje, naravno po cenu emisje ugljenika i metana.
Tranzicija ka obnovljivim izvorima energije bi mogla da izazove neke sumnje vezane za to da li će nafta i gas ostati apsolutno neophodni. Ipak, činjenice sugerišu da verovatno hoće. Još uvek širom sveta postoje stotine miliona ljudi bez pristupa ka električnoj energiji, a usvajanje energije iz obnovljivih izvora inicijalno za njih jednostavno nije opcija, i to iz brojnih razloga, uključujući troškove i logistiku, bez obzira što cene solarnih panela nastavljaju da padaju.
Mada se „zelena“ opcija čini jeftinijom od fosilinih goriva, ona to nije. Kako je Jergin iz IHS Markinta istakao, ekonomije u razvoju će nastaviti da se oslanjaju u najvećoj meri na fosilna goriva, uprkos naporima drugih regiona da redukuju sopstveno oslanjanje na njih. Čak i ako solarni paneli postanu besplatni u jednom trenutku, to ne rešava stvar, pošto nisu samo oni potrebni za proizvodnju električne energije, jer su neophodne i druge komponente kao što su pretvarači i vodovi ka mreži, pored skladišnih kapaciteta, da bi se ostvarili najbolji rezultati.
Sve navedeno je dovoljna garancija za dugoročnu budućnost nafte a posebno gasa, kao nezamenljivog dela svetskog energetskog miksa. Čak i ako nafta i gas za sada nikuda ne idu, možemo li ih bar malo učiniti čistijim? I Simoneli i Jergin, kao i mnogi drugi stručnjaci iz industrije, smatraju da možemo. Izolovanje i skladištenje ugljenika je drugi element, pored efikasnosti, na planu dugoročnog opstanka fosilnih goriva. Doduše, ova tehnologija je još uvek prilično skupa, ali kao i u slučaju solarne i energije vetra, troškovi padaju. Od puno priče a malo delanja, izvlačenje i skladištenje ugljenika je na putu da postane standard u okviru energetske tranzicije. Zašto? Jer „brojke ne funkcionišu bez toga“, rekao je Danijel Jergin.
Izvor: Vrele Gume
