Trenutno tri Srbina igraju za Fiorentinu. Najbolji igrač tima je Dušan Vlahović. Brz je, snažan, igra pametno. Mlad je, a sve je bolji. Podseća Vlahović na Batistutu ne samo igrom, nego i time što ume da rastuži ljude u Firenci. Pre neku nedelju, direktor Fiorentine je rekao da je Vlahović odbio najveći ugovor u istoriji kluba i da neće biti produženja saradnje.
Čitavu jednu deceniju nosio je Gabrijel Batistuta ljubičasti dres Fiorentine. Bio je veran „violi” čak i kada su ranih devedesetih ispali u Seriju B. Argentini je doneo šampionat Južne Amerike, a igrao je drugu ligu. Muhamed Ali je opisao svoj stil borbe nezaboravnim rečima: „plešem kao leptir, ubadam kao pčela”. Tako nekako je igrao i „Batigol”. Mnogo je trčao. Znao je da bude na pravom mestu u pravo vreme, a kada bi lopta došla do njega udarao ju je toliko jako, kao da mu je nešto zgrešila. Za deset godina u Firenci, „ubo” je sto šezdeset i sedam puta.
Kada je stigao do tridesete, Batistuta je poželeo da igra za klub gde će moći da osvoji titulu. Sa tim ciljem je prešao u Romu 2000. godine. Dao je mnogo golova i titula je bila njegova. Najlepši gol je postigao u novembru te godine.
Utakmica se bližila kraju, a rezultat je bio nula-nula. Jedna odbijena lopta došla je do Batistute i sa nekih dvadeset i pet metara raspalio je volej iz sve snage. Golman je bio nemoćan. Žrtva je bila upravo Fiorentina. U Rimu se slavilo, a kažu da u Toskani nikada nije za jednu noć slomljeno toliko srca. Batistuta je u Firenci imao podignut spomenik. Naredno jutro spomenik nije dočekao. Kako kaže domaći pevač, „od ljubavi do mržnje ima tako malo”.
Novi Jerusalim
Čudna je italijanska ljubav i strast. Čudni su načini na koji spomenici nastaju i nestaju. Nedaleko od stadiona Fiorentine nalazi se trg Savonarola.
Đirolamo Savonarola bio je popularni propovednik koji je živeo u 15. veku. Borio se protiv korupcije u crkvi, despotizma i eksploatacije siromašnih. Grad ga je obožavao i verovao je u mogućnost vizije da upravo Firenca može da postane novi Jerusalim. Savonarolin spomenik nadgleda lep park ali posetilac ne može da pročita kako je Savonarola završio. Preigrao se u trouglu odnosa između Vatikana, Medičijevih i francuskog kralja. Bio je obešen, a potom i spaljen.
Italijanska strast se vidi lako zato što Italijani vole da pričaju, gestikuliraju i prave grimase. U kafeima su stolovi često strateški postavljeni tako da dok pijete kafu ništa ne može da vam promakne. Svaku novost, svako dešavanje – ili pak svaku lepu ženu – valja prokomentarisati. Stranac može da nauči mnogo bez poteškoća. Tako sam ja brzo saznao da u Firenci mnogi ne vole novog vlasnika Fiorentine. On je ne samo sa juga Italije, već je i ceo život proveo u Americi. Ne zna se šta je gore.
Kao južnjak je skoro automatski diskfalifikovan od potpune simpatije, a kao italo-americano u očima lokalaca deluje kao nabeđeni pokušaj predstavljanja „čiste” Italije a zapravo je samo vulgarni Amerikanac. Ni najgnusnija kolekcija stereotipa koja postoji o našim gastarbajterima, začinjena regionalnim predrasudama koje imamo, ne može da se meri sa italijanskim posvađanostima. To se najbolje vidi kada je reč o fudbalu, gde misli idu slobodno, bez mnogo zagrada i zareza. O tome najbolje svedoči pesma koja se nekada pevala kada su ekipe sa severa igrale protiv Napolija:
Senti che puzza, scappano anche i cani,
stanno arrivando i napoletani.
O colerosi, terremotati, che col sapone
non vi siete mai lavati.
Napoli merda, Napoli colera,
sei la vergogna dell'Italia intera.
Oseti smrad, beže čak i psi,
stižu napoletanci.
Imate koleru,
sapunom se ne kupate.
Napulj je sranje, Napulj je kolera,
sramota ste cele Italije.
Onakvi kakvi jesu
Kada je reč o fudbalu, Italijani imaju šansu da se prikažu baš onakvima kakvi jesu. U Firenci ljudi često pevaju na ulici, dok voze bicikl ili dok istovaraju robu iz kamiona. Nemaju svi glas kao Bočeli, ali svi vole da pevaju. Ovo je ipak država gde je nastala opera. Italijanski fudbal nije najbolji na svetu, ali na stadionima odzvanjaju moćne pesme.
Italijani ne vole samo da pevaju već i da se deru. Na italijanskoj televiziji postoji jedna bizarna vrsta emisije. Potrebno je platiti kako biste imali televizijske kanale koji prenose fudbal, što mnoge televizije nisu u prilici da učine. Rešenje koga su se dosetili je čudno: emisije u kojima komentatori sede u studiju i gledaju fudbal, ali gledalac ne vidi utakmicu koju oni gledaju, zbog autorskih prava. Oni koji su kod kuće, kraj malih ekrana, vide samo komentatore koji se mahom svađaju i viču.https://www.youtube.com/embed/SsZVPxaF2ag
Nijedan grad u Italiji ne bi rekao za sebe da je, prosto, prosečan. Svaki će pronaći način zašto je poseban, a samim tim i bolji od svih drugih gradova. Fudbal je prilika da se baš to pokaže. Važno je biti bolji od drugih gradova. Italijani vole simbole, spektakl, karnevale – zato su i dresovi šareni kao retko gde u svetu. Palermo nosi crno-roze preko jednog veka. Zašto? Ideja je bila da boje budu simbol kako klub igra – nekad za žaljenje (crno), a nekad sjajno (roze).
Topla klima omogućava da javni život bude napolju – na trgovima i ulicama, nikako u zatvorenom prostoru. Stadion je mesto gde se gradski život preseli, barem na devedeset minuta.
Slučaj Vlahović
Čuo sam od Italijana i ono što sam već znao. Najbolji igrač Fiorentine je naše gore list, Dušan Vlahović. Brz je, snažan, igra pametno – gotovo da nema mane. Mlad je, a sve je bolji. Nije greška ni reći da igra kao Batistuta.Vlahović i Batistuta u Firenci 2018. godine
Nedaleko od mesta gde živim, jedan automehaničar izložio je u svojoj radionici brojne dresove Fiorentine. To rade svi, pekari, frizeri, vlasnici restorana – dresovi Fiorentine krase izloge apoteka, obućara i knjižara. Ovaj automehaničar ima mnogo dresova, a na posebno mesto izložio je upravo Vlahovićev dres. Bilo mi je simpatično i odlučio sam da to fotografišem.
Podseća Vlahović na Batistutu, ne samo igrom, nego i time što ume da rastuži ljude u Firenci.
Pre neku nedelju, direktor Fiorentine je rekao da je Vlahović odbio najveći ugovor u istoriji kluba i da neće biti produženja saradnje. Šta se zapravo događa iza zatvorenih vrata, ne znamo, ali kako stvari stoji Vlahović neće ostati u Firenci.
Kada je to objavljeno prošao sam slučajno pored automehaničarske radnje. Dres nije bio na zidu. Zid je prazan. Nije ga niko zamenio. Ipak, Fiorentina nema dva najbolja igrača. Kada volite, a neko vas napušta, to boli.
U nedelju je Dušan Vlahović dao tri gola. Možda će se naš automehaničar manje ljutiti zbog toga. Možda se „devetka” vrati na zid.
Jutros je na radiju Fabio Kapelo rekao da najbolji svetski igrači trenutno ne igraju u seriji A. Zbog toga misli da Vlahović neće preći u Juventus, već da će napustiti Italiju.
Bilo kako bilo, trenutno tri Srbina igraju za Fiorentinu i dok je tako možemo da navijamo za Violu sa sloganom „napred naši”, a Italijane i našeg automehaničara će fudbal nastaviti da dovodi i do ekstaze i do suza, sa Vlahovićem ili bez njega.
