I to ne samo u Srbiji nego i u regionu. Tako Večernji list navodi da “niko ne može poreći da su se u Jasenovcu događali strašni zločini, da su deca gušena plinom, ljudi ubijani maljem i klani velikim noževima”, ali da to ne znači da su se “od tih likova trebale napraviti karikature”.
Portal navodi da nakon što je poslednjih sedmica film postao delo o kojem svi sve znaju premda ga još nisu ni pogledali, film Predraga Antonijevića “Dara iz Jasenovca” prikazan je u udarnom terminu u subotu uveče na Javnom servisu.
“Mora se priznati da je to bio poprilično čudan i dosad nezabeležen potez, jer je uobičajeno pravilo da se filmovi prvo emituju u bioskopima, a tek onda na televiziji. Državna televizija tako je očigledno izbila novac distributerima i pokazala da je ovaj film bitan državni projekt”, navodi Večernji list.
Oni još podsećaju da da su prve recenzije u američkim medijima film “pokopale, ističući kako se radi o jeftinoj srpskoj propagandi usmerenoj protiv Hrvata i katoličke crkve”.
“Da li zaista tako? I jeste i nije. Naime, ‘Dara iz Jasenovca’ očigledno pretenduje da bude svojevrsna srpska ‘Šindlerova lista’, film koji će govoriti o patnjama jednog naroda i fašističkim zlodelima. Ali, ‘Dara’ pada u onom najbitnijem – glavnoj radnji i površno napisanim likovima”, piše Večernji list.
Portal navodi i da je Antonijević napravio nekoliko faktografskih grešaka.
“Naime, ustaše u filmu redom nose crne uniforme, premda je dobro poznato da je službena uniforma bila svetlozelene boje, a crne su uniforme nosili samo pripadnici Crne legije. Valjda je tako hteo da dočara dodatno zlo. U Staru je Gradišku ubacio i časne sestre, premda one tamo nisu nikad bile. A te časne sestre izgledaju kao najgore negativke iz horor filmova, plavih očiju i prodornog pogleda. U jednoj sceni glavna časna sestra indoktrinira decu u učionici, dok su na zidu fotografije Ante Pavelića i Alojzija Stepinca, koje je posebno spomenula kao njihove vođe”, piše u tekstu Večernji, te se dodaje:
“Poznato je da je Stepinac tokom rata i sam spasio puno dece i osuđivao ono što se događalo u Jasenovcu, tako da je malo teže očekivati njegovu sliku na zidu tog logora. Takođe, po ovom filmu ispada kako su u Jasenovcu bili samo Srbi, Jevreji i Romi, te da nije bilo Hrvata. Jedina Hrvatica koja osuđuje ustaše pojavljuje se na početku filma.
Hrvatski kritičar Nenad Polimac, za Jutarnji list, rekao je da Reditelj je pogrešio kad je gurnuo film na takmičenje za Zlatni globus i Oskara jer se našao u društvu kojem ne pripada.”
Polimac navodi da je srpska država uložila veliki novac u “Daru iz Jasenovca”, “eksplicitna brojka na srpskoj Vikipediji je tri miliona evra, a na onoj na engleskom jeziku tri miliona i šesto hiljada dolara (Filmski centar Srbije, koji figurira kao koproducent, mogao je pridodati tek jednu desetinu tog iznosa), shvatila je to kao svoj proboj na svetsko filmsko tržište, s važnim političkim predznakom”.
“Slatkorečivi reditelj Predrag Antonijević uverio ih je da film ima šanse za Oskara i Zlatni globus, valjda je to potkrepio svojim dobrim vezama u Holivudu (nekad je to zaista bilo tako, budući da mu je Oliver Stoun producirao ‘Spasitelja’ iz 1998.), istina, našao je ‘Dari iz Jasenovca’ američkog distributera, 101 Studio (serija ‘Yellowstone’ s Kevinom Kostnerom), što nikad nije baš jednostavno, ali to je bilo sve što je i uradio”,l naveo je Polimac.
Podrška američke kritike je izostala, navodi hrvatski kritičar, te navodi da je bilo i pozitivnih recenzija, ali dva najuticajnija, “Variety” i “Los Angeles Times”, “ocenila su film izrazito negativno, naglasivši da je u pitanju antihrvatska, antikatolička i prosrpska propaganda”.
“Dogodilo se ono što smo očekivali, ‘Dara iz Jasenovca” najpre nije izborila nominaciju za Zlatni globus za najbolji strani film (iako konkurencija nije bila preterano jaka), a zatim se nije probila ni na proširenu listu filmova koji će se takmičiti za najbolje međunarodno ostvarenje: nikakvo čudo, ušli su bosanski ‘Quo vadis, Aida?’ Jasmile Žbanić i ruski ‘Dragi drugovi’ Andreja Končalovskog, koji se takođe bave pokoljima organizovanim od strane države, ali su to sveli na metaforu.
Polimec je o “srboseku” naveo:
“U Jasenovcu započinje orgija krvoprolića, zapovednik logora Maks Luburić (Marko Janketić) organizuje ‘muzičko veče’, logoraši praćeni muzikom na brzinu sklepanog orkestra trče u krug i kad im ustaša naredi da se zaustave, moraju da sednu na prvu slobodnu stolicu. Onaj ko ostane bez mesta, biće pogubljen ‘srbosekom’, posebnim nožem smišljenim za ubijanje zarobljenika, i tako unedogled. Problem je što sve to nije najveštije režirano, jedva vidite srbosek na delu, što umanjuje efekt: kad se već zalećete u horor efekte, pokušajte da ih prikažete kako treba”.
Piše i da “nakaradno deluje takođe loše režirana scena u kojoj se ustaša i njegova devojka u uniformi tako uzbude od svog tog nasilja, da moraju na seks u obližnji automobil”.
O filmu je imao šta i da kaže hrvatski teolog i istoričar Goran Šarić, koji je istakao da je “Dara iz Jasenovca” pokazala je da Srbi ne razumeju ustaško zlo.
“Flm nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljade Srba, Jevreja, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla, ističe hrvatski teolog i istoričar Goran Šarić.
“Dara iz Jasenovca’ ili kako Srbi ne razumeju ustaško zlo? Trebalo je proći više od sedam decenija da se u Srbiji snimi film o jednom od najmonstruoznijih genocida koje je čovečanstvo zapamtilo (ako ga uopšte pamti), a istorija ljudskog roda je istorija genocida, zločina, greha i pobune ljudi protiv Boga. Nikad neću zaboraviti suze Hrvata, bivšeg jasenovačkog logoraša, koji je tada već kao sedi starac prepričavao događaj kojem je svedočio u logoru”, naveo je šarić na svom Fejsbuk profilu te dodao:
“Pedeset godina je jako puno vremena, pa ipak, plakao je kao dete dok je opisivao kako je izvesna ustašica Marija ubijala bebu udaranjem glave o zid. Ljudski um ne može začeti rezmeru tog zla. Jasenovac nije bio neka izolovana kuća strave, nego je čitava NDH natopljena krvlju nevinih žrtava. Četiri godine pakla na Zemlji”, naveo je Šarić.
Istoričar je dodao da nije moguće ni u jednoj knjizi, niti na jednom filmu prikazati ono što se tada događalo, ali da je “pohvalno što je neko pokušao to da ekranizuje”.
“Problem filma nisu ni patetika ni crno-beli prikaz karaktera. Svaki hrvatski ratni film ili svaki film o Srebrenici ima sto puta više patetike. I može li među ustaškim čuvarima u dečjim logorima iko biti ne beo, nego i tamno-svi? Problem je što film, ako je rađen za međunarodnu publiku, nije objasnio ko je i zašto pobio stotine hiljade Srba, Židova, Roma i Hrvata u desetinama logora i u nebrojnim stratištima po selima NDH. Nije objasnio genezu zla. Nije ga potpisao, imenom i prezimenom”, navodi Šarić.
Kaže i da su režiser i scenarista pokazali su potpuno “nerazumevanje istorije, duha onog vremena, duha ustaškog klero-fašizma”.
“Ne, ustaše su bile hladni i mirni sadisti, zlobni i pakosni, ljigavi, ali staloženi. Da sam ja snimao film, za uloge ustaša koristio bih današnje negiratelje ustaškog genocida”, poručio je Šarić.
