Ja tako mislim / Posuđeni komentar

EVROPSKE DEZINTEGRACIJE

Piše: Filip Rodić

DANI POSLE BREGZITA


Ne tako davno potpuno neverovatno je izgledalo da bi neka država-članica, a kamoli posebno jedan od „motora“ mogao zaista napustiti EU. Čak i u zoru tog sudbonosnog dana, 23. juna 2016, brojniji su bili oni koji su predviđali neuspeh referenduma o razvodu Londona i Brisela. Sada je to postala stvarnost i evropske integracije pretvorile su se u evropske dezintegracije

Iskustvo s početka 21. veka učilo nas je da se volja naroda iskazana na referendumu ignoriše ukoliko je suprotna volji briselske birokratije, i da su činovnici Evropske unije uvek, makar je to slučaj bio s Irskom, Francuskom i Holandijom, u stanju da na ovaj, ili onaj način, kroz mala vrata sprovedu svoj naum. I u slučaju britanskog referenduma o napuštanju EU pokušan je ovaj scenario, te je bratstvo evrounijatskih i britanskih elita već praktično sutradan pokrenulo kampanju kako bi se poništio rezultat, između ostalog tvrdeći da oni koji su glasali za razvod pojma nisu imali šta čine, niti za šta stvarno glasaju, i lobiralo za održavanje „popravnog referenduma“.
Tokom meseci, pa i godina nakon referenduma postalo je jasno da odluka o napuštanju EU ima veoma malo podrške unutar britanske političke klase. Uz izuzetak nekolicine konzervativnih i laburističkih poslanika, većina parlamentaraca nije baš bregzit držala pri srcu. Kako profesor sociologije na Univerzitetu Kent Frenk Fjuredi navodi, glavni razlog zbog kojeg je većina poslanika Konzervativne partije tvrdila da se slaže s bregzitom bio je taj što su vrlo dobro znali da njihovo glasačko telo u potpunosti podržava tu odluku, što su dokazali i parlamentarni izbori na kojim je konzervativni blok zahvaljujući zalaganju Borisa Džonsona za sprovođenje bregzita do nogu potukao laburiste.

DALA BABA DINAR DA UĐE… U formalnom smislu, u ponoć 31. januara okončan je proces koji je zvanično počeo u, za mnoge šokantnoj, noći 23. juna 2016, kada je prebrojavanje glasova pokazalo da je gotovo 52 odsto Britanaca glasalo za prekid porodičnih veza s Briselom. S druge strane, mnogi veruju da je proces izlaska Velike Britanije iz EU započeo već njenim ulaskom u „evropsku porodicu“, učlanjenjem 1973. koje je, uzgred budi rečeno, sprovedeno bez bilo kakve konsultacije naroda, skoro kao članstvo Crne Gore u NATO-u. Prosto je tako „odlučeno na nivou“. Upitno je da li je britansko članstvo u EU sve vreme bilo neiskreno, kako tvrde neki, poput francuskog analitičara Anrija de Grosuvra, i da je London u stvari iz sebičnih razloga konstantno minirao evropski projekat, ali je jasno da je iz ovih, ili onih razloga, Velika Britanija uvek jednom nogom bila u Uniji, a drugom izvan nje. Podsetimo se samo kako se najčuvenija britanska premijerka Margaret Tačer 1990. godine odlučno suprotstavila naporima tadašnjeg predsednika Evropske komisije Žaka Delora da Uniju učini još unitarnijom. „Ne, ne i ne“, uzviknula je ona u britanskom parlamentu, što je „San“ ovekovečio naslovnicom s velikim „Nosi se, Delor“. To je bio samo jedan od ranih znakova da u odnosima Londona sa ostatkom „porodice“, odnosno briselskim „savetom mudraca“, ne funkcioniše sve baš najbolje, ali i toga da u britanskom establišmentu postoje snage jače čak i od „čelične ledi“, jedne od najomiljenijih političarki u britanskoj istoriji, snage koje su u stanju da, ako ne mogu da je pokore, onda je izbace iz političkog života, jer je, kako mnogi britanski analitičari tvrde, njeno protivljenje Deloru bio početak njenog pada. „Kao što je Megi naučila na sopstvenoj koži, stvari su bile veoma komplikovane. Ona je odbačena jer je bila previše anti-EU i zamenjena Džonom Mejdžorom“, naveo je britanski novinar Demijan Vilson, dodajući: „Dok je Tačerkin stav na kraju doveo do njenog pada, previše anti-EU za konzervativce tog vremena, otvorio je i podele u njenoj partiji koje su počele da zarastaju tek sada, posle skoro trideset godina toksičnih unutrašnjih sukoba, bezbrojnih uspeha i poraza na izborima i konačno posvećenosti napuštanju EU.“
Za razliku od učlanjenja koje je, kao što smo naveli, prošlo bez konsultacija s narodom i bezbolno, izlazak iz „kola“ bio je sasvim drugačiji. Po uspehu referenduma usledili su dugi, zamorni i često nerazumljivi pregovori o uslovima izlaska. Malo kome je zaista jasno šta je zaista problem, osim ako se nije radilo o namernom odugovlačenju kako bi se britanski narod privoleo da glasa iznova i iznova sve dok ne da odgovor koji bi se dopao establišmentu, kako briselskom, tako u suštini i londonskom. Ni tu, međutim, nije kraj pošto je pred Londonom i Briselom sada 11 meseci tranzicionog perioda tokom kojeg mora biti postignut sporazum o onome što je i za Brisel i za London najvažnije – novom trgovinskom sporazumu. Tek nakon ovoga moći ćemo da kažemo kakvi su zaista efekti i rezultati bregzita.

ŠTA ĆE BITI S BRITANIJOM? „Tokom 47 godina našeg članstva (u EU) Britanija je izgubila svoju industriju uglja, čelika, automobila, kamiona, autobusa, motocikala, brodogradnju i železnicu, kao i mnogo toga drugog. Sve to u zamenu za ’zlato budala’ oličeno u kockarskoj ekonomiji londonskog Sitija, što je posvećenost koja je skoro uništila zemlju 2008. godine. Nemačka je bila industrijska sila, Francuska poljoprivredna, a Britanija finansijska. To je sve vodilo opustošivanju postindustrijske Britanije i sve većem gnevu koji je zbrisao članstvo u EU na referendumu o bregzitu“, naveo je dugogodišnji britanski političar Džordž Galovej.
Odlazak iz EU Britaniji otvara nova, odnosno stara nekada davno zatvorena vrata kroz koja će sada moći da prolazi po sopstvenoj volji i na način koji samo njoj odgovara, bez konsultovanja s briselskim birokratama. Za početak, tu su pregovori o trgovinskom sporazumu sa Sjedinjenim Državama. Nije slučajno da je američki državni sekretar Majk Pompeo svega nekoliko dana pre zvaničnog izlaska Britanije iz EU rekao da će bregzit biti „fantastična stvar“ za SAD, jer će London konačno moći da se oslobodi neugodnih evropskih trgovinskih regulativa i standarda. Koliko god ova izjava bila istinita, ona je istovremeno i vrlo preteća i upozoravajuća za Britance koji, ako žele da izgrade bolju zemlju za sebe i svoje potomke, ne smeju dozvoliti da se briselska dominacija prosto zameni američkom i da mesto jedne od vodećih država EU zamene mestom 51. američke države.
Za sada stvari u ovom domenu stoje dosta pozitivno po Britance, pošto je London odbijanjem američkih upozorenja i zahteva vezanih za uključivanje kineske telekomunikacione firme „Huavej“ u svoju mobilnu mrežu pete generacije jasno pokazao da više neće slediti diktat iz bilo kog stranog centra moći koji je suprotan onome što se smatra nacionalnim interesom. Pored ovoga, da saradnju sa SAD neće graditi na bilo kakvim vazalskim osnovama, London je pokazao i najavama o uvođenju digitalnih taksi za globalne tehnološke kompanije poput „Gugla“ i „Fejsbuka“, što je Trampova administracija osudila. Američki ministar finansija Stiv Mnučin upozoravao je na nedavnom Svetskom ekonomskom forumu u Davosu da je Vašington spreman da uzvrati zemljama koje bi uvele takve digitalne poreze namećući „takse za njihove automobilske kompanije“.
Druga ključna stvar za London po izlasku iz EU biće formulisanje odnosa s državama Komonvelta koji su tokom boravka u briselskoj uniji bili zapostavljeni i s kojima sada treba postići nove sporazume. Dok u odnosima Brisela i Indije, države koja će do 2050. postati druga najveća svetska privreda, postoje napetosti zbog pregovora oko trgovinskog sporazuma, to ne bi trebalo da bude preveliki problem za London, a mogućnosti se otvaraju i za ponovno spajanje s Australijom, Novim Zelandom i Kanadom, ali i pomalo zaboravljenim državama Afrike poput Bocvane, Mozambika, Zambije ili Malavija.
Tu je i izgradnja odnosa s Kinom, koja je dobro započeta gorepomenutom saradnjom s „Huavejem“, ali i sa zemljama Bliskog istoka ili Južne Amerike koja će biti značajno olakšana direktnim kontaktima umesto kontakata s posredovanjem Brisela. Mora se primetiti i da će od ovoga koristi imati i Pariz i Berlin, kojima će lakše biti da poprave odnose s Moskvom bez „bukagije“ u vidu tradicionalno rusofobnog Londona. I predsednik Francuske Emanuel Makron, i nemačka kancelarka Angela Merkel pokazali su volju za popravljanjem pokidanih veza.
Iako bregzit označava tačku bez povratka, preostaju još brojna pitanja između Londona i Brisela koja moraju biti rešena u narednih 11 meseci. Od načina na koji će se ovaj tranzicioni period okončati zavisiće i konačna ocena bregzita, i koga je učinio pobednikom, a koga gubitnikom, ako uopšte treba razmišljati u tim kategorijama.
Jedna stvar je, međutim, već sada jasna, a to je da je proces evropskih integracija pretvoren u proces evropskih dezintegracija. Pokazuje se, kao što je predvodnik „bitke za Britaniju“ u vidu bregzita Najdžel Faraž i rekao u svom oproštajnom govoru u Evropskom parlamentu, da je „populizam sve popularniji“, a populizam se po svojoj suštini protivi ideji sadašnje EU. Sličnog je stava i osnivač „Stratfora“ Džordž Fridman, koji predviđa dalju „fragmentaciju Evropske unije“. Ovo nije neosnovano, jer se pokazuje da su oba stuba na kojima počiva „evropska porodica“ sa centralom u Briselu u dubokoj krizi. Ekonomski stub klimav je od 2008. godine, dok je drugi stub oličen u takozvanim „evropskim vrednostima“, odnosno vrednostima liberalne demokratije, poslednjih godina sve ugroženiji gorepomenutim sve popularnijim populizmom.

Piše: Filip Rodić za pecat.co.rs

Slične objave

Nešto drugačije sa Milošem Šolajom

M.

Kako su Srbi postali krivci za sve

M.

Zagrljaj vladike Teodosija

Z.K

Ostavite komentar