Još od antičkih vremena u mnogim civilizacijama je zabeležen pojam javnog kupatila. Podjednako pravo na njihovo korištenje najčešće su imali svi građani, a funkcija tih objekata povezivala se jednako i s higijenom i s principom hedonizma.
Tokom četvrtog i petog veka, hršćanska crkva propagirala je redovno kupanje, ali ne u javnim kupatilima. Posebno su bile zabranjene one terme u kojima su se u istoj prostoriji kupali muškarci i žene. S vremenom, zabrane su se množile sve do te mere kada je hršćanima bilo zabranjeno da se kupaju goli. Crkvene vlasti su na kupanje gledale kao na uživanje u nečistim strastima koje vode u nemoralno i promiskuitetno ponašanje.
U tom razdoblju se verovalo da se putem kupanja prenose mnoge bolesti kroz pore na koži. Jedno istraživanje iz šesnaestog veka opisuje kako kupanje zagreva telo, ali slabi organizam i proširuje pore i na taj način stvara rizik od raznih bolesti, pa čak i smrti.
Higijena se kod pripadnika nižih klasa u jednom momentu svela na umivanje, ispiranje usta i pranje ruku. Umivanje se jako retko praktikovalo, jer je bilo rasprostranjeno verovanje da voda u kontaktu s očima slabi vid i prouzrokuje kataraktu. S druge strane, pripradnici viših klasa kupali su se oko pet puta godišnje.
Stanovnici pojedinih delova današnje Rusije kupali su se jednom mesečno, a ostali Evropljani su ovu njihovu naviku videli kao neki vid perverznog ponašanja.
Priča o neugodnom mirisu Luja XIV ima zanimljivu pozadinu. Naime, lekari su Luja posavetovali da se što ređe kupa kako ne bi ugrozio svoje zdravlje. Prema nekim podacima, Luj XIV se okupao samo dva puta u celom životu. Slično održavanje (ne)higijene praktikovala je i španska kraljica Izabela I, koja se okupala samo kada se rodila i na dan kada se udala.
Tokom srednjeg veka, mnogi pripadnici aristokracije kupanje su zamenili tapiserijama s primesom eteričnih ulja ili parfema. Muškarci su nosili vrećice s mirisnim biljem između slojeva odeće, dok su žene neugodan miris kamuflirale mirisnim puderima.
