Inicijativa tri mora
U Briselu su zazvonila sva zvona na alarm jer inicijativa koju zdušno protežiraju Hrvatska i Slovenija „predstavlja pokušaj SAD da podele Evropu“ izveštava „Rojters“. Šta je suština takvog pokušaja energetske amputacije Evrope i sprečavanja njenih „energetskih veza“ s Rusijom i državama Evroazijske unije?
Evropa je zbog brojnih razloga – od ekoloških do ekonomskih – zavisna od stalnog dotoka velikih količina gasa. Zbog te nasušne potrebe države EU suočavaju se s još jednim političkim ultimatumom – diktatom da pristanu na „diversifikaciju“ dopremanja gasa u Evropu, dakle da gas stiže iz više, a ne samo jednog (ruskog) izvora. Osnova rečenog zahteva je naoko jednostavna i razumljiva: ukoliko nabavljaju gas iz više izvora, članice EU osiguravaju svoju političku stabilnost i samostalnost, jer jedino tako ne zavise od nekog velikog monopoliste. Problem je, međutim, što u ulozi proskribovanog „monopoliste“ u američkim strateškim dokumentima, a posledično i u dokumentima država koje pripadaju američkoj „koaliciji voljnih“ uvek nastupa – Rusija. Rukovođene takvim viđenjem geopolitike, neke države Evropske unije – pre svega one sa istoka EU – počele su da sarađuju u Inicijativi tri mora.
Cilj inicijative je da američke kompanije pod kišobranom Vašingtona u Evropi izgrade što više terminala preko kojih bi na Stari kontinent dopremale tečni gas. Znalo se da prodor na evropsko tržište neće ići glatko, najpre jer se radi o prljavoj i po ekologiju zlokobnoj tehnologiji proizvodnje energenta kakav je tečni gas, koji je uz to i daleko skuplji od ruskog. Zato se u skladu s politikom „štapa i šargarepe“ prionulo ideji gradnje novih gasovoda s polazištem od severa Jadrana koji bi prodrli ka unutrašnjosti Evrope. Izvoznici tečnog gasa bi bile SAD i još neke arapske zemlje, koje su, treba li reći, saveznice Vašingtona. Inicijativa je pesnički nazvana „Tri mora“, a u njoj su se oberučke angažovale prva Hrvatska, a potom i Slovenija, dve države koje su već decenijama ljuti rivali za američku naklonost. U to ime su zvanični Zagreb i Ljubljana organizovali velike i raskošne skupove, na kojima su zvanice iz vrha EU i SAD raspravljale o mnogobrojnim planovima vezanim za projekat „Tri mora“. Organizator poslednje konferencije na tu temu je bila Slovenija, dok će sledeće okupljanje protagonista inicijative biti u juna ove godine. U organizacionom smislu, posredi je „predsednički forum dvanaest država EU“, tako da SAD formalno nisu članica inicijative, iako su zaslužne za njenu „inicijalnu idejnu osnovu“, a potom i „političko sponzorstvo“.
Članice inicijative Tri mora
STARA I NOVA EVROPA Članice Inicijative tri mora su Austrija, Bugarska, Češka, Estonija, Hrvatska, Letonija, Litvanija, Mađarska, Poljska, Rumunija, Slovačka i Slovenija, države koje se geografski nalaze između Jadranskog, Baltičkog i Crnog mora. Zanimljivo je da Nemačka, Francuska, Italija i druge „zapadne“ članice EU – nisu deo šarenolike družine „Tri mora“. Geopolitički analitičari su u tom manevru država koje sebe vide kao starosedeoce unutar EU prepoznali brigu o vođenju uravnoteženije politike prema Moskvi, nasuprot državama koje su mahom izašle iz šinjela nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i od tada su podatne za svaki američki geostrateški mig. A ovaj plan ima jednostavan cilj – energetski „opkoliti“ Rusiju i u što većoj meri sprečiti prodaju njenog gasa u Evropi. To je razlog – a ne tobožnji strah od „zavisnosti Evrope od ruskog gasa“ – zbog kog se SAD tako žestoko protive i izgradnji „Severnog toka 2“. Vašingtonu je toliko važno da osujeti „Severni tok 2“ da je sankcionisao sva preduzeća koja su pokušala da i dalje rade na polaganju cevi za taj gasovod.
Na sličan način je američka administracija uprla sve snage kako bi sprečila izgradnju „Južnog toka“ (u čemu je uspela), a potom i „Turskog toka“ (što joj nije uspelo za sada). Da sve to nije po volji ni mnogim velikim državama unutar EU razotkriva i nedavna analiza koju je objavila agencija „Rojters“ a koja dokazuje da je i dalje aktuelna podela unutar EU na države „stare Evrope“ (posle izlaska Velike Britanije ostalo ih je 14 i sve one više-manje podržavaju nezavisan kurs u odnosu na SAD) i „dođoše“ u obliku „nove Evrope“, među kojima su sve zemlje iz nekadašnjeg socijalističkog bloka koje su ušle u Uniju posle 2004. godine, a koje u svemu lojalno prate politiku SAD. „Rojters“ je, uzevši pod lupu „Tri mora“, došao do zaključka da taj projekat predstavlja „pokušaj Amerike da podeli Evropu“. U opširnoj analizi u kojoj problematizuje Inicijativu tri mora „Rojters“ upozorava da je to bio i najvažniji spoljnopolitički projekat donedavne hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović.
U Sloveniji je, podsećamo, organizator poslednjeg samita protagonista rečene inicijative juna prošle godine bio slovenački predsednik Borut Pahor. O Inicijativi tri mora je bilo govora i na nedavnoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, napominje „Rojters“, uz naglasak da je američki ministar spoljnih poslova Majk Pompeo najavio da SAD planiraju da odreše kesu i daju milijardu dolara zemljama koje su deo inicijative, a sve pod plaštom navodno plemenitog cilja – „izgradnje bolje energetske infrastrukture“. Uprkos „velikodušnoj ponudi“ Amerike, na nju gledaju s podozrenjem u Parizu, gde francuski predsednik Emanuel Makron želi čvršće povezivanje s Rusijom, a ništa manje sumnjičavi su i u Berlinu, gde ni po koju cenu ne žele da se odreknu energije s istoka kontinenta. Zato u američkom pregalaštvu da „pomognu gradnju bolje infrastrukture“ vide smutna posla i dovođenje dela evropskih država u podređen, čak vazalni odnos prema Vašingtonu.
„U Berlinu i Briselu je zazvonio alarm“, piše „Rojters“ i podseća da nije prvi put da jedna republikanska administracija SAD pokušava da posvađa „novu“ i „staru“ Evropu, kako se to nazivalo u vreme Bušove invazije na Irak 2003. godine. „Koliko Amerikanci žele da se mešaju u istok Evrope pokazuje i posredovanje između Beograda i Prištine koje provodi američki ambasador u Nemačkoj Ričard Grenel“, piše u analizi. „Rojters“ tvrdi da se u Briselu „s jedne strane raduju investicijama koje se tiču istočnih članica“, ali i da u istom dahu „brinu da sve to označava stvaranje novog, otpadničkog bloka“.
Ideja za Inicijativu tri mora rodila se 2015. godine, formalno na tlu istočne Evrope, gde je većina novajlija u EU „razvila osećaj da ih Brisel ignoriše“. Još posebno odbačeno se navodno osećaju članice Višegradske grupe, kako zbog svojih stavova o migraciji, koji su oprečni zvaničnoj politici EU, tako i zbog drugih važnih pitanja.
KAMEN U AMERIČKOJ CIPELI Nije tajna da je gasovod „Severni tok 2“ za Ameriku nešto poput (povećeg) kamenčića u cipeli, s obzirom na to da bi na taj način ruski gas imao još veći pristup državama EU. Što nikako ne odgovara SAD, a tome se protive i antiruske članice Unije poput Poljske, koja se stoga gloži s Berlinom, jer Nemačka zdušno podržava „Severni tok 2“. Koliko su Amerikanci namerni da miniraju Ruse u Evropi, pokazuje i činjenica da je inicijalnom skupu Inicijative tri mora prisustvovao i američki predsednik Donald Tramp. On je u Varšavi tada izjavljivao kako se nada da će i druge članice EU krenuti putem Velike Britanije, dakle – dezintegracije Evropske unije. Uzalud estonska predsednica Kersti Kaljulaid, koja će biti domaćica sledećeg samita Inicijative, u junu u Talinu, umiruje strasti floskulama da „nema opasnosti od cepanja EU“ i da je cilj inicijative dovesti „istočne članice Unije na zapadni nivo privrednog razvoja“.
„Nemačka može biti partnerska zemlja Inicijative tri mora, isto kao i SAD“, odgovara estonska predsednica na pitanje zašto Poljska blokira ulazak Nemačke u inicijativu, dok je Austrija primljena bez problema. Evropske diplomate više i ne sumnjaju da će američki novac biti usmeren u izgradnju terminala za tečni gas u Hrvatskoj i Poljskoj, koji će poslužiti kao odskočna daska kako bi se u Evropu uvozio američki energent. Pobornici Inicijative tri mora podsećaju da „istočne članice“ EU godišnje stvaraju oko četvrtinu privrednog rasta Unije i da je već pripremljeno 48 projekata u koje strani investitori mogu da ulažu novac, te da bi novi gasovod povezao Evropu u pravcu sever-jug, a ne istok-zapad. Uprkos svim tim slatkim obećanjima, „Rojtersova“ analiza razotkriva da je suština tog projekta ponovo usmerena ne samo protiv interesa Moskve nego i protiv veće saradnje Rusije i članica EU.
Da SAD u suštini žele da sebi obezbede kontrolu nad državama EU i čak ih na neki način trajnije podjarme, dokazuje i činjenica da je Vašington ne tako davno omeo još jednu opciju uspostavljanja novog gasovoda kojim bi se dopremao gas do Evrope. Kada se, naime, pre nekoliko godina ukazala mogućnost za transport katarskog gasa (preko Irana i Sirije) u Evropu, upravo su SAD (uz pomoć Saudijske Arabije i režima u Rijadu) bitno uticale na porast tenzija, a na kraju i na građanski rat u Siriji. Tako je Evropa izgubila šansu da sebi osigura još jedan zaista nezavisan izvor gasa. Uz sve to je paradoksalan podatak da se „zavisnost“ Evrope od Rusije, uprkos naporima za „diversifikaciju“ iz godine u godinu povećava, pa je na primer samo 2017. „Gazprom“ izvezao u Evropu i Tursku osam odsto više gasa nego 2016. godine, a sličan trend je potom samo nastavljen.
Kada se raščlani na prafaktore, ideja Inicijative tri mora otkriva da u sebi krije mnoge druge probleme, koje njeni osnivači uporno zataškavaju. Gas, koji bi putem novih terminala i gasovoda stizao iz SAD u Evropu, proizvodi se (uglavnom) spornim „frakingom“, koji je veoma štetan. Ni to nije sve – nužno je gas iz tečnog pretvoriti u gasno stanje na posebnim terminalima koji bi bili delom podignuti u svakom od tri mora, a za njih se zna da snižavaju temperaturu mora i štete mikroklimi. Zbog čega već godinama tinjaju protesti u Sloveniji i Hrvatskoj protiv izgradnje takvog terminala u Trstu, a sad i kod ostrva Krk. Konačno, takav gas bi zbog transporta brodovima bio mnogo skuplji od ruskog, koji stiže preko gasovoda…
Zanimljivo je da je i američki „Vašington post“, analizirajući američku energetsku politiku prema Evropi i Rusiji – došao do sličnog zaključka kao „Rojtersovi“ analitičari. Oba medija su podvukla zaključak da je prva boljka opisane američke strategije činjenica „da je ruski gas mnogo jeftiniji od američkog tečnog gasa (LNG)“, pri čemu poseban problem predstavlja spoznanje da „američki proizvođači na prvo mesto, čak iznad američkih strateških interesa, stavljaju pitanje – profita“. Dok je u Rusiji obrnuto, a uz to su i proizvodni troškovi ruskog gasa znatno niži. Nema sumnje da su se „Tri mora“, s hrvatskim delom Jadranskog na čelu, našla u službi američkih interesa, gde su Slovenija, Hrvatska i druge zemlje sa istoka Evrope poslužile samo kao puki „podizvođači radova“. Zato Inicijativa tri mora nije ništa drugo nego pokušaj energetske amputacije Evrope i kidanje njenih veza s Rusijom i državama Evroazijske unije, zaključuje „Vašington post“. Drugim rečima, uspeh inicijative bi značio katastrofu za Evropu kojoj bi bio nametnut nepouzdaniji (glede dobave) i skuplji američki gas nauštrb ruskog, pri čemu je najvažniji cilj tih transakcija sticanje profita za američke kompanije i slabljenje ruske privrede. Na sramotu Slovenije i Hrvatske u tom zamešateljstvu veoma požrtvovano učestvuju najviši predstavnici obe države, iako sebe u javnosti rado predstavljaju kao „iskonske prijateljice Rusije“.
