“Želeo sam biti dečak. Pitao bih mamu da li bih mogao jednog dana to i da postanem.” Odrastao je u gradu Halifaks (Nova Škotska), i tada bi zamišljao sebe kao dečaka, bez osećaja nelagodnosti koji inače oseća jer ga svi vide kao devojčicu. Nakon šišanja na kratko, ljudi koje nije poznavao počeli su da ga gledaju onako kako i sam sebe vidi, što je u njemu izazvalo uzbuđenje.
To uzbuđenje bilo je kratkog daha. Mesecima kasnije, Pejdž je dobio svoju prvu ulogu, glumeći devojčicu iz kanadske rudarske porodice, u TV filmu “Pit Pony”. U filmu je morao da nosi periku, a kada je “Pit Pony” adaptiran u seriju, morao je da pusti kosu da poraste. “Postao sam profesionalni glumac sa 10 godina,” kaže Pejdž. Mogućnost da radi ono što voli podrazumevala je težak kompromis. “Naravno da sam morao da izgledam na određeni način.”
Naš razgovor dogodio se krajem februara. Ovo je prvi intervju nakon što se u decembru javnosti deklarisao kao transrodna osoba. Pejdž (34) je počeo da plače i pre nego što sam postavila pitanje. “Izvini, biću emotivan, nadam se da je to u redu,” on kaže, osmehujući se kroz suze.
Njemu je teško da priča o danima pre objave ove vesti. Kada sam ga pitala kako se oseća, okrenuo je glavu u stranu. Nakon pauze, stavio je ruku na srce i zatvorio oči. “Osećam veliko uzbuđenje i duboku zahvalnost što sam došao do ovog trenutka u svom životu,” on kaže, “što je pomešano sa strahom i osećajem anksioznosti.”
Nije teško razumeti zašto trans osoba ima ovakva kontradiktorna osećanja u ovom trenutku. Veće prihvatanje od strane društva dovelo je do toga da se više mladih ljude identifikuje kao trans – 1.8% generacije Z u poređenju sa 0.2% generacije X, prema poslednjoj anketi Galupa. Ipak ovo je podstaklo konzervativce da šire strah o “transrodnoj zaluđenosti”. Predsednik Džo Bajden vratio je na snagu dozvolu da javno deklarisane transrodne osobe služe vojsku. A u Holivudu, trans ljudi nikada nisu imali ovoliko uloga. Ipak, Dž.K. Rouling koristi svoj medijski prostor da govori protiv jednakosti transrodnih osoba u ime feminizma. Sa druge strane, zakonodavci se u Kongresu raspravljaju oko validnosti rodnog identiteta. “Rod je postao političko oružje u kulturnom ratu,” kaže Pejsli Kura, profesor političkih nauka na Bruklin koledžu.
Pejdž koji je šarmirao Ameriku kao trudna tinejdžerka u filmu “Juno”, zatim u konstruisanoj realnosti i snovima u filmu “Inception” i sada u Netflix seriji o superherojima “The Umbrella Academy”, čija se treća sezona snima u Torontu. On je očekivao da će njegove vesti naići na aplauz kao i na kritiku. “Očekivao sam mnogo podrške i ljubavi, kao i ogromnu dozu mržnje i transfobije,” kaže Pejdž. “U suštini, to se i dogodilo.”
Nije očekivao koliko će njegova priča odjeknuti. Pejdžova objava, zbog koje je postao jedna od najpoznatijih trans osoba na svetu, bila je glavna vest na Twitteru u više od 20 zemalja. Dobio je više od 400.000 novih pratilaca na Instagramu, samo u tom jednom danu. Takođe, hiljade i hiljade članaka bilo je objavljeno. Lajkovi i deljenje ove vesti došlo je do miliona ljudi. Desničarski voditelji podkasta pripremili su svoju poznatu priču o “ženama u muškim svlačionicama.” Direktori kastinga kontaktirali su Pejdžovog menadžera i rekli da bi im bila čast da Pejdž dobije ulogu u nekim od njihovih narednih filmova.
Svašta se tu izdešavalo. Tokom dva razgovora, Pejdž će reći da je razumevanje sebe i dalje proces koji traje. Razumeti svoj rod, identitet koji je urođen i izvođen, lična stvar i deo društva, ustaljen i koji se stalno razvija, dovoljno je komplikovano čak i kada sve oči sveta nisu uprte u vas. Sada kada je došao do tako važnog trenutka, Pejdž ima osećaj velike odgovornosti u tome da treba da podeli svoju priču. “Izuzetno uticajni ljudi šire mitove i čine štetu – svakog dana vrši se debata oko našeg postojanja,” kaže Pejdž. “Transrodni ljudi su i te kako stvarni.”
Uloga u seriji “Pit Pony” dovela je do drugih uloga, te je Pejdž sa 16 godina dobio ulogu u filmu “Mouth to Mouth”. U ulozi mladog anarhiste, Pejdž je ponovo morao da skrati kosu. Ovog puta, ošišao se na ćelavo. Deca u srednjoj školi su ga zadirkivala, ali na slikama iz tog vremena koje je objavio na društvenim mrežama, on izgleda srećno. Pejdžova glava je i dalje bila obrijana kada je poslao svoj snimak na audiciju za triler “Hard Candy” (2005). Ljudi koji su bili zaduženi za kasting zamolili su ga da dođe na audiciju sa perikom. Uskoro, morao je ponovo da pusti kosu.
Pejdžovo izvođenje u filmu “Hard Candy” dovelo je dve godine kasnije do “Juno”, niskobudžetnog nezavisnog filma. Ta uloga donela je Pejdžu nominacije za Oskara, BAFTA nagradu, Zlatni Globus i naprasnu svetsku slavu. Ovaj glumac imao je tada samo 21 godinu, teško je izlazio na kraj sa stresom koji je ova popularnost donela. Neprestano ulepšavanje, crveni tepih, naslovne strane – sve je to bio bolan podsetnik na jaz između načina na koji ceo svet na njega gleda i kako on sam sebe vidi. “Nikada nisam mogao da prepoznam sebe,” kaže Pejdž. “Dugo nisam mogao ni da pogledam svoju fotografiju.” Za njega je bilo teško i da gleda filmove, posebno one u kojima je imao izrazito ženstvenu ulogu.
Pejdž je obožavao da pravi filmove, ali se osećao udaljenim od Holivuda i standarda koji tamo važe. Alia Šavkat, njegova bliska prijateljica i koleginica, kaže da je sva pažnja koju je Pejdž dobio od filma “Juno” bila strašna. “Teško se snašao sa novinarima i očekivanjima medija,” Šavakt kaže. “Obuci ovo! Izgledaj ovako! Ovo je seksi!”
U vreme kada je počeo da glumi u blokbasterima kao što su “X-men: The Last Stand” i “Inception”, Pejdž je patio od depresije, anksioznosti i napada panike. Kaže da nije znao kako ljudima da objasni da se loše oseća čak i kada obuče žensku majicu. Šavkat se priseća problema koji je Pejdž imao sa garderobom. “Rekla bih mu- Pogledaj svu ovu lepu garderobu koju dobijaš. Na šta bi mi on odgovorio – Ovo nisam ja. Osećam se kao da nosim kostim,” kaže ona. Pejdž je pokušao sam sebe da ubedi da je dobro, da nema prava da se žali jer ima sreće što je dogurao ovako daleko. Ali osećao se umorno i u više navrata je želeo da napusti glumu.
Godine 2014, Pejdž je objavio da je gej, iako je godinama mislio da zbog njegove karijere to nije moguće. (Rodni identitet i seksualna orijentacije su naravno različite stvari, ali jedan kvir identitet može da koegzistira sa drugim.) U emotivnom govoru na konferenciji organizacije Human Rights Campaign, Pejdž je govorio kako je deo industrije “koja postavlja izuzetno teške standarde” za glumce kao i za gledaoce. “Postoje stereotipi o muževnosti i ženstvenosti koji definišu kako svi mi treba da se ponašamo, oblačimo i govorimo”, Pejdž nastavlja. “Ti stereotipi ne pomažu nikome.”
Ovaj glumac počeo je da nosi odela na crvenom tepihu. Oženio je koreografkinju Emu Portner 2018. godine. Uzeo je karijeru u svoje ruke i počeo da producira svoje filmove sa LGBTQ glumcima u glavnim ulogama. Neki od tih filmova su “Freeheld” i “My Days of Mercy”. Postavio je uslov da u narednim filmovima mora da nosi mušku garderobu. “Osećao sam ogromno olakšanje kada sam objavio da sam gej. Ali da li je neprijatnost u vezi sa mojim telom nestala? Ne, ne i ne.”
Jednim delom, veliku ulogu je igrala izolacija uzrokovana pandemijom, tokom koje je Pejdž imao više vremena da razmišlja o svom rodu. (Pejdž i Portner su se rastali prošlog leta i zvanično se razveli početkom 2021. “Ostali smo bliski prijatelji,” kaže Pejdž) “Imao sam dosta vremena da se fokusiram na stvari koje sam, možda nesvesno, ignorisao.” Bio je inspirisan trans ikonama kao što su Dženet Mok i Lavern Koks, koje su uspele u Holivudu iako ne kriju svoj pravi identit. Trans pisci pomogli su mu da razume svoja osećanja; Pejdž se prepoznao u memoaru P. Karla “Becoming a Man”. Konačno, “sramotu i nelagodnost” zamenilo je otkrovenje. “Konačno sam mogao da prihvatim činjenicu da sam transrodna osoba,” Pejdž kaže, “dopustio sam sebi da postanem osoba koja zapravo jesam.”
Ovo je uzrokovalo niz odluka. Morao je da kaže celom svetu da ga sada zovu drugačijim imenom- Eliot, ime koje mu se oduvek dopadalo. Pejdž ima tetovažu koja glasi E.P. PHONE HOME, koja se odnosi na film o dečaku sa istim imenom. “Obožavao sam E.T. kada sam bio mali i uvek želeo da izgledam kao dečaci u takvim filmovima,” kaže on. Druga odluka bila je korišćenje drugih zamenica.
Dan pre našeg prvog razgovora, Pejdž je razgovarao sa svojom majkom o ovom intervjuu. Ona mu je rekla sledeće: “Ja sam ponosna na svog sina.” Postaje emotivan kada priča o ovome, i pokušava da objasni da njegova majka, ćerka ministra, rođena 1950, uvek je pokušavala da uradi ono što je najbolje za njeno dete, čak iako je to značilo da ohrabruje Eliota da glumi devojčicu. “Ona želi da budem ono što zapravo jesam,” Pejdž kaže. “Ovo je dokaz da ljudi mogu da se promene.”
Sledeća odluka bila je operacija grudi. Pejdž je podelio ovo sa mnom na početku našeg razgovora. Kao za dosta trans ljudi, Pejdž kaže da biti trans nema veze sa operacijom. Za neke, operacija nije neophodna. Drugi ipak, za to nemaju dovoljno novca. Za širu javnost, fokusom medija na ovu temu, došlo je do senzacionalizacije transrodnih tela, pozivajući na invanzivna i neprimerena pitanja. Ali Pejdž opisuje operaciju kao nešto što je njemu omogućilo da napokon prepozna sebe kada se pogleda u ogledalo, doživeći katarzu na koju je čekao još od potpunog “pakla” od puberteta. “Operacija je potpuno transformisala moj život,” on kaže. Toliko njegove energije je otišlo na osećanje nelagodnosti u vezi sa svojim telom, on kaže. Sada je tu energiju konačno povratio.
Za transrodnu zajednicu, vidljivost automatski ne dovodi do prihvatanja. Širom sveta, transrodne osobe disproporcionalno nailaze na nasilje i diskriminaciju. U Velikoj Britaniji došlo je do povećanja anti-trans zločina iz mržnje, te i sve veća anti-trans retorika u novinama i tabloidima. U Americi, pored izazova na koje trans osobe nailaze već duže vreme, kao što je siromaštvo, u velikom broju zakona mogućnost zdravstvene zaštite trans omladine vodi se kao zločin.
Pejdž kaže da je na jednom nivou to što je objavo da je trans bilo sebično: “To sam uradio za sebe. Želim da živim slobodno i budem to što jesam.” Takođe je osećao moralnu odgovornost da to uradi, uzimajući u obzir vreme u kojem živimo. Ljudski identitet je kompleksan, ali politika insistira da sve ljude smesti u kalupe. U današnjem ratu kultura, zastarela uverenja o rodu, kao na primer da hromozomi određuju nečiju sudbinu, su tako široko rasprostranjeni da ljudi koji imaju takva uverenja ne osećaju potrebu da uzmu u obzir da su ta uverenja puna predrasuda. Februara 24. nakon strastvene debate o zakonima koji bi zabranili diskriminaciju LGBTQ osoba, predstavnica Mari Njuman, članica demokratske stranke iz Ilinoisa, ponosno je pokazala prajd zastavu u podršku svojoj ćerki koja je trans. Predstavnica Mardžori, Tejlor Grin, članica republikanske stranke iz Džordžije, na to je odgovorila tako što je okačila poster ispred svoje kancelarije na kojem je pisalo: Postoje dva pola: MUŠKI I ŽENSKI.
Narednog dana dr Rejčel Levin, koja je na putu da postane prva otvoreno transrodna savezna zvaničnica, doživela je neprijatnost od strane senatora Rend Pola na temu “genitalne mutilacije” tokom njenog saslušanja. Moj drugi razgovor sa Pejdžom dogodio se ubrzo nakon pomenutog događaja. On je odmah počeo o tome da govori i bio je u isto vreme slomljen i motivisan. Želi da istakne da je operacija grudi njemu ne samo spasila već i promenila život. On moli ljude da se edukuju na temu trans osoba, da nauče koliko zdravstvena zaštita može biti važna, da razumeju da je manjak pristupa zdravstvu jedan od razloga što 41% transrodnih osoba pokuša da izvrši samoubistvo, što su podaci jedne ankete.
Pejdž je u političkim vodama već neko vreme, uplovio je u progresivni aktivizam nakon što je 2014. godine objavio da je kvir. Već dve sezone, on i njegov najbolji prijatelj Ian Danijel snimaju “Gaycation”, seriju koja istražuje LGBTQ kulturu širom sveta. U jednoj epizodi pokazuje kako se Pejdž raspravlja sa senatorom Tedom Kruzom na temu diskriminacije kvir osoba. Godine 2019. Pejdž je sa 350.000 dolara sopstvenog novca snimio dokumentarac “There’s Something in the Water”, koji istražuje probleme na koje nailaze zajednice crnaca u Novoj Škotskoj. Ovaj aktivizam primenio je i na industriju u kojoj radi- 2017. na fejsubuku je optužio režisera Breta Ratnera koji ga je autovao na snimanju X-men filma. (Ratnerovog predstavnika smo zamolili za komentar ali nismo dobili odgovor.)
Kao trans osoba koja je bele rase, bogata i poznata, Pejdž ima jedinstvenu vrstu privilegije, a to je da se bori za one koji te privilegije nemaju. Prema istraživanju na temu trans osoba u Americi, sveobuhvatni izveštaj iz 2015. pokazuje da trans ljudi crne rase u većoj meri nailaze na nezaposlenost, maltretiranje od strane policije i odbijanje da im se pruži zdravstvena nega. Više od polovine ispitanika crne rase, reklo je da im je uskraćeno lečenje i da su bili verbalno i/ili fizički napadnuti u poslednjih godinu dana. Trans ljudi kao zajednica imaju lošije rezultate kada su u pitanju ovi podaci, u poređenju sa ostatkom populacije. “Moja privilegija mi je dala resurse da pređem sve prepreke i da budem to što danas jesam,” Pejdž kaže, “naravno da želim da iskoristim tu privilegiju i platformu kako bih i drugima pomogao.”
Od objave da je trans, Pejdž se uglavnom ne oglašava na društvenim mrežama. Jedan izuzetak je tvit u ime organizacije American Civil Liberties Union, koja je u sred borbe protiv anti-trans zakona širom zemlje, uključujući one koji brane trans devojčicama i ženama da se bave sportom. Guverner Misisipija Tejt Rivz kaže da bi podržao takav zakon kako bi “zaštitio mlade devojke.” Pejdž se bavio profesionalnim fudbalom i jasno se seća agonije koju je osećao kada je morao da igra u timu devojčica od trenutka kada je imao previše godina za mešoviti tim. Posle žalbe, Pejdž-u je bilo dozvoljeno da godinu dana igra sa dečacima. Danas, nekoliko zakona navodi genitalije kao preduslov za odluku u kom timu će neko igrati. “Bio bih u tom položaju kao dete,” Pejdž kaže. “Užasno je.”
Bavljenje aktivizmom ti ne može olakšati život. “Kao javno deklarisana trans osoba, na neka mesta ti je ulaz zabranjen,” kaže Čejs Strandžo, zamenik direktora za transrodna prava u ACLU, “osim ako si spreman da ti tokom jednog dela života neko preti i maltretira te.” Ipak, iako mu je nekada teško da izađe na kraj, spreman je za promenu. Politički napadi na trans ljude, kao na primer da je pol preduslov za korišćenje javnih wc-a, zabrana medicinskih intervencija na trans deci ili verovanja da su trans muškarci u stvari tvrdoglave žene očarane privilegijom koju muškarci imaju. Sve ovo ima skriveno značenje: trans ljudi u stvari greše kada je u pitanju njihov identitet. “Mi znamo ko smo,” Pejdž kaže. “Ljudi imaju tako čvrsta uverenja (o rodu) jer se tako osećaju bezbedno. Ali ako bismo slavili sve te različitosti, ovaj svet bi bio mnogo bolje mesto.”
Da se Pejdž ne bavi aktivizmom, njegova prisutnost u javnosti komunicirala bi nešto veoma moćno. Razlog tome je takozvani “jaz u vidljivosti.” Kroz istoriju, trans žene su uvek bile vidljive kako u kulturi tako i u Holivudu, više nego trans muškarci. Za to postoji više objašnjenja: Naša kultura je opsednuta ženstvenošću. Muška tela su manje razmatrana i komentarisana. Patrijarhalne osobe na ovo pitanje reaguju emotivno jer se dovodi u pitanje ko spada u istu kategoriju kao i njihove ćerke. “Mnogo trans muškaraca na prvi pogled ne izgleda tako,” kaže Kara, koji je i sam trans muškarac. “Mislim da javnost ne obraća toliku pažnju na nas jer je muževnost postala norma.”
Tokom intervjua, Pejdž sebe naziva transrodnim muškarcem. Takođe koristi izraze kao što su nebinaran i kvir, ali za njega, trans muževnost je u centru javnog razgovora. “To predstavlja jedno komplikovano putovanje,” on kaže, “neprekidan proces.”
Dok jaz u vidljivosti podrazumeva da su trans muškarci pošteđeni mržnje na koju trans žene mnogo češće nailaze, to takođe podrazumeva da su ljudi kao Pejdž imali malo uzora. “Nije bilo nikakvih primera,” Pejdž kaže o odrastanju u Halifaksu tokom 90-ih. Postoji mnogo kvir ljudi sa shvatanjem da “to što osećaju duboko u sebi nije stvarno, zato što to nisu videli na primeru,” kaže Tik Milan, aktivista, pisac i transrodni muškarac. “Mogu da vide primer i pomisle – Da, i ja se ovako osećam. Kada ne postoje primeri, ljudi od nas stvaraju čudovišta.”
Holivud je to radio tokom više decenija. Kao što je objašnjeno u Netfliks dokumentarcu “Disclosure”, transrodni ljudi su na malim ekranima predstavljeni kao zli i kao prevaranti, kao tragični likovi ili predmet šale. Znak koliko je industrija napredovala je serija “Pose”, i ponuda Netfliksa da promeni Pejdžovo ime u odjavnoj špici serije “The Umbrella Academy”, istog dana kako je on to objavio na društvenim mrežama. Kada se epizoda završi, prvo što gledaoci širom sveta vide je “Eliot Pejdž.”
Danas postoji mnogo transrodnih i nebinarnih glumaca, režisera i producenata. Scenario koji uključuje trans ljude je češća pojava, i to se radi sa više obzira. Uprkos tome, Holivud je i dalje strašno mesto za LGBTQ ljude koji odluče da se javno deklarišu. Holivud je i dalje industrija koja određuje kako neko treba da se ponaša.
Šta će ovo značiti za Pejdžovu karijeru? Dok je bio deo mnogo projekata, još jedan izazov za njega bio je dobiti glavnu žensku ulogu jer nije odgovarao striktnim standardima Holivuda. Od Pejdžove objave na instragramu, njegov tim zapaža više aktivnosti na društvenim mrežama u poređenju sa prethodnim godinama. Dobija razne ponude- da bude režiser, producent, glumac – mahom na kvir projektima, ali ima tu i “tipičnih uloga.”
Pejdžu se dopala uloga Vanje u seriji “The Umbrella Academy” zato što je uspeo da se poistoveti sa likom. Vanja oseća mržnju prema sebi zato što veruje da je jedina obična osoba u jednoj neobičnoj porodici. Ne može da skupi snage da funkcioniše u tom svetu. “Poistovetio sam se sa Vanjom jer je zatvorena osoba.” Trenutno se snima treća sezona i njegove kolege vide promenu u njemu. “Čini mi se kao da mu je kamen pao sa srca i da sada oseća mir,” kaže glumac Stiv Blekmen. “Zrači pozitivnom energijom i često se smeje.”
Za Pejdža povratak na snimanje predstavlja validaciju, čak iako je u nekim trenucima neprijatno. Da, desi se da ljudi koriste pogrešnu zamenicu- “Treba im vremena da se na to prilagode,” Pejdž kaže. Ali njegove kolege su ga podržavaju.
Rasprava na temu da li je u redu da cisrodni ljudi glume transrodne likove je velikim delom rešena. Međutim, trans ljudi retko dobijaju cisrodne uloge. Kakvi god izazovi su na putu, Pejdž se raduje novom spektru uloga. “Veoma sam uzbuđen da glumim, sada kada sam u pravom telu,” Pejdž kaže. “Bez obzira na izazove i teške trenutke, ništa ne može da nadmaši osećaj koji trenutno imam.”
U to je uvrstio to što ponovo ima kratku kosu. Tokom našeg intervjua, Pejdž je nameštao pramenove svoje kose. Trebalo mu je mnogo vremena da skupi snage i da se ošiša na kratko. Ali kakav je napokon osećaj bio?
Pejdžu suze oči, ali se osmehuje. “Ne mogu da opišem koliko sam uživao.”
