Snouden u svojoj novoj autobiografskoj knjizi Permanent Record na preko trista stranica daje odgovore na pitanja šta ga je opredelilo da obelodani informacije o tajnom digitalnom nadzoru i protivzakonitom prisluškivanju američkih obaveštajnih službi, čime je ne samo izgubio dobro plaćen posao već je doveo svoju slobodu i život u ozbiljnu opasnost
Zovem se Edvard Džozef Snouden. Ranije sam radio za državu, ali sada radim za javnost. Bilo mi je potrebno gotovo tri decenije da prepoznam da tu postoji velika razlika, a kada sam to shvatio, to me je uvalilo u neprilike na poslu. Kao posledica toga, sada provodim svoje vreme pokušavajući da zaštitim javnost od one vrste ljudi kakav sam ja nekada bio, a to je špijun Centralne obaveštajne agencije (CIA) i Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA), samo još jedan mladi tehnolog koji želi da izgradi bolji svet.“ Tako glase prve dve rečenice knjige Permanent Record u kojima nam se predstavlja junak ispovesti koja je pred nama, bivši službenik NSA Edvard Snouden, koji je pre šest godina uzdrmao čitavu planetu kada je preko britanskog „Gardijana“, „Vašington posta“ i drugih odabranih medija objavio više od 1,5 miliona tajnih dokumenata u kojima je razotkrivena masovna praksa praćenja i špijunirana od strane američkih obaveštajnih agencija, kako u SAD, tako i u inostranstvu.
Snouden je nakon „curenja“ podataka postao najtraženiji čovek na svetu, a ubrzo je iz Hongkonga odleteo za Moskvu, gde je jedno vreme boravio u tranzitnoj zoni aerodroma „Šermetjevo“, jer su mu američke vlasti u međuvremenu poništile pasoš. U avgustu 2013. dobio je privremeni politički azil u Rusiji, gde se još nalazi.
U SAD Snoudena optužuju za izdaju, špijunažu i za predaju tajnih dokumenata obaveštajnim službama drugih zemalja, za šta je, po svakoj od te tri tačke optužnice, zaprećena kazna zatvora duža od deset godina, a više grupa za ljudska prava tražilo je njegovo pomilovanje, jer smatraju da je Snouden svoja dela počinio u interesu javnosti i očuvanja sloboda i prava zagarantovanih američkim Ustavom.
OD PATRIOTE DO UZBUNjIVAČA Snouden u svojoj novoj autobiografskoj knjizi Permanent Record na preko trista stranica daje odgovore na pitanja šta ga je opredelilo da obelodani informacije o tajnom digitalnom nadzoru i protivzakonitom prisluškivanju američkih obaveštajnih službi, čime je ne samo izgubio dobro plaćen posao već je doveo svoju slobodu i život u ozbiljnu opasnost. On detaljno opisuje svoj život pre zaposlenja u NSA i postepenu evoluciju njegove ličnosti – od naivnog i nekritički orijentisanog američkog patriote, koji se nakon 11. septembra prijavio da služi u vojsci, pretvorio se u razočaranog i podozrivog uzbunjivača. U izvesnom smislu Snoudenova životna priča fascinira po tome koliko je neobično obična. Oba roditelja radila su mu u državnoj službi, otac je bio oficir Obalske straže a majka službenica u sudu, u detinjstvu se zbog očevog posla često selio i zbog toga se osećao usamljeno i nepovezano sa svetom, pa se zagrejao za kompjuterske igrice i programiranje. Za njega je, kako sam kaže, u mladosti internet bio „najveći izum u istoriji čovečanstva“, a veliki deo svog vremena provodio je u pokušajima da uđe u tajne kodiranja i hakovanja.U knjizi u više navrata otkriva nostalgiju koju oseća za ranijim, pionirskim danima interneta kada je sloboda na mreži bila gotovo neograničena. „Internet s kojim sam odrastao, internet koji me je odgajio“, piše Snouden, „polako je nestajao. A zajedno s njim nestajala je i moja mladost. Sam čin povezivanja na mrežu, koji je ranije delovao kao čarobna avantura, sada je postao mučno iskušenje. Samoizražavanje sada zahteva tako snažnu samozaštitu što čini da se duh slobode izgubi a bilo kakvo zadovoljstvo potpuno poništi. Komunikacije više nisu pitanje kreativnosti, već bezbednosti, a svaka transakcija potencijalna je opasnost.“
Kao i mnogi drugi kompjuteraši i štreberi nove generacije, napustio je srednju školu kako bi se posvetio programiranju, a nakon kratke epizode u vojsci počeo je da radi za CIA s 22 godine. Njegovo prvo mesto bila je ambasada u Ženevi gde je, s diplomatskim imunitetom, radio na razvijanju digitalne mreže CIA stanice koja bi olakšala i unapredila špijuniranje i nadzor podataka na evropskom kontinentu. On opisuje kako je njegova generacija operativaca potpuno izmenila prirodu obaveštajnog posla. „Za nas to nisu bili tajni sastanci, suvi martiniji na prijemima i ’sigurne kuće’, već isključivo prikupljanje i analiza digitalnih podataka.“ Nakon povratka u Ameriku radio je fiktivno u firmi za proizvodnju kompjutera „Del“ iako je sve vreme bio zaposlen kao CIA analitičar, zadužen za razvoj „klaud“ tehnologije koja omogućava da korisnici pametnih uređaja poput „ajfona“ i „ajpeda“ sve svoje lične podatke čuvaju onlajn, što bi olakšalo pristup obaveštajnih službi. Određeno vreme proveo je i u Japanu, gde je bio zadužen za izgradnju rezervnog mrežnog sistema NSA, ali i za borbu na suzbijanju državnih kineskih hakerskih napada koji su počeli ozbiljno da ugrožavaju američki primat u tehnološkom i informatičkom svetu. O svojoj špijunskoj karijeri, Snouden piše bez previše mistifikacija i samoulepšavanja: „Moja karijera u američkoj obaveštajnoj zajednici (IC) trajala je samo kratkih sedam godina, a ono što je meni samom iznenađujuće jeste da je to samo godinu dana duže nego što traje moj egzil u zemlji koja nije bila moj izbor. Bilo kako bilo, za vreme tih sedam godina učestvovao sam u najznačajnijoj promeni u istoriji američke špijunaže – promeni koja je omogućila da se pređe sa ciljanog nadzora određenih pojedinaca na masovno praćenje i špijuniranje čitave populacije. Pomogao sam u tome da postane tehnološki izvodljivo da jedna vlada prikuplja sve digitalne komunikacije čitavog sveta, da ih zauvek skladišti i da po njima pretražuje po svojoj volji.“
Radeći na „klaud“ tehnologiji, Snouden je bio podjednako fasciniran i užasnut u kojoj meri su korisnici svojevoljno pristajali na ovu vrstu usluge, uzbuđeni pred idejom da će njihove fotografije, prepiske, video-klipovi, muzika i knjige biti univerzalno sačuvani negde u virtuelnom prostoru i dostupni u svakom trenutku a da se uopšte nisu zapitali zašto bi neko ponudio tako sofisticirano i zgodno rešenje potpuno besplatno. Takođe, on u knjizi postavlja pitanje zašto ljudi tako olako puštaju u svoje domove razne uređaje kao što su pametni frižideri sa internet-pristupom i virtuelni kućni pomoćnici poput Amazon Echo-a i Google Home-a koji em beleže životne navike svojih vlasnika radi komercijalne upotrebe tih podataka, em mogu biti korišćeni za snimanje kompromitujućih materijala i kasniju ucenu.
Snoudenova savest polako je počela da diže glas pred sve težim zloupotrebama tuđe privatnosti i kršenjima najosnovnijih ljudskih prava u kojima je učestvovao i bio svedok. Kako sam navodi, odluka da „dune u pištaljku“ i da razotkrije čitav mehanizam nije bila stvar jednog trenutka ili jedne situacije već se spontano razvijala i sazrevala u njemu. Ipak, ključni momenat koji ga je trgao i naterao da nešto preduzme bio je kada je počeo da radi na orvelovskom XKEYSCORE programu za nadzor Agencije za nacionalnu bezbednost. Prema Snoudenovim rečima, program XKEYSCORE bio je najinvazivniji i najsveobuhvatniji program jer je približio agente NSA predmetu praćenja do granice prethodno nezamislive intimnosti. Kako Snouden otkriva: „Sedeo sam za kompjuterskim terminalom sa koga sam imao praktičan pristup komunikaciji gotovo svakog muškarca, žene i deteta koji je ikada okrenuo telefon ili dodirnuo kompjuter. Među njima su bili i 320 miliona mojih američkih sugrađana koji su u vođenju svojih svakodnevnih života bili praćeni i nadgledani što je bilo teško kršenje na samo Ustava SAD već i osnovnih vrednosti bilo kog slobodnog društva. Bilo je to najbliže naučnoj fantastici što sam ikada video; postojao je interfejs koji vam je omogućavao da ukucate bilo čiju adresu, telefonski broj ili aj-pi adresu i da nakon toga prođete kroz čitavu njihovu istoriju onlajn-aktivnosti. U određenim slučajevima mogli ste čak i da pustite poput filma snimke njihovih internet-sesija, tako da ekran u koji gledate bude zapravo njihov ekran dok vam izlazi šta kucaju na svojim tastaturama.“
VOAJERSKE EPIZODE U jednom naročito uznemirujućem pasažu iz knjige Snouden opisuje kako je osećao gađenje dok je preko gorenavedenog programa posmatrao jednog dečaka iz Indonezije čiji je otac, univerzitetski profesor, bio na CIA merama za praćenje. Dečak se igrao sa igračkama, sedeći na očevom krilu, da bi se jednog trenutka svojim krupnim i bistrim tamnim očima iznenada zagledao u kameru laptopa, a Snoudenu se učinilo da gleda kroz ekran pravo u njega i da ga svojim prodirućim pogledom opominje i posramljuje. Nekoliko minuta nije mogao da dođe do daha od stida i nelagode.
Sličnih „insajderskih“ i voajerističkih epizoda iz odeljenja za špijunažu u knjizi ima nekoliko, a čitalac oseća kako se Snoudenova volja i osećanje dužnosti učvršćuju u pravcu delovanja. U tome mu je pomagalo i čitanje američkog Ustava koje je svake večeri upražnjavaju kako bi se ohrabrio i uverio da ono što planira da učini jeste etički i moralno ispravno.
Kada je već doneo odluku da razotkrije prave razmere američke digitalne špijunaže i krenuo u realizaciju svog plana, najteže mu je padalo, kako sam priznaje, to što svojoj tadašnjoj devojci Lindzi Mils nije smeo ništa da kaže o svojim namerama, kako ne bi od nje, u očima zakona, načinio potencijalnog saučesnika. Ona je o svemu saznala kada i ostatak sveta, ali mu nije zamerila što ju je doveo u prilično neprijatnu situaciju već mu je kasnije priznala da je tada shvatila zašto se uopšte zaljubila u njega. Snoudenov pomalo naivni idealizam i plemenita vera u čovečanstvo i ljudske slobode najsnažnije isijavaju upravo kada piše o Lindzi i njihovoj ljubavi. Zanimljivo je da su se njih dvoje i upoznali onlajn, što se savršeno uklapa u profil čoveka čiji je čitav život neraskidivo vezan za kompjutere i internet. Edvard i Lindzi su se u međuvremenu venčali u Rusiji, a njoj je i posvećena Snoudenova knjiga.
Apsolutno svestan onoga što se nedavno dogodilo njegovom bratu „po zločinu“ Džulijanu Asanžu, ali i ranije osuđenoj i zatvorenoj uzbunjivačici Čelzi Mening, Snouden se dotiče i svog potencijalnog povratka u SAD. Ističe da ne očekuje paradu pa čak ni pomilovanje, ali da smatra da bi, kao svaki građanin, morao da ima fer i pravično suđenje. Po sadašnjem američkom Zakonu o špijunaži, koji je donet još za vreme Prvog svetskog rata, to svakako ne bi bilo moguće, jer on ne predviđa nikakvo iznošenje odbrane optuženog, već samo utvrđivanje činjenica o tome da li je došlo do kršenja zakona ili ne. Kazne po tom zakonu su drakonske, a ako bi bio proglašen krivim, Snouden bi dobio minimalno trideset godina teške robije. Takođe, zbog toga što je imao potpisanu klauzulu o neiznošenju poverljivih podataka, koja važi za sve službenike američke obaveštajne zajednice, Snouden ne može da se poziva na odredbe Zakona o zaštiti uzbunjivača iz 1989. godine.
Sva je prilika da će i posle ove knjige Snoudenov slučaj još dugo vremena polarizovati američku javnost; jedni će u njemu videti diskretnog heroja i „svetionik iskrenosti i plemenitosti“, dok ga drugi smatraju izdajicom, lažovom i špijunom. Što se ostatka sveta tiče, pa i Srbije, on ostaje ime i prezime koje se izgovara s najvećim mogućim poštovanjem i zahvalnošću, jer nam je svima kolektivno otvorio oči u pogledu zamki i zloupotreba tehnologije koja, kako Snouden u knjizi ističe, „ne zna za Hipokratovu zakletvu“. Običan čovek, bilo da se nalazio u Ohaju u velikoj Americi, ili u Nišu u maloj Srbiji, neće, zahvaljujući Snoudenu, biti ni više, ni manje slobodan, ali će barem imati razvijeniju svest o svojoj neslobodi i načinima na koji se ona sprovodi, a to je već ogromna stvar.
