U intervjuu za “The Talks” , Džim Keri otkriva kako je bilo proći kroz duhovno prosvećenje, kao i koliko je to uticalo na njegov pogled kada se našao u određenim životnim situacijama.
Smatra da je sve što trenutno radi kreativno, kao i da ukazuje na svest o nedostatku sebe.
“Šta smo mi? Zašto smo ovde? A odgovor na oba pitanja je; Ništa, bez razloga, što se mene tiče. Radi se samo o igranju sa formom.”
Na pitanje šta je podstaklo njegova buđenja imao je vrlo jasan odgovor.
“Pretpostavljam da tek stignete do mesta gde imate sve što su svi ikada poželeli shvatite da ste još uvek nesrećni. A da još uvek možete da budete nesrećni je šok kada ste ostvarili sve o čemu ste ikada sanjali i više, a onda shvatite: “Bože, ne radi se o ovome.” I želim da svi mogu da ostvare te stvari kako bi to mogli da vide.”
“Razumevanje patnje je put do spasenja jer kada je jednom shvatite, imate saosećanje, a sledeće što znate je sloboda.”
Nastavlja da se njemu nije desila patnja jer smatra da njega nema: “Nema mene. Ali desilo se. I to me je gurnulo ka spoznaji da ovde nema pojedinca. Postoje samo energije.”
Kaže da su energije on, kao i da sam razgovara sa sobom, kakve god da su energije i bez obzira na to koliko su loše. Prošao je kroz neka zaista teška vremena u poslednjih nekoliko godina koje on lično ne bi poželeo nikome , tvrdi da se njegovo razmevanje života i onoga što je stvarno, a šta nije stvarno eksponencijalno proširilo zbog toga.
“I moja sposobnost da razumem patnju, što je vredna stvar. To je put do spasenja jer kada ga jednom shvatite, imate saosećanje, a sledeće što znate je sloboda. Dakle, ono što se dogodilo nakon te spoznaje je u suštini bila veoma očajnička i dobra energija želje, da budete voljeni i želje da volite i želje da se stvara i da se divi.”
Navodi da je igrajući Endija Kaufmana u filmu “Čovek na Mesecu” 1999. godine na primer, shvatio da može da se izgubi u liku. Mogao je, kaže, da živi u liku i da to bude njegov izbor. Kada je završio sa snimanje, trebalo mu je mesec dana da se seti ko je, u šta veruje, kakva je njegova politika, šta voli a šta ne.
Bio je depresivan dok se vremenom vraćao svojim brigama i politici.
“Ali došlo je do promene koja se već dogodila. A zaključak je bio: “Čekaj malo. Ako mogu da ostavim Džima Kerija po strani na četiri meseca, ko je Džim Keri? Ko je dođavola to?”
I na pitanje o tome šta je saznao, rekao je da sada zna, da on zapravo ne postoji. “On je ideja”, kaže.
“Ako želite da razgovarate naučno, razdvojite to na skup tetraedara koji na neki način veruju da su u nesvesti. Ali to su ideje – samo ideje. Džim Keri je bila ideja koju su mi dali roditelji. Irsko-škotsko-francuski čovek je bila ideja koja mi je data. Kanađanin je bila ideja koja mi je data. Imao sam hokejaški tim i religiju i sve ove stvari koje se spajaju u ovakvo “Frankenštajnovo čudovište”, ovu prezentaciju. To je kao avatar. To su sve stvari koje sam ja. Vi niste ni glumac, ni advokat. Niko nije advokat. Advokata ima, advokaturom se bavi, ali niko nije advokat. Tamo, zapravo, nema nikoga.”
“Znate, mislim da igrate svoju ulogu najbolje što možete – ali ne, ne verujem da je ovo stvarno.”
Njegov zaključak je da niko ne može biti zadovoljan karijerom kakva god da je. Po njemu, postoje usponi i padovi, postoje privremene stvari i energije koje se dešavaju.
