Njegova ostavština je velika. Počeo je vrlo mlad, s osamnaest je snimio prvu ploču, a singl „Dajte mi utjehu” bio je i lokalni hit. Na početku karijere znali su ga ponešto u Srbiji, ali onoj manje vidljivoj. Sve do trenutka kada je 1978. na publiku čitave Jugoslavije ispustio zver od pesme, originalnog i pamtljivog, dramatskog naslova. Zvala se „Dođi da ostarimo zajedno”. Pesma nije ličila ni na jednu drugu. Ako postoji prvi „radikalni narodnjak”, to je ovaj.
Narodna muzika, tradicionalna, novopisana, umetnička i estradna, razvijala se ipak nekako organski i u skladu s vremenom i okolnostima. Skokovi su bili tehnološki, po zakonima istorije i društva, a promene je donosio naravno talenat, nadareni pojedinci koji su se razvijali unutar trenutka kulture, u takozvanom duhu vremena. Šaban Šaulić doneo je pak prelom, iščašenje, rez. Malu revoluciju čak. Možda i kontrarevoluciju.
Doneo je način i stil pevanja neobičan i istočnjački – ne može se reći drugačije – s melizmama koje su se kao arabeske razvijale do ekstrema, pevane silinom i s agresivnom, preteranom emocijom; doneo je fraziranje i ton koji u srednjoj struji do tada nisu postojali. Štaviše, ništa nije ni upućivalo da bi mogli uopšte doći. Tim stilom Šaban je učinio vidljivim, kontekstualno, i čitavu jednu (pod)kulturu, dotad nepoznatu većini.
S glasom koji je vapio i plakao dolazio je zvuk margine, i preko margine, muzika kojoj je prirodno stanište železnička i autobuska stanica, periferija, sirotinja, gde je sve od očaja i beznađa. Sve od čega je golema srednja klasa Jugoslavije bežala.
Agresivne su to bile i emocije i kompozicije, ne samo u odnosu na kompletnu tadašnju narodnjačku muzičku scenu, nego je, u trenutku kad je Šaban iz estradnog podzemlja s ruba ušao na veliku pozornicu i zatresao čitavu kulturu, jedan njen deo ostao istinski šokiran od njegovog zvuka.
Iako je počeo vrlo mlad, s osamnaest snimio prvu ploču, a singl „Dajte mi utjehu” bio je i lokalni hit, znali su ga ponešto u Srbiji, ali onoj manje vidljivoj – znala ga je publika koja je slušala Radio Šabac, ona po šatrama i svadbama, po autobusima i gradilištima. Sve do trenutka kada je 1978. na publiku čitave Jugoslavije ispustio zver od pesme, originalnog i pamtljivog, dramatskog naslova. Zvala se „Dođi da ostarimo zajedno”.
Pesma koja nije ličila ni na jednu drugu.
Ako postoji prvi „radikalni narodnjak”, to je ovaj. Pesma izuzetno zahtevna, i svirački, s promenama tempa i dinamike, ritmičkim klopkama i sinkopiranjem, od silovitosti uvoda koji je B-deo refrena, gde orkestar odmah počinje forte, do kontrole pulsa u strofi, pauza, stanki u refrenu – to je mogao izvesti samo ozbiljan orkestar, snimiti ovakvu matricu. Izazov, zaista. A za pevača tek…
To je jedna od najtežih pesama čitave novokomponovane pesmarice. Pevač se mora iznaći i s nemilosrdnom pratnjom, izuzetno postavljenim ambicioznim aranžmanom, gde se vokal bori s ritmom i tempom, s velikim modulacijama i rasponom. Ali ovaj pevač, Šaban Šaulić, kao da je bio nesvestan toga svega. Igrao se bez napora, u strofi, meri i akcentima na početku takta, kao u šestosminskom bluzu; dok orkestar samo kucka ritmički, gudači filuju i odgovaraju u kontrapunktu melodiji, a iznad svega jedna flauta u visini leprša kao golubica, neuhvatljiva.
Ovo je tužna, pretužna ljubavna pesma, o propuštenim šansama, o promašenom životu. Čovek se obraća ženi i moli je da, kad već nisu uspeli da budu zajedno dosad, pokušaju još jednom, pre nego bude prekasno:
Nisi me volela u ono vreme
A ja sam želeo samo jedno,
Sada kad nismo mi mladi ko nekada,
Dođi da ostarimo zajedno…
Iako se u strofi on pita „zašto te drugom prepustih lako”, je li istina možda skrivena u refrenu? Je li ona flauta što zaleprša ponad orkestralne gustine možda ta devojka, golubica koja je nekad parala oblake, a nije ga videla i bila mu neuhvatljiva?
Pesma jeste preklinjanje lomljivog i krhkog, ranjenog subjekta, ali glas je sonoran, izvedba beskrajno sigurna. No, ono što ju je dodatno odvajalo, a što je do tada bilo nepoznato srednjoj struji i širokoj publici, bili su oni trileri i melizme, stil koji će, naročito u Bosni, stvoriti armiju imitatora – to orijentalno „savijanje” i prenaglašeno „drhtanje” nota, ispevavanje istočnjačko, plačno, očajno, siromaško, s nekom neutešnom gladi. U kontrastu, ton je iznenađujuće i silno topao, emotivan, usamljen. Upravo tragičan.
S različitim strofama i otvarajućom melanholičnom lirskom impresijom („gledam u tužnu jesenju noć, s pokisle grane lišće opada”), s metaforama o prolaznosti i nesigurnosti („kada smo zajedno ruže brali”, „pev'o sam pesme, nad'o se boljem”), a uvek istim završetkom refrena – vapajem „Dođi da ostarimo zajedno” – pesma, iako staje na visoku notu, kao da stvara osećaj nekog kruga, kao da se sve vraća na početak.
Pesma je to strahovitog intenziteta. Ona je napravljena ne da zavede nego da osvoji slušaoca, hteo on to ili ne, da ga pobedi. Čak i oni koji ne vole ovu vrstu muzike odavali su joj priznanje na sugestivnosti: jedan je zagrebački pisac rekao humorno i tonom iscrpljenosti: „Sto puta sam ostario svaki put kad sam je morao slušati”.
Pesmu je napisao Rade Vučković, i sam pevač („Nisam te se nagledao“), ali bez velikog i trajnog uspeha. Kompozitor i boem, sa Šabanom je imao neku naročitu, „simbiotičku” vezu, i da mu je napisao samo ovu pesmu, bilo bi mnogo. Ali napisao mu je kasnije još nekoliko klasika.
I među njima još jednu, sasvim posebnu. Pesmu o provincijalcu koji dolazi u „veliki grad”, a to može biti samo Beograd. Motiv koji ima istoriju što ide od Mome Kapora do, evo, Radeta Vučkovića. Pesma žala, kajanja i boemštine, gde subjekt u tom velikom gradu ne uspeva, nego ga pojedu njegovi poroci, kao u pripovetki iz perioda realizma devetnaestog veka.
Pre nekoliko godina na jednoj televiziji u Srbiji u ,popularnoj emisiji, „talk showu”, gostovali su Stjepan Hauzer i Luka Šulić – duo akademskih violončelista iz Pule, u svetu poznatih (i to zaista poznatih) pod imenom „2 Cellos“. Voditelj ih je u nekom trenutku uzgred pitao šta sami vole da slušaju posle koncerata. Momci su dali neobičan odgovor, uz malo smeha, svesni neočekivanosti takvog izbora s obzirom na vlastiti muzički profil, karijere i naročito mesta gde sviraju. Ali odgovor je izrečen i tonom koji je pokazivao da se zapravo ne šale: slušamo Šabana Šaulića.
Brzoplet voditelj nije ih ozbiljno shvatio, pa su mu pojasnili i dodatno proširili još neobičnijom pričom: dok se publika na koncertu razilazi, s razglasa po želji dueta ide – Šabanova „S namerom dođoh u veliki grad”. Pesma Radeta Vučkovića.
I opet su preko te činjenice i publika u studiju i voditelj prešli kao da je reč o šali, kao da je ništa. To je šteta i gluvoća koja može da iznervira, jer u ovom su izboru dve važne stvari.
Prva, kako to da dvojica klasično obrazovanih instrumentalista iz Pule, odraslih u vremenu i na mestu gde se ova muzika ni u primisli nigde nije mogla čuti, ni javno ni u privatnim svetovima ovih momaka zaštićenih akademskim svetom, na krajnjem zapadnom, mediteranskom rubu negdašnje zemlje, dece koja i klasno apsolutno nemaju ništa sa svetom Šabanovim – pa da izaberu baš ovu pesmu?
Šta su to čuli u njoj? Izvrsnost pisanja i izvedbe u stilu, u muzičkom jeziku koji je potpuno drugačiji od svega što su učili i čemu bi trebalo da pripadaju? Osećanje da je u toj pesmi, koja zvukovno izvesno i čujno ima nešto i od kosovske šote u foršpilu, koji briljantno svira ansambl pod vođstvom Ljubiše Pavkovića pre nego krene u takozvani i tipični turko-balkanski „sa-sa” ritam strofe? Osećaj da bez obzira na drugačiju „školu” i drugačiju ruku koja je ovu pesmu napisala, da su u njoj sakriveni kvalitet i autentičnost kakvi se ne mogu lažirati? Možda i to da u pesmi, u njenom (samo)uništavajućem tekstu, pulsira život, sirov, haotičan, bespoštedan, kakav nisu mogli da upoznaju u svom svetu? Možda sve to.
I još nešto.
Svirajući repertoar iz klasičnog muzičkog kanona i, mnogo više, obrade zapadnih pop-pesama, duet, koliko god i sam kulturno pripadao tom zapadnom krugu, ipak se nečim u sebi izdvaja od njega. Makar ostajući i dalje u, doduše savršenoj, mimikriji s pop-repertoarom iz centara odakle se sve, pa i muzički, određuje i meri – nekim dalekim, davnim ostatkom nečega što nisu ni znali da su nasledili, u dalekoj, jedva vidljivoj mikrotačci, oni osećaju da „to” u njima dvojici nije sve isto, da se razlikuje.
Treba zamisliti tu scenu: dok se publika „2 Cellos” razilazi, iz zvučnika velikih hala kreće taj neobični, klarinetom i harmonikom vođen „egzotični” intro. Neupućena publika šta pomisli tada? Primeti li iko to što svira, ili su većinom svi ravnodušni prema neobičnom zvuku, nakon dva sata lomljave električnih violončela i klasičnih i pop balada?
Možda i jedno i drugo. A nebitno je zapravo.
Duet pušta pesmu sebi – možda se i malo detinjasto šaleći, praveći šalu tako da je drugi ne razumeju. Ali time pokazuju i nešto drugo: to da, koliko god im dalek bio svet Šabanov i koliko god ih kod kuće veštački razdvajali od njega – ovaj pak drugi, „veliki svet”, gde su zvezde, nikad im neće biti blizak kao što im je negde daleko, u zaboravljenom nasleđu i sećanju pre sećanja, blizak ovaj tragični i takođe, da ne zaboravimo, dugo mimikrirani beli Ciganin iz Šapca. U tom smislu, u jednoj dalekoj, nevidljivoj tačci oni su isti.
Koliko god uspešni bili, bez obzira na to čak: tamo gde su se našli, baš kao i neki slušaoci na koncertima diljem sveta, ljudi koji su poreklom odavde i dođu da se dive i ponose s ta dva momka – ostaju i dalje pogubljena deca, daleko od kuće. Kao i Šaban:
Ni kod kuće kući, a kamoli drugde?
Piše: ĐORĐE MATIĆ za oko.rts.rs
