Ako nove vlasti u Kijevu na stave da se protive kompromisu, kako su to doskora činili Porošenko i njegov tim, onda će doživeti da „nezavisni Donbas“ bude sve bliži Rusiji, a sve manje Ukrajini
Novi ukrajinski premijer Aleksej Gončaruk naglasio je da Kijev želi da bude „veoma pragmatičan u odnosima s Moskvom“. Kako uverava, najbolji odgovor njegove zemlje Rusiji jeste da pokaže da je „Ukrajina uspešna država u mnogim sektorima“. „Rusija je naš sused, i to najveći. Moramo da shvatimo kako s tom zemljom da koegzistiramo“, naglasio je Gončaruk, ali nije propustio da istakne da se pogledi Kijeva na odnose s Rusijom nisu promenili od vremena Majdana. I Gončarukov šef diplomatije Vadim Pristajko govorio je o „otopljavanju“ između Kijeva i Moskve i naglasio da predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski pokušava da iskoristi sve dostupne mogućnosti da bi doneo mir na ukrajinsku zemlju. „Predstoji nam još veći rad na ovom pravcu. Neophodno je tragati za mnoštvom kompromisa, a takođe zajedno izraditi plan regulisanja konflikta u Donbasu“, objasnio je Pristajko svoje viđenje „mape puta“ u odnosima s Moskvom.
„ČESTITKE“ VAŠINGTONA Ove izjave usledile su kao posledica nekoliko događaja koji unose koliko-toliko pozitivne promene u veoma loše odnose Moskve i Kijeva. Pre svega, to su tri telefonska razgovora Zelenskog s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. Poslednji je održan nakon uspešne razmene zarobljenika između Ukrajine i Rusije, 7. septembra, po formuli „35 za 35“. Dvojica predsednika složili su se da je razmena zatvorenika veliki korak u pravcu „ozdravljenja i normalizacije“ bilateralnih odnosa. Tom prilikom ruski i ukrajinski lider razmotrili su i detalje regulisanja sukoba na istoku Ukrajine. Kako je potom najavljeno, ove razmene mogu da budu nastavljene, a sve to bi vodilo uspostavljanju bar minimalnog poverenja dve strane. Problem, međutim, nastaje jer pojedini glasovi u Moskvi upozoravaju da je Kremlj, pristankom na razmenu, svrstao sebe u „sukobljene strane“, iako je ruska pozicija već godinama – da je Moskva samo posrednik između Kijeva s jedne, i Donjecka i Luganska s druge strane, i da Rusija direktno ne može biti odgovorna za to da li se, ili ne, sprovode sporazumi iz Minska, postignuti pre više od četiri godine.
Protivnici takvog angažovanja Rusije ukazuju i na to da „čestitke“ Moskvi i Kijevu stižu i s druge strane okeana, tačnije iz Vašingtona – koji od početka učestvuje u ovom sukobu, ali se zvanično nigde ne pojavljuje. Specijalni predstavnik SAD za Ukrajinu Kurt Volker poručio je da je za postizanje mira na istoku Ukrajine neophodno ispuniti sve tačke Minskih sporazuma, uključujući i onu o specijalnom statusu Donbasa. To je bila od početka obaveza Kijeva, ali ju je vlast bivšeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka ispunila „manje nego delimično“. Umesto promene Ustava i definisanja specijalnog statusa, Vrhovna rada donela je samo zakon, ali se ni on ne primenjuje. Da bi se status Donbasa definisao, smatra Volker, neophodno je prethodno osigurati bezbednost u regionu. I tako se ponovo ulazi u začarani krug: trajnog mira u Donbasu neće biti bez postizanja rešenja o statusu, ali se to rešenje teško može postići bez mira i bezbednosti. Jasno je, naravno, da Kijev ne želi da ozvaniči specijalni status za Donbas, jer je Ukrajina od sticanja nezavisnosti definisana kao unitarna država u okviru koje čak ni nekadašnja Autonomna Republika Krim nije mogla da bude pozicionirana kao federalna jedinica.
SVI TRPE, VAŠINGTON PROFITIRA Ako je Krim, možda baš najviše zbog takve „ustavne tvrdoglavosti“, za Kijev sada definitivno izgubljen – za Donbas još postoje neke šanse da bude „vraćen“. Ali samo demokratskim, a ne vojnim putem. Glavno pitanje je sada: da li je ta svest u Kijevu već sazrela? Sudeći po ishodu nedavnih predsedničkih i parlamentarnih izbora u ovoj zemlji, na kojima su klasične „majdanske snage“ oličene u Porošenku i njegovim saveznicima do nogu potučene, izgleda da su Ukrajinci određene pouke izvukli. A pre svega da se „evropski put“ ne može jesti, niti se zimi može ložiti u pećima. Rešenje egzistencijalnih problema krije se u obnavljanju dobrih odnosa s Moskvom.
„To što se u regionu ne poštuje režim prekida vatre i razdvajanja sukobljenih strana, ometa realno regulisanje konflikta. Prema ’Štajnmajerovoj formuli’, u Donbasu treba da budu održani slobodni izbori. Ali u ovom trenutku je to nemoguće“, istakao je Kurt Volker. Predstavnik Stejt departmenta nabrojao je prednosti realizacije Minskih sporazuma: obnova ustavnog poretka Ukrajine, zaštita stanovništva, sprovođenje poštenih i slobodnih izbora, amnestija za sve učesnike konflikta, kao i „specijalni status teritorija“ u Ukrajini. Zbog ovog poslednjeg, u Ukrajini su brojni protivnici Minskih sporazuma koje je potpisao bivši predsednik Porošenko, ali četiri godine nije imao ni snage ni volje da ih sprovede. Očito, podršku za takvo ponašanje nije dobijao samo od ekstremnih nacionalističkih krugova u svojoj zemlji već i od pojedinih zapadnih, kojima je odgovaralo da neizvršenje ovih ugovora pripisuju Moskvi, opravdavajući tako opstanak sankcija protiv Rusije, a koje pogađaju i evropske države. Posmatrano iz ovog ugla, može se reći da od zamrzavanja sukoba u Ukrajini trpe svi, a profitira samo Vašington.
Zanimljivo je i da se Volker poziva na „Štajnmajerovu formulu“, nazvanu po aktuelnom nemačkom predsedniku Franku Valteru Štajnmajeru, još u vreme dok je bio šef diplomatije i ova pitanja rešavao u tandemu s tadašnjim ruskim kolegom Sergejom Lavrovom. Ovaj model predviđa da se, nakon prekida vatre i razdvajanja sukobljenih strana, sprovede predizborna kampanja u Donbasu i izaberu organi vlasti koje bi priznao i Kijev. Uz to moraju biti očuvane politička autonomija i pozicije Luganske i Donjecke Narodne Republike, što je već veoma veliki izazov za svaku ukrajinsku vlast. Jer taj proces podrazumeva i proglašenje totalne amnestije na zemlji koju Kijev godinama naziva „okupiranom od strane terorista“, pa bi već to samo po sebi značilo da su ustanici Donbasa bili u pravu, a da je grešila centralna vlast koja je slala na njih kaznene ekspedicije i ubijala ih. Takvu moralnu pobedu „pobunjenika“ malo ko je u Kijevu spreman da dopusti.
KOMPROMIS – ZA MOSKVU NAJBOLjE REŠENjE Ni u Moskvi nisu svi oduševljeni idejom da „specijalni status“ za Donbas obuhvati samo prerogative lokalne, a ne i „državne“ vlasti, čime bi, kako veruju, ova pobunjena teritorija bila predata na tacni Kijevu. S druge strane, i ta prava odnosila bi se samo na one delove teritorije Donjecke i Luganske oblasti koju ustanici danas kontrolišu, a ne na ukrajinskim Ustavom definisani prostor ovih oblasti. Sve to izaziva razdraženje u pojedinim (pro)ruskim krugovima, pa je jasno da i vlast u Moskvi traga za najpovoljnijim rešenjem i svakako neće trčati pred rudu. Pitanje Donbasa je stvar kompromisa – ukoliko neko ne misli da Rusija treba vojno da interveniše na teritoriji susedne države, što bi joj momentalno donelo status agresora čak i među državama koje odolevaju zapadnim pritiscima i gaje dobre odnose s Moskvom. Ukoliko iz Kijeva ne krene ponovo teška ofanziva na Donbas, s mnogobrojnim žrtvama i jasno vidljivom krivicom na ukrajinskoj strani, pokretanje ratnih dejstava s ruske strane deluje kao malo verovatna opcija.
Ali to neće biti ni potrebno. Za Moskvu je smirivanje ukrajinskog pitanja na principima sporazuma iz Minska dobitna kombinacija, ukoliko bi to dovelo do potpune normalizacije odnosa Rusije s evropskim partnerima. Očigledno je da Kremlj vaga celu situaciju upravo iz ovog ugla. Makar i prećutno priznanje Zapada da je Krim ustavni deo Ruske Federacije za Moskvu bi bila ogromna pobeda od dugoročnog strateškog značaja. Gotovo da nema pitanja u savremenom svetu za koje je Rusija više zainteresovana. Donbas pak za Moskvu nema strateški značaj kao Krim, pogotovo u opciji kada bi ova teritorija na istoku Ukrajine mogla da bude legalna poluga ruskog uticaja u kijevskom ustavno-pravnom sistemu. Ideja autonomne teritorije s tendencijom prerastanja u federalnu jedinicu bila bi za Rusiju u sadašnjim okolnostima najbolje rešenje. Za stanovnike Donbasa to, međutim, znači da od željenog ujedinjenja s Rusijom u ovom trenutku nema ništa. I to je činjenica koja frustrira radikalnije opredeljene političke krugove, kako u Donbasu, tako i u Rusiji.
U slučaju da ukrajinske vlasti ipak nastave da teraju inat i protive se svakom kompromisu, kako su to doskora činili Porošenko i njegov tim, onda će doživeti ne samo zamrzavanje sukoba već i da „nezavisni Donbas“ bude sve bliži Rusiji, a sve manje Ukrajini. Putem Krima i Donbasa, u tom slučaju, mogli bi da krenu još neki regioni Ukrajine i Kijev to ne bi mogao da spreči. To nije scenario koji Moskva priželjkuje, ali je svakako bolji od pretvaranja čitave Ukrajine u sanitarni kordon Zapada – na samim ruskim granicama. Rusija ima čitav niz instrumenata i mehanizama da to spreči.
