Najveći Kvakini fanovi su bili Tereza Kesovija i Leo Martin, ponajbolji šlager pevači stare Jugoslavije. „Svi mi, pevači narodnih i zabavnih pesama, pevamo sa manje ili više uspeha, ali Kvaka peva sa toliko duše da posle njegovog nastupa mi ostali nemamo više šta da tražimo” – reči su koje se pripisuju Kesoviji. Ova izjava, apokrifna ili ne – nije važno – pogađa usred mete. Rasplakane Kvakine jadikovke nisu izraz ispraznih, jeftinih i lažnih egzaltacija. One su izraz intimne i bolne inventure. Kako stoje stvari u Kvakinim pesmama najbolje kazuju Drainčevi stihovi: „Od egzaltacije izdišem, ne lepu pesmu da napišem,/ No da objasnim bol ovaj koji mi do nogu savija čelo!”
Tozovac je prineo mikrofon rasplakanom trogodišnjem dečaku koji se slučajno pojavio pored njega na podijumu tokom otvaranja gradskih bazena u kragujevačkom Velikom parku. Dečiji plač je odjeknuo preko ozvučenja. „Ovaj mali peva k'o Kvaka”, prokomentarisao je uvek žovijalni pevač. Publika se grohotom smejala.
Bilo je to sredinom sedamdesetih godina prošlog veka. Duhovita estradna opaska pogodila je suštinu stvari. Bora Spužić Kvaka – u martu ove godine biće tačno 20 godina od njegove smrti – bio je pevač kafanske tuge i derta. Njegove pesme su sublimirani plač čoveka koga je sudbina naterala da uplakan pluta – kroz duvanski dim, maligane i promile – po kafanskom splinu. „Stara pjesma” je to. Govori o nesrećnoj ljubavi, slomljenom srcu, izgubljenom domu, besanim noćima, usamljenosti, „prokletoj sudbini”, majci koje više nema.
Prozaične teme, reklo bi se. Lako je podsmehnuti se i izvrnuti ih ruglu. Međutim, kada je Kvaka pevao o njima – stvari su bile drugačije. Dobijale su rafinman i univerzalnost koja krasi Tinovu „Svakidašnju jadikovku”. Uspostavljala se direktna veza sa bluz i kantri napevima iste ili slične provenijencije. Činilo se da Kvakini turobni lamenti počinju tamo gde se završavaju „Drinking Again” Dajne Vošington ili „Waiting Around To Die” Taunsa Van Zanta.
Epifanija u „Šumadiji”
Takav poredak stvari je Pucketa i mene odveo na Kvakin koncert u dvorani „Šumadija” u Kragujevcu. Bilo je to, takođe, sedamdesetih godina.
Opaka je to bila dekada. Verovalo se, naročito na njenom početku, da je ovaj svet dobro mesto za život, da stvari idu u dobrom pravcu. Cepelini su svirali, Džentri pravili sjajne igranke u Vatrogasnom domu, na radiju se vrtela odlična muzika, u bioskopima se prikazivali dobri i važni filmovi, Radnički je igrao u Prvoj fudbalskoj ligi, bokseri bili šampioni Jugoslavije, devojke bile lepe i, tu i tamo, „bacale oči”.
U tim okolnostima smo se „ja i moj kolega” našli u dvorani „Šumadija” na Kvakinom koncertu. Ne sećam se više detalja. Engrami su izbledeli, sinapse popucale. Ali pamtim, i pamtiću dok sam živ, kraj koncerta.
Ovako je bilo: Kvaka se zahvalio publici, objavio kraj svirke, a onda odnekud izvadio „dudulajku” – tako je zvao melodiku – i započeo neko urnebesno kolo koje je podiglo dupke ispunjenu „Šumadiju” na noge.
Ljudi, znani i neznani, uhvatili su se za ruke, krenulu je kolo da se vije između redova, cika i podvriskivanje su ispunili prostor. Oni koji nisu bili u kolu cupkali su u mestu i mahali rukama. Ljudi su se grlili i smejali…
A Kvaka… U belom odelu kao Pauers But u filmu Teksaški graničari Voltera Hila ili Beli Bora u Skupljačima perja, davao je gas do daske svojoj vatrenoj svirci, vrteo se kao derviš oko one zdrave noge i vodio publiku ka onome što je jedan psiholog nazvao „vrhunsko iskustvo”.
Bio je to nezaboravni, epifanijski trenutak. Svi smo bili prožeti nekom prijatnom toplotom. Duh zajedništva nas je sve obuzeo. Grlili smo se i ljubili, dok je Kvaka hramajući, umoran, poluspuštenih očnih kapaka, odlazio sa scene.
Reminiscencija
Nekako u to vreme, pre ili posle ove Kvakine svirke, slušao sam na Beogradskom džez festivalu čuvenog džez multiinstrumentalistu Rolanda Kirka poznatog po nadimku Rasan. On je bio virtuoz na saksofonu, flauti i svim drugim, znanim i neznanim, duvačkim instrumentima. Rokeri su ga obožavali. Džimi Hendriks je maštao da svira sa Rasanom, Erik Bardon mu je posvetio pesmu „The Vision Of Rassan” na albumu „Eric Burdon Declares War”.
Roland Kirk je taj beogradski koncert završio na sličan način kao Kvaka onaj u Kragujevcu. Odsvirao je jednu urnebesnu stvar koja je podigla celu salu na noge. Iako slep, Kirk se nekako probio kroz šumu mikrofona do scenske rampe i ispružio ruku prema publici. Drugom rukom je svirao na saksofonu koji mu je, sa još nekoliko duvačkih instrumenata, visio oko vrata.
On je svirao, bend je gruvao neki furiozni ritam, majstor na tubi je dizao krov sale u nebesa. Niko nije znao šta Kirk sa ispruženom rukom hoće od publike. Onda je neko ustao i pozdravio se s njim. I to je bilo to. On je hteo da se rukuje sa slušaocima. Ceo Dom sindikata je prodefilovao pored scene i rukovao se s muzičarem koji je sve vreme svirao. Čak su i oni sa balkona silazili da se pozdrave sa slepim saksofonistom.
Majstor zanata
Dobri muzičari poznaju, pored svoje umetnosti, i zakonitosti estrade i javnog nastupa. Znaju da mora, odnosno treba, da dođe do bliskog susreta između izvođača, publike i muzike. Kvaka je svoj estradni zanat izučio po braničevskim kafanama, pod vašarskim i svadbarskim šatrama, u sumnjivim krajputaškim svratištima. Nije bilo tajne za njega u tom poslu. Vladao je scenom i publikom. Bio je majstor tog zanata.
Njegov glas, impregniran duvanskim dimom, izrezbaren alkoholom, fizičkim i duševnim bolom, hrapav i promukao, bio je istovremeno voluminozan, „okrugao”, „zaobljen”, topao i lep. Jedinstvo neverovatnih suprotnosti se dešavalo u Kvakinom glasu. To mu je omogućavalo da efemerne, patetične kafanske napeve – kojima su tankoćutne umetničke komisije skoro uvek lepile etiketu „šund” – izvede na način na koji su Iv Montan ili Bulat Okudžava izvodili svoje pesme.
Najveći Kvakini fanovi su bili Tereza Kesovija i Leo Martin, ponajbolji šlager pevači stare Jugoslavije. „Svi mi, pevači narodnih i zabavnih pesama, pevamo sa manje ili više uspeha, ali Kvaka peva sa toliko duše da posle njegovog nastupa mi ostali nemamo više šta da tražimo” – reči su koje se pripisuju Kesoviji.
Ova izjava, apokrifna ili ne – nije važno – pogađa usred mete. Rasplakane Kvakine jadikovke nisu izraz ispraznih, jeftinih i lažnih egzaltacija. One su izraz intimne i bolne inventure. Kako stoje stvari u Kvakinim pesmama najbolje kazuju Drainčevi stihovi: „Od egzaltacije izdišem, ne lepu pesmu da napišem,/ No da objasnim bol ovaj koji mi do nogu savija čelo!”
Teme za imaginarni film
Neverna žena sa „lažnim srcem” je glavni lik u Kvakinim pesmama. U bolnim epizodama pojavljuju se ljubavnik slomljenog srca, napušteni sin lišen majčinske ljubavi, Ciganin koji na violini svira tužnu pesmu, nesrećna majka koja gleda kako joj sin jedinac pati zbog neuzvraćene ljubavi.
Situacija je slična onoj koju ljubitelji rok muzike znaju iz pesme „Theme For An Imaginary Western” Džeka Brusa i Pita Brauna. Kao što je tamo skupljen niz scena koje bi mogle da se vide u nekom „imaginarnom vesternu”, tako se i u Kvakinim pesmama nalaze prizori koji bi mogli da čine sadržaj filma čija bi se radnja odvijala po kafanama Ibarske magistrale gde kamiondžije u društvo lokalnih zgubidana leče „šofersku tugu pregolemu”.
Glavni protagonista Kvakinih pesama „stoji na uglu, prosjaku sličan” ispod prozora žene koja mu je slomila srce. Fatalne žene iz njegovih napeva nisu poznata TV lica, niti glamurozne estradne zvezde. One su obične, svakodnevne žene, prodavačice u samoposluzi, umorne konobarice, domaćice koje je samlela monotonija svakidašnjeg života. Ili kako Drainac kaže: „Daktilografkinje, nervozne i male, kapriciozne žene”.
Početak, kraj i sredina
Život nije voleo Boru Spužića Kvaku. Na početku i na kraju njegovog „pečalnog lutanja” nalaze se bolesti i tragedije. U sredini su pesma, duvanski dim, kafanska odiseja, slomljeno srce i breme popularnosti i uspeha koje je bilo teško nositi.
Kao jedanaestogodišnji dečak Bora Spužić Kvaka je u dečijoj igri doživeo tešku povredu kuka. Bilo je to 1945. godine. U teškim posleratnim okolnostima lečenje je bilo neadekvatno i neuspešno. Ostao je hrom. U pesmi „Nesrećno detinjstvo” Kvaka peva o tome. Sudbina koju proklinje uzvratila je još većim i bolnijim iskušenjima
Usled višegodišnjeg lečenja Kvaka je bio odvojen od svoje generacije i lansiran u orbitu usamljenosti kojom je kružio do poslednjih dana: „Najteže je druže moj, u životu, biti sam / jer je život bez druga tužan, crn i nesretan”, kaže se u pesmi „Ne tuguj, prijatelju“.
U nekoj beskonačnosti, kao dve paralelne linije, stihovi iz ovih pesama se dodiruju sa onim Tinovim koji glase: „Kako je teško biti slab,/ kako je teško biti sam/ i biti star, a biti mlad!”
Dramatičnu razliku u nivou umetničke elaboracije i poetskog rafinmana, Kvaka nadoknađuje svojom interpretacijom. Njegov jedinstveni, bluzerski glas mu je omogućio da pijane kafanske tlapnje pretvori u vrhunski poetski iskaz. Baš kao što to radi Bobi Blend u onoj pesmi u kojoj kaže da „nema ljubavi u srcu grada“.
Na rastanku
Kvaka je imao 34 godine kad je snimio prvu ploču. Na njoj se nalaze četiri pesme. Jedna od njih je i „Na rastanku“, poznata i pod imenom „Pođimo u krčmu staru”. Bio je to fantastičan hit. Ta pesma je obeležila ne samo Kvakinu karijeru već i vreme u kojem je nastala.
Sa iskustvom životnog brodolomnika koji je u pesmi pronašao poslednje sklonište i čoveka za koga ne postoji mrak u koji nije silazio, Kvaka je otpevao tu pesmu. Naravno i uskladu sa već stečenom reputacijom vrhunskog kafanskog pevača.
Svako ko je čuo „Na rastanku”, a čula je većina od 20 miliona tadašnjih Jugoslovena, znao je da stvari u narodnoj muzici više nisu iste. Kvaka je kao vešt „putnik sa lažnim pasošem” prevalio razdaljinu koja je delila narodnjačku osećajnost od nove, koja se tek uspostavljala te revolucionarne 1968. godine.
Kvakine pesme su „pjesme odavne”. Iskonske. Iskopane iz životnog mulja, iz naplavina koje za sobom ostavlja sudbina. One su pronađene na dnu čaše u koju zuri poslednji gost periferijske kafane. Prožete su duvanskim dimom, jeftinom alkoholom, slane od suza i znoja. Pulsiraju u ritmu slomljenog srca. Danas kada ih slušate možete da naslutite emotivne koordinate u kojima se odvijao život radničke, periferijske i kafanske Juge.
Saundtrek za ovaj tekst:
https://www.youtube.com/embed/c9ZvOZHRBSENa rastanku (Dođite u krčmu staru) (1968)https://www.youtube.com/embed/Cmfzuk5nRh8Tajna (Stojim na uglu prosjaku sličan) (1977)https://www.youtube.com/embed/XEPLgabHHhMStara pjesma (1969)https://www.youtube.com/embed/Sdtosl9TmRgJoš ne sviće rujna zora (1981)https://www.youtube.com/embed/fO8LxOv5mC4Ne tuguj, prijatelju (1970)https://www.youtube.com/embed/0-HrR8PI6AADođi, ublaži bol srca mog (1968)https://www.youtube.com/embed/NAfV5BKZve0Zašto majko nisi večna (1969)https://www.youtube.com/embed/pjNcgYHlpP4Nesrećno detinjstvo (1969)https://www.youtube.com/embed/WIYwKlaC7TMNavali se Šar planina (1975)
