„U savremenom svetu borba se ne vodi između levice i desnice, socijalista i liberala, proletarijata i buržoazije, globalnog sela i univerzitetskih centara… Ljudi iz unutrašnjosti, oni koji ne žive po megapolisima i koji strahuju od kolapsa tradicionalnih vrednosti, odumiranja patrijarhalne porodice, nasrtaja industrijalizacije, gubitka nacionalnog identiteta… krenuli su u kontraofanzivu tražeći novo multikulturno, multipolarno, postindustrijsko društvo u kojem će vladati opšti princip ravnopravnosti.”
Ako neko i misli da je 21. vek nastupio onog časa kada su se u ponoć 31. decembra 1999. kazaljke na satu sklopile iznad broja 12, ljuto se vara. U novo stoleće stupamo upravo sada, ove 2020. godine. Sve što se dešavalo tokom protekle dve decenije može se posmatrati tek kao zaostavština prošlosti. Zaostavština jednog doba u kojem se ljudska civilizacija pokazala u mnogim svojim oblicima – jednako lošim kao i dobrim. Ipak, ono što ostaje neizmenjeno je večita želja za sukobljavanjem. Kako među državama i nacijama, tako i među pojedincima.
Ali krenimo od najvidljivijih promena: Kina se u protekle dve decenije pretvorila u drugu po jačini ekonomsku silu sveta, s jasnom tendencijom da uskoro s prvog mesta zbaci do sada neprikosnovenu Ameriku. Etikete s natpisom „Made in China” preplavile su sva svetska tržišta, pa i ona koja se bave prometom najsofisticiranijih proizvoda.
Rusija se nakon uspostavljanja nove postsovjetske moći sve više vraća svojim imperijalnim korenima. Nije reč samo o činjenici da je aktuelnom predsedniku Vladimiru Putinu obezbeđena liderska funkcija do 2036, već je sve veća naklonost običnih Rusa prema crkvi, pa i povratku carevine, jasan signal da mondijalizam kakav je skovan u Americi ovde nikada nije pustio korenje.
Istovremeno, SAD kao doskorašnji predvodnik zapadnog sveta prolaze kroz komplikovan period samoispitivanja, čiji ishod je još teško predvideti. Osim vidljive činjenice da se za ulogu „svetskog žandarma” uveliko traži novi glumac, dešavanja na domaćem terenu ukazuju da je došlo vreme plaćanja dugova iz prošlosti, promene ponašanja i iznad svega prihvatanja standarda koji su za prosečnog Amerikanca do sada bili nepoznanica, a podrazumevaju, pre svega, poštovanje svojih neposrednih komšija, koje god vere ili boje kože bili.
Na Starom kontinentu ustrojstvo EU u koncentričnim krugovima koji su onemogućavali mešanje „jednakih” s „manje jednakima” pokazuje sve svoje mane. Nestrpljenje država iz ove druge kategorije, posebno kad je u pitanju životni standard njenih građana, sve je prisutnije i preti da ceo projekat svede na nivo uobičajene saradnje suverenih država.
Zemlje bivše socijalističke zajednice konačno su shvatile da je „samostalnost”, u koju su po raspadu istočnog bloka uložile svu svoju energiju, skupo i nesigurno zadovoljstvo koje funkcioniše bez istinskog efekta. Pokušaj „izjednačavanja” sa zapadnim komšijama, i pored neskrivene naklonosti SAD, pokazao se kao nedorečen. Izgleda da je trenutak za izlazak iz sovjetske senke bio pogrešno izabran, ili je sve izvedeno trapavo.
U međuvremenu, zemlje Bliskog istoka okreću se same sebi šaljući putem miliona migranata poruku bogatoj Evropi da su svesne preko čijih leđa je to bogatstvo vekovima sakupljano. Indija, Pakistan, Turska, Iran… postaju sve uvereniji u sopstvenu moć i traže za sebe adekvatno mesto pod suncem. Čak je i daleki Japan shvatio da biti okupiran od strane velike sile (SAD) ne može večito da traje i da je u jednom trenutku potrebno osloniti se na sopstvene vrednosti. Ovde veruju da je taj trenutak došao.
Na sve to nadovezale su se „narodne bune”, političke, nacionalne, etničke, rasne… bez zajedničkih međusobnih korena, ali po pravilu žestoke, nasilne, neugasive. Preusmeravanje negativne društvene energije, što je u prošlim vekovima rešavano ratovima, u nedostatku velikih oružanih sukoba izgubilo je na efikasnosti. Zatvorenost u malom prostoru, na šta smo osuđeni višesatnim sedenjem ispred kompjutera, traži svoj ventil.
Ovekovečavanje mobilnim telefonima svakojakih nesreća, požara, pogibija… od početne zabave pretvorilo se u – nasušnu potrebu pojedinca. Jednako kao ovisnost o alkoholu, drogi… Svi društveni kompasi pokazuju samo u jednom smeru: ka zadovoljavanju najnižih ljudskih potreba. Greške prošlosti više nisu putokaz za budućnost.
Dobro došli u 21. vek.
