Zabrana je uvedena zbog izbijanja pandemije koronavirusa, pa ne zaboravite da i je i dalje na snazi mera poštovanja socijalne distance.
Đurđevdan je druga slava po broju svečara u Srbiji iza Nikoljdana, a među najvećim je prolećnim praznicima. Prema narodnom, običajnom računanju vremena, Đurđevdan je polutar godine: vreme se računalo od i do Đurđevdana.
Kuće se kite vrbom i zelenilom. Pletu se venci od bilja i leskovog pruća, koji se bacaju na kućni krov ili zadenu za kapiju i stajska vrata. Mnogi do ovog prolećnog praznika ne jedu ovčje mleko i jagnjeće meso, a do Đurđevdana ne spavaju u prirodi. Pored toga, mnogi ne muzu koze i ovce do tog dana i na Đurđevdan prvi put pomuzu svu sitnu stoku i prave sir, čija se prva grudva nosi svešteniku da je blagoslovi.
Ako je na Đurđevdan vedro, veruje se, biće rodna godina. Ako tada i sutradan pada kiša, leto će biti sušno. Pada li kiša na treći dan, dakle na Dan Svetoga Marka, leto će biti kišovito.
Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija.
Prenos moštiju Svetog Đurđa, Đurđic, slavi se 16. novembra i na osmom je mestu po broju slavara.
Đurđevdan se od 2015. godine nalazi u Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.
Poreklo praznika
Đurđevdan je praznik sa jako puno običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.
Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine.
Narodni praznik
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.
Glavni običaji su: pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci.
Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama, kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni“. – “Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da zelenilom krte na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana.
Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – “da bi se sačuvali od grada“ (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – “da budu zdrava kao dren“, devojke – “da se momci grabe oko njih“, stariji – “da budu zdravi“, domaćin – “da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.
Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko).
Da bi bili zdravi i jaki, ljudi su se kitili cvećem i biljem, opasivali se vrbovim i drenovim prućem. Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, “da bi bila zdrava kao dren“, a devojke su se valjale po zelenom žitu, “da bi im kosa rasla kao žito“.
Posebnoj je za ove običaje značajno bilje (poput selena, koprive, vrbe, drena, zelene pšenice itd), kojim se ljudi i žene kite, ili “pričešćuju“ ili potapaju u vodu, u kojoj će se kupati, ili se po njima valjaju, ili (ako je drvo) ljuljaju itd.
Đurđevdanski uranak
Jagnje na ražnju
Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na “đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podneva.
Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem „da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom “da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom “da im duša miriše kao selen“.
Trpeza
Oko Timoka svaki domaćin na Đurđevdan dotera pred crkvu po jedno muško jagnje, i tu mu na svaki rog prilepi po voštanu svećicu, pa sveštenik posle liturgije izađe među jaganjce, zapale se jaganjcima sveće na rogovima, očita im se molitva i blagoslove ih za trpezu.
Razna verovanja
Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan.
Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao, “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“.
Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo“.
Praznik Svetog Đorđa
Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala“ brojne nevine hrišćane. Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu“.
Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.
Istorija
U vreme srpskog ropstva pod Turcima Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.
Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka “Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.
Đurđevdan je ujedno krsna slava mnogih pravoslavnih Srba i Roma, a, prema narodnoj pesmi, bio je krsna slava i Kraljevića Marka.
Prenos moštiju Svetog Đurđa, Đurđic, slavi se 16. novembra i na osmom je mestu po broju slavara.
