Trijumfom na Australijan openu, Novak Đoković se vratio na prvo mesto ATP liste i, što je daleko važnije, približio se Rodžeru Federeru i Rafaelu Nadalu na večnoj listi pobednika grend slem turnira
Nije bilo glatko i bez stresa kao prethodnih godina, ali Novak Đoković je, posle preokreta i rovovske borbe u pet setova, savladao mladog Austrijanca Dominika Tima i odbranio krunu na Australijan openu. Đokoviću je to čak osma titula iz osam finala na Australijan openu po čemu je apsolutni rekorder ovog prvog po kalendarskom redu grend slem turnira. Tim, koji je prethodno eliminisao Nadala, odigrao je ceo turnir vrlo dobro, ali u odsudnim trenucima nije uspeo mentalno da izdrži pritisak i da iskoristi Đokovićevu nervozu u času kada je, činilo se, bio na pragu velike pobede.
SPALA KNJIGA NA DVA SLOVA Generacijska smena, koju su gromoglasno najavljivali Mats Vilander i mnogi drugi stručnjaci, odložena je za neke kasnije dane, a Timu, Zverevu, Medvedevu, Cicipasu i ostalim mladim nadama svetskog tenisa ostaje da vredno treniraju i psihički sazrevaju kako bi jednog dana mogli uspešno da se suprotstave vladajućem dvojcu Đoković–Nadal. Ovim trijumfom Đoković se vratio na prvo mesto ATP liste i, što je daleko važnije, približio se Rodžeru Federeru i Rafaelu Nadalu na večnoj listi pobednika grend slem turnira. Trenutno stanje na tabeli najtrofejnijih glasi ovako: Federer ima 20 grend slem naslova, Nadal 19, a Đoković 17. Sva je prilika da će se pitanje najvećeg tenisera svih vremena rešavati baš u ovom trouglu, a kako je Federer sa skoro 39 godina, čini se, ipak prestar da u maratonima na pet setova osvaja nove grend slemove, možemo konstatovati da je knjiga spala na dva slova, Đokovića i Nadala. Pri tome valja istaći činjenicu da je Federer većinu svojih GS titula osvojio u neuporedivo slabijoj konkurenciji, dok Nadal i Đoković nisu još bili stasali za najveća dostignuća, kao i da s obojicom ima negativan skor u međusobnim duelima.
Dakle, jasno je da je isforsirani zapadnjački medijski narativ o Federeru i Nadalu kao o dvojici neprikosnovenih potpuno razobličen, kao i da je pravi rivalitet koji je obeležio savremeni tenis upravo onaj između Srbina i Španca. To je, uostalom, potvrdio i Nadal kada je pre nekoliko godina govorio o svom najtežem protivniku: „Bilo bi nepravedno da kažem da Federer nije najbolji protiv koga sam igrao zbog svih njegovih titula i rezultata, ali na čisto tehničkom nivou, kada je Đoković na vrhuncu svoje igre, moram da priznam da imam utisak da igram protiv nepobedivog igrača.“ Ako uzmemo u obzir da Đoković i s Nadalom, od koga je mlađi godinu dana, ima pozitivan međusobni skor, kao i da poseduje raznovrsnu igru koja funkcioniše na svim podlogama, a da je apsolutno najjači na betonu na kome se igraju dva od četiri grend slema, onda se sasvim osnovanim čine predviđanja da bi Đoković, ako ga zdravlje posluži, mogao da uđe u istoriju kao najveći teniser svih vremena. To su, na kraju krajeva, počeli da priznaju i mnogi teniski eksperti, komentatori i bivši igrači koji su prethodno insistirali na izgradnji korporativnog „Najki“ mita o gotovo antičkom rivalstvu dvojice polubogova, Federera i Nadala.
IZOSTALO SLANJE SRCA PUBLICI Međutim, i dalje upada u oči da Đoković nikako da stekne zasluženi status i poštovanje u skladu sa svojim šampionskim postignućima. Ponovo smo, u finalu Australijan opena, bili svedoci nemilih scena u kojima je publika bučno navijala protiv Đokovića i proslavljala svaku njegovu grešku, što je protivno nepisanim pravilima teniskog bontona. Time se melburnska publika pridružila londonskoj, njujorškoj i pariskoj koje uvek, bez izuzetka, strastveno navijaju za svakog Đokovićevog protivnika, bilo da se radi o potpunom autsajderu ili proslavljenom šampionu poput Nadala ili Federera. Čini se da je i Đoković konačno shvatio da, kao Srbin, pravoslavac, Sloven i Istočni Evropljanin, bez obzira na sve uspehe i uzorno ponašanje, nikada neće imati naklonost rasističke, snobovske zapadne publike koja u njemu instinktivno vidi uljeza u svetu bogatih i aristokratskih teniskih nacija, pa su i njegove izjave nakon finala bile mnogo manje politički korektne i snishodljive nego što smo navikli, a izostalo je i tradicionalno slanje srca publici. Izgleda da je kod Đokovića ponovo proradio stari dobri srpski inat i potisnuta nacionalna svest, u šta se svakako uklapa i spontano i emotivno pevanje Vidovdana s kolegama iz reprezentacije nakon nedavnog osvajanja ATP kupa, zbog čega ga je ambasador lažne države Kosovo u Bugarskoj preko tvitera nazvao primitivnim Balkancem, a doživeo je i da ga određeni građanistički i autošovinistički krugovi po Beogradu proglase bezmalo za šovinistu. Taj nagoveštaj vraćanja Đokovića srpstvu svakako raduje mnoge njegove navijače u Srbiji koji su mu, poput potpisnika ovih redova, zamerali preveliku posvećenost globalističkim trendovima i prenaglašenu ljubav prema genocidnim zapadnim susedima.
„SRBIJA PROTIV ZAPADA“ Jedan od takvih Đokovićevih nepokajano „srpskih“ navijača bio je u centru pažnje nedavnih finalnih dešavanja na Rod Lejver areni kada je objavljena njegova slika s vaterpolo kapicom i crvenom majicom na kojoj je na engleskom bilo ispisano „Srbija protiv sveta“. Ta slika odmah je izazvala žučne rasprave i oprečna mišljenja na društvenim mrežama, pa su tako neki u njoj videli još jedan dokaz srpskog mazohizma i neobuzdane mitomanije, odnosno želje Srba da, kao i u vreme Miloševića, ratuju protiv čitavog sveta, dok su drugi smatrali da je u pitanju sasvim opravdan komentar i prkosna poruka na račun neravnopravnog tretmana koji Đoković i drugi srpski sportisti (setimo se Milorada Čavića) imaju u svetskim medijima i međunarodnim sportskim federacijama. Ponašanje melburnske publike tokom finalnog meča svakako da daje za pravo ovom navijaču, jedino bi možda bilo tačnije i preciznije da je na majici ištampao natpis „Srbija protiv Zapada“, jer nije ispravno, na taj način, posredno širiti zapadnocentrični doživljaj sveta, a i Đoković ima sasvim drugačiji, neuporedivo topliji prijem kada igra, na primer, u Kini, Rusiji ili Južnoj Americi. U tako postavljenom globalnom političkom kontekstu, on nije samo srpski sportski junak i ambasador naše države i naroda već i istinski heroj Trećeg sveta koji vlastitim primerom pokazuje da je moguće krenuti iz jedne male, siromašne i bombardovane zemlje, sa skromnom teniskom tradicijom, i popeti se na sam vrh elitističkog i prestižnog „belog sporta“.
