Jelena Genčić se pamti kao Novakova “teniska majka” i neko ko je bio tu za njega u ranom delu života.
Upravo je prvi vimbldonski trofej posvetio njoj i doneo ga joj na prag doma u Beogradu, a u međuvremenu je nakupio još šest takvih.
Pročitajte još I šta ćemo sad?
Genčićeva je preminula krajem 2015. godine, a Novak je nastavio da osvaja titule – i svima je bilo jasno da mu je ona i dalje u mislima.
Zbog toga smo ga pitali: Šta bi rekao Jeleni Genčić da je sada tu pored njega?
“Ja bih je prvo – zagrlio! Koliko mi je žao što nije više sa nama, toliko mi je drago da sam imao priliku da posle ostvarenja tog istorijskog uspeha i osvajanja mog prvog trofeja ovde 2011. da to podelim sa njom, da je je zagrlim i da budemo u njenoj kući na Dedinju gde smo provodili puno vremena – sanjajući zajedno”, krenuo je Đoković emotivno izlaganje srpskim medijima u Londonu.
Novak strogo vodi računa o tome šta i kako radi, šta unosu u svoje telo i kako se ponaša tokom cele karijere. A, sve to potiče od jedne osobe…
“Ona me je toliko toga naučila o životu – a da ne pričam o tenisu, i taj profesionalizam i posvećenost dolazi od nje. Ona je bila toliko temeljita u svojim analizama, pripremama… Ja sam sa 8-9 godina boravio kući kod nje, na kasetama smo gledali video-snimke velikih šampiona; objašnjavala mi je igru, taktiku, zašto radim određene drilove, kako moram da živim…”, priča verovatno najbolji u istoriji i nastavlja:
“Takođe, znalo se da je bitno kakve ocene imam u školi, šta jedem, kada se ide na spavanje i kada se budim, da znam da spremim svoju torbu i da je bitno da se uvek sportski i sa poštovanjem odnosim prema ljudima. Ona je imala veliko poverenje i podršku mojih roditelja, i zajedno sa njima je na jedan neverovatno veliki način uticala na mene. Bez daljnjeg – ona je moja ‘teniska majka’ i najvažniji teniski mentor – žena koja mi je dala mogućnost da budem ovde”.
Za kraj, Novak zaključuje:
“Znam da je sa mnom ovde u mislima. Zahvalan sam na svemu što mi je pružila u mojim počecima, vremenu koje mi je posvetila – jer, da ne zaboravimo, ona je bila reprezentativka u rukometu, trener Ivaniševiću i Moniki Seleš, legenda našeg sporta u periodu kada sam kao klinac počinjao da igram tenis – značajna ličnost u srpskom društvu. I ona je takva želela da mi posveti vreme i provede godine i godine sa mnom na terenu i van njega – i da me uputi, nauči, usmeri. Pored mojih roditelja, ona ima najveće zasluge za sve ovo što se meni dešava”.
