Đoković ne može da razočara - BIGportal.ba
BIG preporuka

Đoković ne može da razočara

Danas, kada u sportu postoji samo crno i belo, podsećamo na lekciju nekadašnjeg novinara „Politike” Koste Stamenkovića koji je jednom kolegi početniku objasnio da neko kao Radivoj Korać „nikada ne može da razočara”

Danas, kada u vrhunskom sportu postoji samo crno i belo, kad se sportisti dele na supermene i luzere a mečevi na veličanstvene trijumfe i neopisive blamaže, došlo se i do toga da najbolji sportista na svetu mora da se pravda zbog toga što nije doneo medalju svojoj zemlji. Mediji listom naglašavaju da je Novak Đoković „razočarao”, a i on sam žali zbog toga što je mnoge „razočarao”…

Međutim, da li neko kao Novak Đoković uopšte može da razočara navijače u svojoj zemlji. Ako razočaranje definišemo kao rezultat „ispod očekivanja”, onda bi to imalo smisla, ali – kada se ima u vidu to da je jedan takav as stavio svoje snove na kocku odlaskom u Tokio, onda sve dobija drugačiju boju i ton…

Zato je pravi trenutak prisetiti se jedne poučne priče iz sportske rubrike „Politike”, o tome kako se štite velikani, patriote, ali i kako treba biti oprezan s rečima kad se predstavlja nečiji poraz. Junak ove priče, od pre šest decenija, jeste nekadašnji novinar Kosta Stamenković, specijalista za košarku, koji je te večeri u redakciji sačekao jednog kolegu početnika, da bi pročitao njegov izveštaj sa utakmice OKK Beograda.

U to vreme, dok je klub iz Zdravka Čelara bio evropska sila (tri puta među četiri najbolja tima u Evropi), neopisiva čast je bila pisati o Radivoju Koraću i njegovim drugovima. Korać, prva sportska zvezda Jugoslavije mimo fudbala, s lakoćom je postizao 40, 50, pa i više poena (rekord u domaćem prvenstvu 74, na evropskoj sceni 99). Ljudi su mu se divili, jednako kao što se danas dive Novaku. Međutim, te večeri, nije bio u svom elementu…

„Korać razočarao”, otkucao je na pisaćoj mašini mladi novinar naslov sa tek završene utakmice OKK Beograda, duboko uveren da će tako najbolje opisati šta se zbivalo na meču. Možda dobiti i neki poen kod čitalaca na početku svoje karijere. Stamenković je ovlaš pogledao tekst preko njegovog ramena, izvadio šlajfnu iz mašine i onako iskusno, s puno razumevanja, skrenuo mu pažnju na jednu krupnu grešku:

– Mladi kolega, naslov vam nije tačan! Znate, Korać ne može da razočara. Vaš naslov će biti: „Korać nije imao svoje veče”!

Tako sada možemo da konstatujemo da Đoković nije imao svoj dan u Japanu!

To je ono, kad sticajem okolnosti, ne igrate onako kako znate, ma šta bio uzrok tome (umor zbog igranja na dva koloseka, povreda, stomačne tegobe…).

Odlaskom u Tokio rizikovao je možda više nego bilo ko drugi na olimpijskoj sceni, ugrozivši time svoj veliki san, nešto po čemu će se jednog dana meriti ne samo njegova karijera već i istorija tenisa – osvajanje novog trofeja Ju-Es opena u Njujorku (početkom septembra), čime bi definitivno otklonio dileme oko toga ko je najbolji teniser svih vremena. Poznato je da olimpijska medalja nije prestiž u tenisu, kao i da niko još od Roda Lejvera (1969) nije osvojio sva četiri najveća turnira u istoj godini.

Da je mislio samo na svoju karijeru, ne bi ni išao na Olimpijske igre. (ukupno četvrte u karijeri).

Da mu je bilo do lične promocije, igrao bi samo singl, a ne i dubl.

Pokazao nam je, ako ništa drugo, da patriotizam nije izgubio svaku bitku u profesionalnom sportu i da još postoje oni koji osećaju ponos dok brane boje svoje zemlje (kao što su to u košarci braća Gasol, Dončić, Skola, Durent…).

Treba znati i to da nije isto kada na Olimpijske igre odlazite po afirmaciju i priliku da rešite životnu egzistenciju (kao u „manjim” sportovima – mada time ne treba meriti patriotski naboj), ili kada ste tamo kao superprofesionalac koga jedna ovakva „avantura” može papreno da košta (u slučaju povrede). Nije tu reč o tri miliona dolara (za titulu na Ju-Es openu) ili raznim drugim premijama, već o nečem mnogo većem, a to je – počasno mesto u istoriji sporta. Đoković bi sa najvećim brojem grend slemova i sezonskim Grend slemom (sva četiri pehara „velike četvorke”) postao i kandidat za jednog od najboljih sportista svih vremena, uz rame Majklu Džordanu, Mohamedu Aliju, Peleu, Karlu Luisu i ostalima koji se stalno nalaze u takvim anketama.

Umesto da se u miru sprema za jedan takav podvig, da se pridruži desetini drugih tenisera koji nisu hteli da rizikuju neke svoje ciljeve, Đoković se stavio na čelo srpskog tima. Tako da je Đoković oduševio, a ne – razočarao. 

politika.rs

Danas objavljeno

Zauvijek legenda

Zeljka

„Braćo i sestre, trobojke na prozore” – poziv na jedinstvo 15. septembra

M.

Profil Avganistana – hronologija najvažnijih događaja u novijoj istoriji zemlje

Igor Mudrinić

Ostavite komentar