Piše: Slobodan Ikonić
Crna Gora i Kosovo
U kopernikanskom okretanju Zapadu Crna Gora je postala jedan od glavnih promotora lažne države Kosovo ne prezajući pri tome da, pored kidanja svih veza sa Srbijom, atakuje i na svoju prošlost kako bi potvrdila lojalnost NATO-u i NATO susedima
Za prištinske političare važi, ili im se nameće, pravilo obrnute proporcionalnosti – onoliko koliko se smanji jedna veličina, toliko se puta poveća druga veličina – naročito kada je Srbija u pitanju. Što su gori odnosi s Beogradom, to su bolji, recimo, s Podgoricom i Skopljem. To je naročito primetno u poslednje vreme, kako su odnosi Prištine i Beograda naglo počeli da bivaju sve gori. Odjednom, ni veće mržnje s jedne, ni veće ljubavi s druge strane.
Ima li boljeg primera za to od svečane ceremonije otvaranja poslednje deonice auto-puta „Arben Džaferi“ (nazvan po političaru iz Makedonije koji je preminuo 2012. godine) na relaciji Priština – Elezov Han (Đeneral Janković), a koja spaja KiM i Severnu Makedoniju. Ceremoniji su, pored prvaka samoproglašenog Kosova Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, prisustvovali i premijeri Crne Gore i Severne Makedonije, Duško Marković i Zoran Zaev, kao i predsednik Skupštine Severne Makedonije Talat Džaferi i neizbežni predstavnik američkog Stejt departmenta u liku Suzan Falatko.
AUTO-PUT NATOVSTVA I JEDINSTVA Auto-put „Arben Džaferi“, dug 65,5 kilometara, izgradila je tursko-američka kompanija „Behtel-Enka“. Radovi su trajali pet godina, a čitav projekat je koštao oko 700 miliona evra. Pojedini mediji u regionu ga nazivaju „graditeljskim čudom“, dok cinici vole da kažu da će put imati još jednu funkciju – olakšaće logističke veze potrebne NATO-u, uz podsećanje da je Severna Makedonija prva naredna članica NATO-a, a da je KiM teritorija defakto pod kontrolom Alijanse.
Za posmatrače, političke aktere i analitičare posebno je bio zanimljiv govor premijera Crne Gore Duška Markovića, koji je svoje prisustvo događaju prokomentarisao kao „pravljenje čvrstih evropskih mostova, a ne balkanskih ćuprija…“ Portparol crnogorske Nove srpske demokratije (NSD) Marko Kovačević za „Sputnjik“ je protumačio ovo kao nameru crnogorskog premijera da ovakvom izjavom nekoga navede na tumačenje „da se Crna Gora udaljava od eksponenata turske i islamske politike na Balkanu“. Zapravo, kako kaže Kovačević, događa se suprotno jer su separatističke vlasti na Kosovu i Metohiji upravo predstavnici i izdanci politika onih zemalja iz kojih reč ćuprija potiče, a da kamuflaža Evropom kojoj je Marković pribegao ne može da sakrije suštinu – da Crna Gora blisko sarađuje s Prištinom i to u teškom periodu po državu Srbiju.
A zgusnuti događaji na relaciji Podgorica–Priština jedan drugog prestižu, da ih je skoro teško pratiti bez podsetnika i vremenskog planera.
Još u aprilu je Crna Gora , „posvećena promociji evroatlantskih vrijednosti“, kako je saopšteno, sa lažnom državom Kosovo potpisala Plan bilateralne saradnje u oblasti odbrane, što predstavlja novi nož u leđa Srbiji od strane zvanične Podgorice. Dokument je potpisan u Tirani, gde je održan sastanak zemalja članica i posmatrača Američko-jadranske povelje (A5).
Na zvaničnom sajtu ministarstva odbrane Crne Gore stoji da su Američko-jadransku povelju osnovale Republika Albanija, Hrvatska, Republika Makedonija i SAD kako bi se pomoglo državama aspirantima da se pridruže NATO-u. Povelja, čiji je zvaničan naziv ,,Povelja partnerstva između Makedonije, Albanije, Hrvatske i SAD“, potpisana je u maju 2003. u Tirani. Crna Gora i BiH su se zvanično pridružili Povelji 2008. godine, dok je Srbija dobila status posmatrača. Nakon toga Povelja je promenila naziv iz A3 u A5 što simbolizuje broj država potpisnica partnerstva sa SAD.
Na tom talasu, samo dan uoči dramatičnih događaja, kada su do zuba naoružani specijalci ROSU upali na sever Kosova i Metohije, hapsili i tukli goloruke Srbe, u poseti Prištini je bio načelnik Generalštaba Vojske Crne Gore Dragutin Dakić.
Crna Gora podržava evroatlantske integracije država Zapadnog Balkana, kao garant mira i stabilnosti u regionu, kazao je načelnik Generalštaba Vojske Crne Gore. U razgovoru sa kosovskim ministrom odbrane Rustemom Berišom i komandantom Kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) Rahmanom Ramom, Dakić je naglasio da Crna Gora podržava strateški cilj Kosova da postane članica Alijanse, prenele su podgoričke „Vijesti“.
Već dan posle pomenutog divljanja ROSU na severu KiM, Prištinu je posetio predsednik crnogorske Vlade Duško Marković, a dočekali su ga Hašim Tači, Ramuš Haradinaj, Kadri Veselji… Povod je svetkovina upriličena povodom otvaranja Razvojnog centra Crnogoraca Kosova. Poseta Markovića bila je još jednom dodatno „ojačana“ podrškom zvanične Podgorice za članstvo lažne države Kosovo u NATO-u.
Njegov šef i vladar Crne Gore Milo Đukanović je, u Budvi na devetom forumu „Tu bi sekjur“, kazao za trenutni odnos Srbije i KiM – da je on kojim slučajem akter, pokušao bi da nađe rešenje poštujući Badinterovu formulu.
Po toj formuli država se definiše kao zajednica koja sadrži teritoriju i stanovništvo podređeno organizovanoj političkoj vlasti, i kao takva je suverena. Iz toga sledi da „Kosovo“ ima teritoriju i stanovništvo podređeno organizovanoj političkoj vlasti – ustav, skupština, vlada – dakle ono jeste suverena država. Toliko od nekadašnjeg „drugog oka u glavi“.
ISTRAGA BORACA Podgoricom se čak proširila priča da je jedna od tema razgovora Markovića i Haradinaja bila izručenje pripadnika VJ koji su 1999. godine na Kosovu i Metohiji branili narod od NATO agresije. Navodno bi spisak boraca uskoro trebalo da stigne u Podgoricu, posle čega bi usledila hapšenja po poternici i izručenje Prištini. U ratnim sukobima 1998/99. poginuo je 41 vojnik iz Crne Gore, dok se približan broj crnogorskih civila vodi kao nestao.
Da su se „đetići“ od ponosnih crnogorskih gorštaka pretvorili u poslušne zapadne montenegrine, potvrdio je i ministar odbrane Crne Gore Predrag Bošković, kada je odmah po prijemu Crne Gore u NATO, u junu 2017. godine, u intervjuu „Tanjugu“ bez dileme odgovorio na pitanje da li bi u nekim delikatnim intervencijama NATO-a, recimo na Kosovu, Crna Gora preispitala svoje učešće i eventualno rekla „ne“.
„U dogovoru sa našim saveznicima bismo svakako, u bilo kojoj varijanti, učestvovali u bilo kojoj akciji koju NATO definiše kao zajednički dogovor svih 29 članica. Bilo da je to Kosovo, bilo da je to neki drugi deo na zemaljskoj kugli, bez obzira na naše unutrašnje političke prilike“, kazao je ministar odbrane Crne Gore.
Iako će skoro svaka zemlja reći da vodi samostalnu spoljnu politiku, suštinski malo je zemalja koje to stvarno i čine, naročito onih malih. Zar nije Makedonija i pored referendumskog „ne“ promenila ime i prihvatila Prespanski sporazum, a Crna Gora i bez referenduma postala članica NATO-a?
Zar ne zvuči antologijski izjava ovog istog crnogorskog premijera Duška Markovića, da je crnogorska vlada imala viziju kada je priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova, uprkos tome što je više od 85 odsto građana bilo protiv toga? Kasnije navijanje da „Kosovo“ uđe u Interpol ili Unesko samo je posledica nečasnog vazalnog odnosa.
Trenutna crnogorska politika nije lišena ni samoporicanja vlastite istorije koja se ogleda u njenom „novom čitanju“. Pored isticanja Srbije kao „okupatorske“ i osvajačke zemlje, nedavno je na promociji knjige „Boka Kotorska, zaljev svetaca i hrvatske kulture“ u Zadru učestvovao i direktor Zavoda za udžbenike Crne Gore i bivši ministar kulture Pavle Goranović, pokazujući da Podgorica menja odnos i prema pokušajima Hrvatske da prisvoji kulturno nasleđe Bokelja.
U nizu mišljenja i komentara neizbežno se postavilo pitanje u čijem to interesu rade ličnosti kada zvaničnom državnom funkcijom promovišu, kako kažu, nategnute konstrukcije susednih država? Da li Crne Gore ili u ovom slučaju Hrvatske, koja bezmalo tvrdi da se pola hrvatskog kulturnog blaga tobože (nepravedno) nalazi u Crnoj Gori?
Analitičar i publicista Vojin Grubač navodi da prisustvo Pavla Goranovića na promociji u Zadru samo „potvrđuje da su se crnogorski zvaničnici preobrazili u ’mečku na lancu’ koja se vuče ili puzi na sve kulturne manifestacije u regionu, naravno, ukoliko nemaju srpski predznak“.
„Da se desila promocija knjige ’Boka Kotorska, zaliv Svetog Save i srpske kulture’, za šta ima mnogo više istorijskog utemeljenja, sigurno nikoga od crnogorskih zvaničnika ne bi bilo, a znamo da je na Miholjskoj prevlaci kod Tivta, gde je bio manastir Svetog Arhangela Mihaila, Sava Nemanjić 1219. godine ustanovio sedište Zetske episkopije“, napominje Grubač za „Sputnjik“.
Ne čudi što su ovi politički „salto mortale“ postali sprdnja i građana Crne Gore. Tako je potpredsednik humanitarne organizacije „28. jun“ Milo Dubak u martu ove godine, u govoru u UN u Ženevi, na 40. zasedanju Saveta za ljudska prava, gde je oštro osudio protivzakonito NATO bombardovanje Jugoslavije, istakao da se on od ostalih govornika razlikuje po tome što je „jedini govornik koji dolazi iz zemlje koja je faktički samu sebe bombardovala“. Njegovo isticanje apsurdne pozicije Crne Gore pri NATO-u naišlo je na burne reakcije.
„Danas je Crna Gora deo NATO-a, a ja mogu slobodno da saopštim da sam ovde jedini govornik iz zemlje koja je bombardovala samu sebe. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg nedavno je saopštio da smo bombardovani ’za naše dobro’, kao i da je članstvo u Alijansi koja je bombardovala moju školu u našem interesu“, istakao je Dubak u Ženevi.
„’F16 Falkoni’ koji su bombardovali moju osnovnu školu mogu dostići impresivne visine od 15.000 metara i odatle bez savesti i konsekvenca bombardovati zemlju ispod, ne mareći za potencijalni bol i patnju koju će izazvati u generacijama koje dolaze. Međutim, pravoslavci, katolici i muslimani će se složiti u jednoj stvari, čak i dostigavši najviše visine, avion i dalje leti daleko ispod Boga i još dalje od pravde. Danas, 20 godina nakon ove tragedije, moramo uraditi mnogo bolje“, zaključio je Dubak.
A tog boljeg nema ni posle 20 godina, naročito u Murinu, gde je 30. aprila 1999. šestoro stradalo, od toga troje dece, na mostu u centru mesta, pogođenog sa, prema medijskim izveštajima, od 10 do 17 NATO projektila.
Bombardovanje mosta u Murinu odnelo je najviše žrtava u Crnoj Gori, više od polovine od ukupno deset žrtava na teritoriji tadašnje manje federalne jedinice SRJ. Centar Murina posle 1999. godine dobio je novo ime – Trg NATO žrtava. Danas, zvaničnici Crne Gore bi to da izbrišu i zaborave.
