Kada u Boraču pitate za Dejana Miloševića (47), svi će vas poslati pravo na staro seosko groblje. I zaista, prvo što ćete tamo spaziti biće velelepna grobnica sa njegovom slikom, imenom i prezimenom. Ali, Dejan ne počiva ovde. Živ je, u punoj snazi i sa velikim planovima za život.
Na poziv da se vidimo u centru sela opštine Knić, odgovara kontrapozivom – da se nađemo na licu mesta. Na groblju. Jer koje bi to mesto bilo prikladnije za razgovor sa čovekom koji ima 47 godina, velike snove i još veću grobnicu.
Dejan je u Kragujevcu godinama radio u JKP “Parking servis”, kao vozač “pauka”. Dočekuje nas uz širok osmeh i stisak ruke koji odražava izuzetnu snagu. Svaki njegov pokret emituje neverovatnu energiju. U ruci mu je ceger. U očima toplina.
Letnjikovac na groblju ima terasu i kapiju, sto, stolice, fotelju…
– Hajde da prvo sednemo kao ljudi – kaže Dejan i vodi nas do svoje grobnice na dva sprata.
Otvara vrata “letnjikovca”. Tako zove drugi sprat, terasu ograđenu kapijom. Tu zatičemo sto, stolice i udobnu fotelju. Domaćin iz cegera vadi drvenu daščicu, pršutu, hleb i nož. Secka suvo meso. Sipa sok.
– Služite se, ljudi – kaže Dejan i započinje priču o sebi.
Majčina smrt je prelomilaNa ideju o grobnici dolazio i ranije, ali da je majčina smrt pre dve godine bila prelomna da zamisao sprovede u delo. Kada je uredio njeno grobno mesto, gde će jednog dana počivati i njegov otac, odlučio je da iznad roditeljskog napravi i svoj večni dom.
– Prvo sam morao da rasklonim smeće koje su ljudi tu godinama odlagali, a onda sam, uglavnom sam, kopao i iskopao 50 kubika zemlje. Nije bilo lako. Tom zemljom sam rukama, uz blagoslov porodica, poravnao sve okolne grobnice koje su potonule. Napravio sam i ogradu duž celog groblja, motivišući ostale meštane da mi pomognu – otkriva Dejan, dok iznosi tužan podatak da na 20 sahrana u ovom selu dođe tek jedno rođenje novog života.
Prostorija je “obična” soba, a iznad groba!
Spuštamo se na donji sprat. Otvara nam vrata i uvodi u prostoriju koja ima obrise jedne sasvim obične sobe. Dva kreveta, manji sto, frižider i televizor daju joj izgled stambenog kutka kao i svakog drugog. Ništa tu čudno ne izgleda, ako zanemarimo činjenicu da se nalazimo na groblju. Dejan pali sveću i leže na krevet.
– Ovde se najbolje odmorim popodne, jer uvek vlada prijatna tišina. Niko me ne uznemirava. Često dođem da odspavam dva-tri sata, pa nastavim dalje. Radim po nekoliko poslova i nemam vremena za dangubljenje. Mnogima je čudno što ovde spavam, ali meni nije – kaže Milošević.
A svakako je svima bilo čudno kada je, mlad, zdrav i poletan, obznanio da želi da napravi grobnicu. Nije to običaj u ovom kraju, ali on je, kaže, razgovarao sa duhovnim licima i dobio je blagoslov. Sveštenik je osveštao grobno mesto na godišnjicu majčine smrti.
Dobio je blagoslov sveštenika, ali i porodice iako ga ne razumeju…
Ćerka i sin su na kraju to prihvatili, a ni otac nije imao kud. Supruga i ja smo se davno razveli, tako da se ona nije bunila. Znam da me porodica trenutno ne razume, ali vremenom će shvatiti da sam uradio pravu stvar. Jednom kada umrem, oni neće imati nikakvih troškova niti obaveza. Obezbedio sam im stanove, kuće, pa i grobno mesto. Nameštaj koji je u ovoj “garsonjeri” će se, kada dođe vreme, samo izneti i to će biti to – kaže Dejan i pokazuje zvono na grobnici, koje se koristi tokom crkvenih obreda.
– Smrt će jednom neminovno doći. Ne prizivam je niti priželjkujem da mi se desi u dogledno vreme. Toliko toga još imam u planu. Ali ako sam relativno mlad, danonoćnim radom u firmi, u šumi sa drvima, sa malinama, šljivama i seoskim turizmom kojim se bavim u Boraču uspeo da obezbedim decu i sebe, sve im stvorim, zašto ne bih uredio i svoju kuću za onaj svet – zaključuje Milošević.
