Varšava pretenduje da bude najvažniji američki saveznik u EU, ali u Moskvi podsećaju da to liči na poljsku ambiciju da budu „glavni faktor koji štiti Evropu od Rusije“, kako im je 1938. govorio Hitler
Poljski premijer Mateuš Moravjecki izrazio je želju da 10. aprila 2020. poseti ruski Smolensk i tako obeleži desetogodišnjicu tragedije, kada je u padu aviona poginula cela državna delegacija iz Varšave, s tadašnjim predsednikom Lehom Kačinjskim na čelu. Bila je to najveća avio-katastrofa u istoriji u kojoj je stradao neki šef države – osim predsednika Poljske, poginula je i njegova supruga Marija, kao i još 94 lica, među kojima praktično ceo vojni vrh zemlje, pripadnici crkvene i društvene elite. Avion je zbog magle pri sletanju zakačio drveće i srušio se na kilometar od aerodroma u Smolensku. Ruski organi su utvrdili da posada nije pratila uputstva kontrole letenja, ali se u Varšavi podigao talas optužbi da su ruske tajne službe oborile avion Kačinjskog. Među onima koji sumnjaju je i brat blizanac pokojnog Leha Jaroslav Kačinjski, jedan od osnivača vladajuće partije „Pravo i pravda“, kojoj pripada i Moravjecki. Za takve tvrdnje ne postoje dokazi, ali je i to bilo dovPoljoljno da odnosi Poljske i Rusije – koji su u tom trenutku taman počeli malo da otopljavaju – budu na duži rok potopljeni na dno hladnog Baltičkog mora.
KAKO SE DOGODIO ZLOČIN U KATINSKOJ ŠUMI Da stvar bude gora, tragično stradali predsednik Kačinski putovao je u Smolensk na obeležavanje 70 godina od masakra u Katinskoj šumi, koja se nalazi u blizini ovog ruskog grada. Ovo je posebno bolna stranica u istoriji Moskve i Varšave, jer je na toj lokaciji u aprilu i maju 1940. sovjetska tajna policija likvidirala skoro 22 hiljade poljskih ratnih zarobljenika, uglavnom oficira, vojnika, pripadnika policije i specijalnih službi, kao i „nacionalista i kontrarevolucionara“, protivnika sovjetske okupacije delova Poljske u koje još nije prodrla nemačka vojna mašinerija. Čin okupacije, sa stanovišta sovjetske istoriografije, nije previše sporan, jer 17. septembra 1939, kada je Crvena armija ušla u Poljsku, ova država više nije postojala, a vlada je već – zajedno sa zlatnim rezervama – napustila zemlju.
Državni vrh u Moskvi tada je doneo odluku da zauzme ove teritorije, imajući u vidu da su Hitlerove armije već dve nedelje bile u silovitom prodoru i da se ne bi zaustavile sve do sovjetske granice, a da Pariz i London nisu pokazivali ni najmanju nameru da priteknu u pomoć svojim poljskim saveznicima. U Kremlju su bili uvereni da bi nemačke trupe preuzele strateške pozicije nekoliko stotina kilometara bliže Moskvi i Lenjingradu, uprkos tome što je podela interesnih sfera u Poljskoj dogovorena tajnim protokolom Sporazuma o nenapadanju između Nemačke i Sovjetskog Saveza, to jest paktom Molotov–Ribentrop. Snage Radničko-seljačke Crvene armije, pozivajući se na zaštitu ukrajinskog i beloruskog stanovništva, zauzele su teritorije današnje zapadne Ukrajine i zapadne Belorusije, a koje su do 1917. godine bile sastavni deo Ruskog i Austrougarskog carstva, da bi po Riškom mirovnom sporazumu iz 1921. bile prepuštene Poljskoj. One koji su se tome suprotstavljali Sovjeti su razoružali, a pola godine kasnije presuđeno im je po kratkom postupku u Katinskoj šumi. Za ovaj zločin današnja Moskva se u više navrata izvinjavala Poljacima, otvarajući za široku i stručnu javnost sve do tada zatvorene arhive koje se tiču tog perioda.
Činjenica je, međutim, da je u tom trenutku svaki pedalj teritorije koji udaljava Hitlera od Moskve i Lenjingrada bio zlata vredan. Sovjetska agentura još od druge polovine 1930-ih godina slala je Staljinu upozorenja da je nemački napad na SSSR neminovan i da je to samo pitanje vremena. Prema brojnim svedočenjima, upravo u vreme potpisivanja pakta s Hitlerom, Staljin je već znao da će se napad najverovatnije desiti dve godine kasnije, a u prvoj polovini 1941. znao je i tačan datum. U tom smislu, u Kremlju nisu imali ni trunke dileme šta im je činiti kada se ukazala mogućnost da pomere buduću liniju fronta nekoliko stotina kilometara na zapad. Moguće je da je baš to, u zimu 1941, bilo odlučujuće da Nemci izgube dah upravo pred Moskvom – i tako je Rusija spasena. Da su agresiju u junu te godine počeli iz regiona Minska, a ne današnjeg Kalinjingrada ili Varšave, sigurno je da bi i brže i s mnogo više svežine stigli do ruske prestonice. Očekujući svaki tren da Nemci udare sa zapada i znajući da u tom ratu neće biti niko pošteđen, sovjetska komanda je odlučila da brutalno eliminiše one koji su joj bili na teretu i predstavljali neprijateljski element na njihovoj teritoriji – poljske vojnike i oficire.
Tako se dogodio strašan zločin u Katinskoj šumi. Ali ništa manje brutalan nego što je postupano i prema domaćem „neprijateljskom elementu“. Ma kako surovo zvučalo, Staljin je uklanjao sve koji su mogli da budu bezbednosna pretnja u ratnim godinama koje su dolazile. Znao je da će mu biti potrebni svaki čovek, svaka puška i svaka vekna hleba u odbrani od najmoćnije vojne sile tog vremena – a ne treba zaboraviti da su u sastavu Hitlerove države i vojske tada bile na desetine evropskih nacija. I svi su oni odjednom jurnuli na Rusiju, koja se još oporavljala od posledica Prvog svetskog rata, Februarske i Oktobarske revolucije, krvavog građanskog Otadžbinskog rata, odnosno združene intervencije (agresije) Antante, kao i sovjetsko-poljskog rata 1919–1921 godine.
RIŠKI SPORAZUM I PONIŽENJE RUSIJE Poljska je tada, koristeći se slabošću Rusije, zauzela ogromne teritorije na istoku koje su pripadale Ruskom carstvu, prinudila Moskvu na isplatu odštete i reparacije u iznosu od 50 miliona zlatnih rubalja, a sama se izuzela od plaćanja duga prema bivšoj Ruskoj imperiji. Riški sporazum je od starta izazivao jed u širokim krugovima u Rusiji, ocenjen je kao ponižavajući, a Moskva je izražavala zabrinutost za brojno rusko, ukrajinsko i belorusko stanovništvo koje je ostalo da živi u okvirima nove poljske države. Jasno je bilo da to može kad-tad biti uzrok novog geopolitičkog prekrajanja, što se i desilo u septembru 1939, kada je Staljin vratio ono što je 1921. izgubljeno. Poljski oficiri, očigledno, predstavljali su u očima Sovjeta personifikaciju tog poraza i platili su krvavu cenu bitaka i „pobeda“ u kojima možda nisu ni učestvovali.
Ovog aprila navršava se 80 godina od tih događaja i premijer Moravjecki želi da poseti mesta tragičnih pogibija od pre jedne i osam decenija. Međutim, njegov šef kabineta je odmah istakao da to ne bi bila bilateralna poseta: „Mi ne planiramo razgovore sa ruskim premijerom“! Iz ovih reči se naslućuje da Moravjecki, po svemu sudeći, ne bi u Rusiju dolazio s idejom popravljanja loših odnosa – već, moguće, iz sasvim suprotnih pobuda. Na to ukazuje i skandal koji je nedavno izazvao svojim tekstom u kome optužuje Moskvu da je bila na strani nacističke Nemačke i da nije Sovjetski Savez oslobodio Varšavu. Očigledno je zaboravio da je 600.000 sovjetskih vojnika poginulo prilikom oslobađanja Poljske od nacista, da praktično nema nijednog sela u Poljskoj bez grobova ruskih oslobodilaca. Problem između Moskve i Varšave eskalirao je i nedavno, kada poljska vlada nije pozvala ruskog predsednika Vladimira Putina na obeležavanje 75 godina od kada je Crvena armija oslobodila Aušvic, već su u ceremoniji učestvovali „EU i NATO saveznici“.
VARŠAVA BILA SARADNIK BERLINA Krajem 2019, govoreći na kolegijumu Ministarstva odbrane, Putin je uzvratio, optuživši Varšavu da je bila saradnik Berlina do 1939. godine. Ruski lider je naglasio da ima dokumenta koja pokazuju da se poljski ambasador u Trećem rajhu Jozef Lipski „potpuno solidarisao s Hitlerom u njegovim antijevrejskim, antisemitskim stavovima i, štaviše, za progon jevrejskog naroda obećao da će mu podići spomenik u Varšavi“. Lipski je „nitkov i antisemitska svinja“, poručio je Putin i objasnio da „isti takvi ljudi koji su pregovarali s Hitlerom sada ruše spomenike Crvenoj armiji koja je oslobodila Evropu i Evropljane id nacizma“. Nekoliko dana pre toga, na samitu ZND, Putin je takođe pominjao Lipskog, podsetivši na njegov izveštaj od 20. septembra 1938, godinu dana pre upada nacista u njegovu zemlju. Posle sastanka s Hitlerom, Lipski je izvestio svog ministra Jozefa Beka: „Kancelar Nemačke je stalno podvlačio da je Poljska glavni faktor koji štiti Evropu od Rusije.“ I još dodao: „Rekao sam Hitleru, ako se to (preseljenje Jevreja u Afriku) dogodi, ako bude takva odluka, mi ćemo mu podići predivan spomenik u Varšavi.“
„Kakvi su to ljudi koji vode ovakve razgovore s Hitlerom? Upravo oni, pod uticajem svojih egoističnih ambicija, potčinili su svoju naciju, poljsku naciju, nemačkoj vojnoj mašineriji i, štaviše, doprineli da započene Drugi svetski rat. Poljska je preuzela na sebe ulogu podstrekivača. Da su Nemačka i Poljska delovale zajedno u Čehoslovačkoj, bilo je jasno i Velikoj Britaniji i Francuskoj“, ocenio je Putin, podsećajući na Minhenski sporazum i komadanje Čehoslovačke. Kako je naglasio, 1938. Hitlera je još uvek bilo moguće zaustaviti kolektivnim naporima. Ruski mediji podsećaju na istorijsku ulogu Lipskog, koji je 26. januara 1934, pet i po godina pre potpisivanja pakta Molotov–Ribentrop, zaključio isti takav ugovor, Sporazum o nenapadanju između Nemačke i Poljske, s tadašnjim Hitlerovim šefom diplomatije Konstantinom fon Nojratom. Govor na samitu ZND Putin je završio rečima da zapadni političari i danas plaše svet Rusijom, kao i uoči Drugog svetskog rata, i spremni su da naprave dogovor s bilo kim, kao što su tada s nacistima. „U osnovi svega toga leži patološka rusofobija“, naglasio je ruski lider.
GEOPOLITIČKA KOMPONENTA Pomenuti zapadni lideri ocenili su ove reči kao „polonofobiju“ i pokušaj zabijanja klina u poljsko-jevrejske odnose, čime kao da potvrđuju Putinovu ocenu – da Moskva ne može biti u pravu čak i kada samo citira istorijska dokumenta. Činjenica je da je poljski predsednik Andžej Duda, takođe predstavnik partije „Pravo i pravda“, odbio da ove godine u januaru bude deo međunarodnog Foruma o Holokaustu u Jerusalimu, zato što nije mogao da govori na skupu jednako kao Putin. Prethodno, Duda je rekao da je Crvena armija 1939. ušla u Poljsku kao „najveći saveznik nacističke Nemačke“. Izraelski domaćini su mu ponudili da ipak dobije „platformu za govor“, ali se Duda nije pojavio u Jerusalimu. To sve ukazuje da i današnji rusko-poljski odnosi imaju duboku geopolitičku komponentu, jer Varšava pretenduje da bude najvažniji američki saveznik u EU, zbog čega sve češće dolazi do konfrontacije ne samo s Moskvom već i s Berlinom i Parizom.
Kako ocenjuju u Moskvi, vladajući krugovi u Poljskoj ponovo imaju ambiciju da budu „glavni faktor koji štiti Evropu od Rusije“, kako su verovali i 1938, kada je Hitler govorio Lipskom. Zbog svega toga preti mogućnost da ruska strana ne odobri Moravjeckom „desant na Smolensk“. Mnogi u Moskvi pozivaju na takvu reakciju povodom antiruskih izjava koje stižu od Moravjeckog i Dude. Doduše, zvaničan zahtev za posetu s poljske strane još nije ni upućen, ali teško je ugostiti jednog premijera koji o zemlji domaćinu govori najgore stvari. To bi bilo slično zahtevu da predsednik Venecuele Nikolas Maduro poseti Majami i da mu Stejt department priredi svečani doček. Nije isključeno da bi Moskva, zbog budućnosti rusko-poljskih odnosa i velikih simpatija koje značajan deo poljskog naroda gaji prema Rusiji, ipak mogla da pruži ruku premijeru Moravjeckom. U nadi da će on to umeti da ceni.
