Trostruki svetski prvak preminuo je tokom protekle noći u 70. godini, posle velikih zdravstvenih problema koje je imao posle transplantacije pluća u januaru.
Lauda je obeležio jednu eru takmičenja u najbržem karavanu, a ostaće upamćen po 25 pobeda, 54 plasmana među tri najbolja i fantastičnoj i bekompromisnoj vožnji izgubio život.
O toj nesreći je kasnije pričao mnogo puta, bilo je pravo čudo kako je uspeo da preživi posle takvog udara u zapaljenom bolidu u kom je bio zarobljen čak 55 sekundi.
Niki je tada zadobio teške povrede, velike opekotine u predelu glave i trajno je oštetio pluća i bubrege. Udisao je toksične materije i ostatak života bio je prožet konstantnim zdravstvenim problemima.
Imao je dve transplantacije bubrega, konačno i pluća. Međutim, kako je uopšte preživeo pakao Nirburgringa, najbolje oslikavaju njegove reči.
U jednom od brojnih intervjua koje je dao tokom karijere, Niki je pričao o tim užasnim trenucima.
“Znao sam da će se tako nepšto jednom dogoditi. Srećan sam što sam preživeo. Ali, vi nikad ne počinjete neku trku a da niste spremni da vam se tako nešto dogodi“, pričao je Niki još 1992. izveštaču Sidnej Morning Heralda, Piteru Ficsimonsu.
A onda o momentu udara.
“Išao sam brzinom od 280 na sat kad je nešto puklo i zakucao sam se pravo u zid. Bolid mi se pretvorio u vatrenu loptu i bio sam u njemu 55 sekundi pri temperaturi od 800 stepeni, sve dok me nisu nekako izvukli. Bio sam na ivici smrti danima”, prisećao se Niki.
Opisao je i trenutke kliničke smrti posle nesreće.
“Bilo je to kao da padam u neku veliku rupu, želeo sam da se prepustim, da budem usisan u tu crnu rupu, i da pustim da sve ide.. Bilo je lepo. Nekako sam shvatio da je to bilo umiranje i onda sam pokušao da se trgnem iz svega toga i probudim“, opisuje Lauda.
Kaže da je onda uočio lica lekara oko njega i pokušao je da se koncentriše na svaki glas koji je dopirao do njega. Samo da što dalje pobegne od “crne rupe”.
Tri dana kasnije, osetio je da mu je bolje. Posle svega šest nedelja, našao se na stazi u Monci, glave umotane zavojima. Pripremao se za trku! Kaže da nije osećao preteranu hrabrost.
“Izašao sam na trening prvog dana. Sa prvom brzinom je sve bilo u redu, ali kada sam prebacio u drugu, umalo se nisam unaredio od straha. Zaista. Nisam mogao da vozim, bio sam uplašen“.
Kasnije je bilo znatno bolje. Na trci je startovao sa četvre pozicije. Imao je problem jer mu dok je bio na oporavku, niko nije rekao da je došlo do promene u sistemu startovanja. Umesto označavanja početka spuštanjem zastavice, čekalo se da se upali zeleno svetlo.
“Bio sam na startu pitajući se gde je čovek sa zastavicom, kada sam shvatio da su svi oko mene krenuli. Sa četvrtog, pao sam na 15. mesto na prvoj krivini“, pričao je Lauda.
Biti vozač Formule 1 i to slavan nije lako. Ne samo što je rizično, već se postavlja pitanje šta ćete raditi dalje kada se povučete.
“Za trkanje, kao i bilo koji drugi sport važi da morate da imate jaku alternativu. Biti na vrhu u sportu kojim se bavite ima svoje prednosti, živite aktivno, zarađujete mnogo novca, ali na krajum šta vi radite? Dosađujete se do kraja života osim ako ne nađete neki veći izazov. Gledao sam mnoge vozače kako se povlače i kako se posle druže sa mlađim vozačima, kako bi valjda obnavljali sećanja na svoje uspehe, što je tužno“.
Lauda je bio kasnije uspešan privatnik, vlasnik mini avio kompanije, TV komentator. Radio je za RTL, njegovi komentari bili su jasni, britki i beskomproisni. Nije birao koga će kritikovati, samo kada je osećao da je u pravu. Ali zato je bio više nego korektan i svi ga pamte kao velikog znalca Formule 1.
U istoriji ovog sporta ostaće upamćen kao jedan od najvećih. Virtuoz poput Fanđam, Sene, Klarka… Genije na svoj način.
Tokom karijere pobeđivao je najveća imena, Emersona Fitipaldija, Džodija Šektera, Nelsona Pikea…
Ostaće upamćen i po specifičnom stilu. U eri kada su moderne zvezde Formule 1 podsećale na holivudske zvezde, Niki je dobio nadimak “Pacov”. Ne treba reći zbog čega, ali njemu to nikad nije smetalo.
Posle velike nesreće 1976. odbio je da ide na plastičnu operaciju. Jednostavno, samo bi stavio bejzbol kačket sa logom svog sponzora, obukao bi jaknu od tvida ili džins. Bio je jednostavnog stila i nije ga zanimalo šta će drugi pričati o njemu.
Jer on je bio – Lauda. Jedinstven. Neponovljiv.
