Već je prošla čitava godina otkako smo dobili te užasne vesti o pogibiji Kobija Brajanta. Čitavu situaciju je dodatno otežala činjenica da su zajedno sa Kobijem poginula i deca…
Kobi je košarkaška legenda, a po završetku karijere bavio se trenerskim poslom radeći sa svojom Ćerkom Điđi i ostalim devojčicama u tom klubu i sve je bilo spremno da Điđi bude Kobijeva naslednica.
“Ej, ja sam sve to pokrila. Ne brinite ništa, tek ćete videti šta mogu”, poručila je Điđi kada god bi neko rekao da je tužno što Kobi Brajant nema sina da se nastavi košarkaško nasleđe, pošto je i Kobijev otac bio košarkaš…
I sam Kobi je napominjao da je on nije učio tome, sama je to smislila, ali kako kaže ona izreka “Krv nije voda”. Očekivano da Kobijeva naslednica ima takav stav
“Ja sam kao Kobi sa loptom, uvek u komfornoj zoni i uvek na pravom mestu”, kako je Vini Paz rekao u jednoj od svojih pesama, a svi znamo priče o Kobijevoj surovoj radnoj etici i pobedničkom mentalitetu.
Nije Kobi uvek bio najbolji, nije uvek bio pobednik, on je postao toliko cenjen i uvažavan jer se za to izborio. Mučio se i mučio sve dok do toga nije došao, a iako svi to znaju, mnogi olako pređu preko toga.
Često smo slušali upoređivanja Kobija i Čarlsa Barklija oko izjava pred Olimpijske igre/Svetsko prvenstvo: “Ne znam ništa o Angoli, ali znam da je Angola u problemu”, čuvena Barklijeva izjava, dok je Kobi prostudirao reprezentaciju Portugala i znao apsolutno sve o njima.
“Mamba mentality”
To je nešto što je Điđi apsolutno nasledila. Želela je da bude najbolja, da ode u NCAA i obuče dres svog omiljenog koledža, Konektikat Haskisa, ali nažalost, taj joj se san nikada neće ispuniti.
Početkom 2000-ih godina je Kobi Brajant bio ogromna zvezda, a njegove najbolje partije su tek dolazile. Uvek je znao da poštuje “prave ljude”, iskrene i čvrste, poput Zeka “Zi Boa” Rendolfa.
Oni koji me poznaju, znaju koliko sam uvek cenio ova dva igrača, što je i razlog za koji znam za ovu priču. Te 2019. godine se Rendolf sa porodicom preselio u Kaliforniju i tražio je tim za svoju ćerku.
Trebalo mu je da pronađe tim koji ima dovoljno ludog, košarkaški opsesivnog trenera, čoveka koji zna svoj posao i odgovorno ga obavlja. Trebalo mu je da pronađe savršenu sredinu za svoje dete.
Kobijeva ćerka i Zi Boova ćerka u istom timu. E to je potencijalni problem za druge devojčice, košarkaški rečeno.
“Kobi je jedan od najboljih ikada. On je dao sto odsto svog bića za te devojčice i često je bio prestrog prema njima, ali je to bilo toliko dobro organizovano da vi nemate šta da mu zamerite”, objasnio je Zek Rendolf jednom prilikom.
“Kada sam prvi put saznao da Kobi trenira devojčice, nazvao sam ga da ga pitam da li postoji šansa da svoju ćerku ubacim u taj tim. Odgovorio mi je da ne zna i da bi bilo najbolje da ja nju dovedem na trening, pa ako se pokaže i uklopi, neka trenira. Bila je maksimalno fokusirana i odradila neke dodatne vežbe kako bi impresionirala Kobija. Znala je gde dolazi”, objasnio je Zi Bo.
Mekenli igra na poziciji centra, što je bilo upražnjeno mesto u timu Mamba, pa je Kobi bez većih problema prihvatio, kao i ostale devojčice i Zekova ćerka je zaista bila srećna sa njima.
“Kao da smo složili puzle… Toliko dobro. Znate, ništa nije važnije od sreće vaše dece, a Mekenli je bila toliko srećna da je po ceo dan pričala o košarci i saičgracicama. Božanstven osećaj”, kaže Rendolf.
Naravno i Kobi je bio oduševljen.
“Jou, Zek. Mnogo mi se sviđa kod Mekenli što ne moram da joj govorim da obrati pažnju na ovo ili ono, maksimalno je fokusirana. Mnogo sam radio s njom, nekada čak i previše, ali veruj mi, naučio sam je svemu”, objasnio je Kobi Zeku Rendolfu.
Mekenli je to brzo potvrdila.
“Tata, danas me je Kobi učio da igram odbranu. Nisam znala kako se pravilno rade rotacije, ali sada znam. Za razliku od tebe, on ne viče na mene kada nešto ne skapiram, ali je baš očigledno da je ljut na mene. Sviđa mi se”, rekla je Mekenli Rendolf.
Bila je to prava privilegija sarađivati sa Kobijem Brajantom. Kao što svi znamo, opsednut je radom i opsednut je košarkom, opsednut je mišljenjem da uspeh dolazi iz neuspeha.
“Pre dve godine su moje male Mambe izgubile tri utakmice, jednu 20 razlike, drugu 25 razlike i treću 40 razlike. Pitao sam ih šta planiraju da urade sa trofejem za 4. mesto koje su “osvojile” i sve su rekle da će ga baciti u đubre. Rekao sam im poptuno suprotno. Da ga ostave u sobi na vidnom mestu i da će se svako jutro setiti ovih bolnih poraza kada god ugledaju taj trofej. Moramo da nastavimo da radimo, a nekada ćemo pobeđivati, a nekada gubiti, takav je sport. Možemo da radimo ili da plačemo, naš je izbor. One su odabrale da naporno rade”, rekao je Kobi Brajant jednom prilikom.
