Biciklisti koji su okretali pedale na prazan želudac potrošili su dvostruko više masti u odnosu na one koji su pre sedanja na bicikl prvo popili energetski napitak poput šejka, pokazalo je britansko istraživanje.
Studija koja je obuhvatila muškarce koji žive uglavnom neaktivan život i umereno su vozili bicikl u okviru istraživanja pokazuje da efekat vežbanja na vaše zdravlje zavisi od toga da li jedete i kada.
Uopšteno, svako vežbanje poboljšava vaše zdravlje. Ali, nedavno istraživanje pokazuje da različiti ljudi na slične vežbe reaguju drugačije. Čak i kad svi urade iste vežbe, nekima to više koristi ili izgube više na težini ili uspostave veću kontrolu nad šećerom u krvi.
Većina stručnjaka veruje da naša genetika, ishrana, fizička sprema, temperament i drugi aspekti naših života deluju zajedno kako bi odredili kako naše telo reaguje na vežbanje.
Ali neki naučnici posumnjali su da vreme obroka takođe igra ulogu. Mišićima izloženim naporu potrebno je gorivo uglavnom u obliku šećera ili masti. Izvor tog goriva može biti naš poslednji obrok kad šećeri i masti iz njega stignu u krvotok ili masno tkivo, odnosno šećeri koje je naše telo ranije “uskladištilo”.
Uskladištene masnoće mogu biti problem ako takvog tkiva skupimo previše. Masni mišići ne reaguju dobro na insulin koji usmerava šećer iz krvi u mišiće. Kao rezultat toga, višak masnoća može da doprinese rezistenciji insulina, povišenom šećeru u krvi i povećanom riziku za dijabetes tipa 2, kao i za druga metabolička stanja.
Naučnici sa univerziteta “Bath” u Engleskoj proučili su može li vreme obroka uticati na to koliko se masnog tkiva sagori tokom vežbanja što bi moglo da objasni zašto neki sagore više masnog tkiva tokom vežbanja, a neki manje.
Istraživanjem je bilo obuhvaćeno 30 gojaznih muškaraca koji žive neaktivnim životom. Nakon što su analizirali njihovu fizičku spremu i osetljivost na insulin podelili su ih u tri grupe.
Prva je nastavila da živi nepromenjenim sedelačkim načinom života, druge dve počele su da vežbaju pod kontrolom tri puta nedeljno vozeći sobni bicikl umerenim tempom uz praćenje srčanog ritma i količine masnoća i šećera koje bi potrošili.
Jedna grupa dva sata pre vežbanja popila bi šejk, a druga placebo napitak sličnog ukusa koji nije imao nimalo kalorija, odnosno ta je grupa “pedalila” na prazan želudac ne znajući to.
Nakon vežbanja svaki ispitanik dobio bi suprotni napitak od onog pre vežbanja. Program je trajao šest nedelja.
Kao što je bilo za očekivati, kod grupe koja je nastavila da živi pasivno, ništa se nije promenilo, dok su druge dve grupe poboljšale svoju fizičku spremu i smanjile obim struka, iako ih nije mnogo izgubilo na težini.
Utvrđeno je da su oni koji su vozili na prazan žaludac potrošili dvostruko više masnih zaliha od onih koji su popili kalorični napitak pre vežbanja. Svi su ispitanici potrošili otprilike istu količinu kalorija vežbajući, ali kad nisu prvo jeli više tih kalorija bilo je iz masnog tkiva.
Kod njih je uočeno i veće poboljšanje u osetljivosti insulina.
Rezultati studije sugerišu da se više može “izvući” iz vežbanja bez jačanja njegovog intenziteta ili trajanja ako to činite pre doručka, kaže profesor Havijer Gonzales sa Univerziteta “Bath”, koji je objavio studiju čiji su rezultati objavljeni u časopisu “Journal of Clinical Endocrinology and Metabolism”.
