Umjesto na svoje odredište, brod se uputio ka Bahamima, britanskoj koloniji u kojoj su važili neki potpuno drugi zakoni. Najvažniji od svih: zakon kojim je sedam godina ranije ukinuto ropstvo.
Mada je vlada SAD još 1807. zabranila transatlantsku trgovinu robljem (Britanija je iste godine zabranila trgovinu robljem uopšte), nije bilo zabranjeno unutrašnje trgovanje ljudskim bićima između saveznih država u kojima je robovlasništvo bilo legalno; to se odnosilo i na unutrašnju pomorsku trgovinu, koja se odvijalo nesmetano.
Tako je u jesen 1841. američki brik „Kreol” isplovio iz Ričmonda u Virdžiniji i krenuo put Nju Orleansa, noseći u svom potpalublju 135 crnih robova. Na briku se nalazilo još 25 ljudi: kapetan i njegova supruga, ćerka i nećaka, devet članova posade, četiri bela putnika (od toga barem dva robovlasnika; jedan je bio Tomas Mekarg, posednik 26 prisutnih robova), te osam robova-poslužitelja.
U potpalublju je bio i Medison Vašington. On je rođen robom, ali je uspeo da pobegne u Kanadu, gde je postao slobodan čovek. Uhvaćen je i nanovo bačen u okove kada se vratio u Virdžiniju da bi potražio i spasio svoju suprugu, koja je takođe sada bila jedna od putnica na „Kreolu”.
Bičevanje roba kocima vezanog za zemlju negde na Američkom Jugu, ilustracija iz 1853. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / New York Public Library, “Five hundred thousand strokes for freedom ; a series of anti-slavery tracts, of which half a million are now first issued by the friends of the Negro”, Wilson Armistead; “Picture of slavery in the United States of America”, George Bourne / Monopoly31121993
7. novembra, 17 robova predvođenih Vašingtonom i Benom Bleksmitom, iskoristilo je trenutak nepažnje svojih čuvara i uspešno se pobunilo; Džon R. Hjuel, jedan od robovlasnika, ubijen je nožem, nekoliko članova posade je ranjeno, a ranjen je i jedan rob koji je posle preminuo.
Pošto su ovladali brodom, zatražili su od plantaškog nadzornika Vilijama Merita da se brik usmeri ka Liberiji u Zapadnoj Africi; odustali su od toga kada im je objašnjeno da za takvo putovanje nema dovoljno hrane i vode. Stoga su pobunjenici odlučili da se krene put britanskih Bahama, jer znali su dobro za sudbinu škune „Ermoza” koja je prethodne godine prevozila 38 robova.
„Ermozu” je oluja nanela na obale Bahama i naterala da pristane u luku Nasau; međutim, pošto je Britanska imperija avgusta 1833. ukinulo ropstvo na svim svojim teritorijama (mada je zakon stupio na snagu 1. avgusta naredne godine), lokalne vlasti oslobodile ljude okova, što je izazvalo buru u Americi. No ni približno buri koju će izazvati Slučaj „Kreol”, kako se ovaj događaj naziva.
9. novembra brik „Kreol” prispeo je u Nasau. Pomorski peljar i članovi njegove posade, svi lokalni crnci, pristali su uz brod, popeli se, obavestili robove da su po njihovom zakonu sada slobodni ljudi i posavetovali ih da se momentalno i bez odlaganja iskrcaju na obalu.
Presek brazilskog broda koji je služio za transport robova, na ilustraciji iz 1830. Robovi su bili smešteni odmah ispod palube, naslagani u neljudskim uslovima kao meso, njih preko 550. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / Robert Walsh, Notices of Brazil in 1828 and 1829 (London, 1830), vol. 2, p. 479 / Hannolans
Takav brzi razvoj događaja sprečio je karantinski službenik koji je stigao odmah iza; ustanovivši da je kapetan teško ranjen, zabranio je iskrcavanje, a prvog oficira poslao američkom konzulu, da ga obavesti o svemu što se desilo. Na konzulov zahtev, guverner Bahama poslao je grupu vojnika na brod kako bi se sprečilo bekstvo umešanih u Hjuelovo ubistvo i druga ranjavanja.
Američki konzul, strahujući da će britanske vlasti osloboditi robove, za to vreme je organizovao otmicu broda. Angažovao je grupu američkih mornara s ostrva, koji su pokušali da se ukrcaju na brod, savladaju vojnike i isplove van britanskih voda; no to im je preduzeće u startu propalo, njihovi čamci kojima su prilazili ukotvljenom brodu su primećeni, pa su se povukli pod pretnjom puščane vatre.
Posle kraće istrage, u petak 13. novembra 1841. bahamski glavni tužilac se ukrcao na „Kreol” i obavestio 19 pobunjenika da će im se suditi; ostalima je rekao da su slobodni i da mogu da napuste brod kad god žele; lokalce, koji su utom prišli briku na svojim plovilima, posavetovao je da se ne penju na „Kreol” već da samo pripomognu i prevezu one koji žele da se iskrcaju.
„Crnci u potpalublju”, Johan Moric Rugendas, oko 1830. Rugendas je bio nemački slikar, a na ovom delu je prikazao prevoz crnih robova iz Afrike ka Brazilu. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / enciclopedia.itaucultural.org.br / Wilfredor
Svi su se iskrcali, sem tri žene, jedne devojčice i jednog dečaka koji su se skrivali u potpalublju, životno istraumirani i uplašeni iz ko zna kog razloga, nepoverljivi prema svemu što izlazi iz usta „belih ljudi”. Posle vraćanja broda vlasnicima, oni su preveženi u Nju Orleans i prodati na pijaci. Za one koji su sišli sa „Kreola”, Englezi su uredili brod da ih bezbedno preveze na Jamajku.
Britanski Admiralitetski sud je posle nekoliko meseci utvrdio da pobunjeni robovi nisu prekršili niti jedan britanski ili pomorski zakon: budući da su po britanskom zakonu bili slobodni ljudi, imali su svako pravo da koriste silu kako bi se oslobodili nezakonitog držanja u zatočeništvu. Optužba da se radilo o aktu gusarenju takođe je odbačena.
Sedamnaestoro ih je pušteno na slobodu, budući da su dvojica preminula u pritvoru. Broj oslobođenih robova sa „Kreola” tako se popeo na 128, pa se ovaj događaj naziva najuspešnijom pobunom robova u američkoj istoriji. Prirodno, na Jugu je izbio skandal i o ovome se raspravljalo u Kongresu; bilo je poziva i na rat protiv Velike Britanije. Sve uzalud.
U stvari, američki robovlasnici nisu imali nikakav pravni slučaj. Administracija predsednika Džona Tajlera podržala je njihove zahteve za povraćaj „imovine”, tvrdeći da su ti ljudi još uvek u zakonitom vlasništvu građana SAD, ali je Ujedinjeno Kraljevstvo bilo nepokolebljivo u vernosti slovu svog zakona.
HMS „Blek džok” je primer jedrenjaka tipa brik. Sagrađen je 1824. u Baltimoru i prodat u Brazil, gde je pod imenom „Enriketa” služio za prevoz robova sve do 1827., kada su ga Britanci zarobili, otkupili, preimenovali i pretvorili u lovca na ropske brodove. Tokom svoje petogodišnje karijere oslobodio je na stotine okovanih ljudi. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / royalnavalmuseum.org, Nicholas Matthews Condy / Magnus Manske
Što se Britanaca tiče, onog trenutka kada bi strani brod pristao u njihovu luku, svaki rob na njemu automatski je postajao običan, slobodan putnik, s pravom na nesmetano kretanje, sem u slučaju kršenja lokalnog ili pomorskog zakona; a držati ga u zatočeništvu bilo je protivpravno.
Sve ovo je izazvalo raspravu unutar Amerike na svim nivoima, uznemirilo brojne duhove i dalo veliki zamajac abolicionističkom pokretu, čija je aktivnost kulminirala dve decenije kasnije građanskim ratom, s poznatim rezultatom.
Uostalom, sličan pokret i pritisak javnosti doveo je do ukidanja ropstva i na britanskim teritorijama (pored ekonomske računice i ustanka robova na Jamajci), s tim što je među Englezima postojao mnogo širi konsenzus nego među Amerikancima.
Englezi greše kao i svi ostali, ali ponekad se čini da, kad jednom shvate da je ono što rade pogrešno, postanu najžešći borci protiv onoga što su činili. Da li ih to čini najmoralnijim narodom na svetu? Naravno da ne; narodi nisu ni moralni ili nemoralni, niti to mogu biti; moralni ili nemoralni su samo pojedinci.
Istočnoafrički robovi 1868. na palubi britanskog broda HMS „Dafne”, koji ih je spasio i oslobodio tokom transporta ka Brazilu. „Dafne” je bio jednog od brojnih britanskih brodova uposlenih na sprečavanju transatlantske trgovine robljem. Foto: Wikimedia Commons / Public domain / The National Archives UK, nationalarchives.gov.uk
(P. L.)
Telegraf.
