Dramatične promene uzdrmale su arapski svet tokom 2019, nakon što su politički lideri – veterani u Alžiru i Sudanu bili primorani da odstupe s vlasti, usled masovnih protesta.
Slični protesti kasnije su izbili i u Iraku i Libanu, primoravajući njihove premijere da se povuku i zapretili da naruše njihove jake veze sa Iranom.
U međuvremenu, u Libiji i Jemenu, previranja su nastavljena bez pauze.
Kako piše Glas Amerike, posmatrači političke pokrete 2019. nazivaju drugim talasom Arapskog proleća, koje je započelo 2011. svrgavanjem vladara u Tunisu, Egiptu i Libiji – i započinjanjem građanskih ratova u Siriji, Jemenu i Libiji.
Nova faza Arapskog proleća započela je u decembru 2018. protestom protiv sudanskog lidera Omara al Bašira, što je kulminiralo njegovm vojnim svrgavanjem sa vlasti u junu.
U aprilu, protesti su prisilili predsednika Alžira Abdelaziza Buteflika da odstupi sa vlasti, što je omelo njegove planove da se kandiduje za peti mandat.
Protesti u Alžiru i Sudanu prenošeni su uživo na arapskim televizijama izazivajući domino efekat i raspirujući veliku podršku mlade populacije.
Napori da se izazove revolucija u Egiptu protiv predsednika Abdela Fataha al Sisija brzo je utihnula, međutim, uprkos naporima malo poznatog biznismena da ga optuži za korupciju.
U Tunisu su takođe zahtevali promene. Glasači su izabrali novog lidera nakon što je teško oboleo predsednik Badži Kaid Esebesi preminuo u julu. Tunišani su izabrali autsajdera nakon što je opala podrška najjačim kandidatima.
Abou Diab iz Katara, koji predaje na Univerzitetu u Parizu, rekao je za Glas Amerike da su napori modernizacije Bliskog istoka započeti pod bivšim predsednikom SAD Džordžom Bušem mlađim, pre dobijanja na snazi 2011. kada su islamisti pokušali da preotmu revolucije Arapskog proleća.
Ali, kaže on, pokret protesta tokom 2019. dobio je više nacionalistički i manje ideološki prizvuk.
Panarapski protesti raširili su se na Irak i Liban u oktobru, dok je javnost bila fokusirana na regionalnog moćnika Iran i brutalno ponašanje proiranskih šiitskih milicija.
Pol Saliven, profesor na Nacionalnom univerzitetu za odbranu SAD, kaže da je teško reći kuda protesti vode, zato što su autohtoni i nestalni i čak je često nejasno i to ko ih predvodi.
Čak i Iranci, gnevni zbog bolnih ekonomskih sankcija SAD, izašli su na ulice u novembru, ali je režim tamo ubrzo povratio kontrolu.
B92
