Piše: Zoran Milošević
Ruski predsednik Vladimir Putin je početkom jula posetio Vatikan i razgovarao sa papom Franciskom. Tokom trećeg susreta dvojice lidera (prvi je bio 2013, drugi 2015), glavna tema je, kako se pretpostavlja, bila Ukrajina. Doduše javnost još nije upoznata sa svim temama o kojima je razgovarano, ali analitičari „slažu kockice“ na osnovu izjava zvaničnika i učesnika ovog događaja
Analitičari smatraju da su papa i Putin razgovarali o bliskoistočnim pitanjima (uključujući položaj hrišćana u Izraelu i Siriji), pitanju Venecuele, odnosno Južne Amerike i, naravno, Ukrajine. Da je upravo ukrajinska tema dominirala svedoči i činjenica da je papa Francisko pozvao predstavnike ukrajinskih unijata na „savetovanje“ u Vatikan, bukvalno sledeći dan posle posete Putina, što se smatra indikatorom otkazivanja od planova osvajanja Istoka i pokušaja „disciplinovanja grkokatolika“.
Naime, posle susreta sa Putinom, papa Francisko je, kako prenose francuski mediji, ukrajinskim unijatima „«porušio snove“. Nisu dobili patrijaršiju (samostalnost) niti su proglašeni svetim kolaboracionisti iz vremena Drugog svetskog rata. Takođe nisu dobili ni podršku za produženje rata u Donbasu. Umesto toga dobili su savet starešine Rimske kurije da u duhu Jevanđelja „ljube svoje neprijatelje i mole se za svoje progonitelje“. Ukrajinski unijati, prema svedočenju očevidaca, posle ovih reči ostali su u šoku. Unijati su, kako je poznato, želeli suprotno. Prvo status patrijaršije da bi pojačali ideološko-politički napad na pravoslavne u državi. Patrijaršijski status bi omogućio unijatima da govore o svom prisustvu u Ukrajini u istorijskom kontekstu, pri čemu bi sama Grkokatolička crkva mogla da se reklamira kao državotvorna, jer je osmislila i izborila se za Ukrajinu kao samostalnu državu i Ukrajince kao „poseban“ narod (koji se ranije smatrao Rusima, odnosno Malorusima).
Na prijemu unijatskih zvaničnika iz Ukrajine sam papa Francisko je grkokatolicima napomenuo da je religija pitanje vere, Boga, a ne politike. Time im je dao do znanja da ne osuđuju političku delatnost Rusije.
Misija unijata u Vatikanu, dakle, nije dobila podršku ni za jedan plan protiv pravoslavnih i Rusije. Dobili su samo utehu – „povišen“ je status Ukrajinske grkokatoličke crkve u Italiji (u status ekzerhata). U praksi to je značilo da je sa mesta upravnika 136 parohija Ukrajinske grkokatoličke crkve u Italiji smenjen unijatski episkop Dionisij Ljahovič, a na njegovo mesto je postavljen rimokatolički kardinal Angelo de Donatis. Ovim manevrom je zapravo Vatikan na emotivnom planu ugodio unijatama, ali na praktičnom preuzeo njihove finansije u Italiji, čime je zapravo „stavio pod kontrolu njihovu aktivnost“. Unijatskom arhiepiskopu Svjatoslavu Ševčuku Vatikan je savetovao da se usredsredi na „unutrašnji ekumenski front“, tj. da uspostavi bolje odnose sa pravoslavnima.
RETORIKA DRUGOG SVETSKOG RATA Ove informacije su u Rusiji izazvale veliku pažnju, pa tako poznati ruski analitičar Stanislav Stremidlovski za provladin portal regnum.ru smatra da ukrajinski unijati neće poslušati papu, jer su posle povratka iz Rima sa savetovanja (5-6 jul) sa papom, arhiepiskop Ševčuk u javnosti nastupio sa retorikom iz vremena Drugog svetskog rata, tj. saradnje unijata sa nacistima. To znači da ukrajinski unijatski episkopi na čelu sa arhiepiskopom Svjatoslavom Ševčukom nisu izveli pravilne zaključke iz saveta pape.
Zvaničnih informacija o tome šta je sve papa rekao ukrajinskim unijatima je nedovoljno. Predstavnik za medije Svete stolice u kratkom kominikeu je rekao „da je određena pažnja bila posvećena pastirskoj službi, evangelizaciji, ekumenizmu, kojemu su posebno prizvani grkokatolici u kontekstu aktuelnih izazova koji potiču iz socijalno-političke situacije nastale zbog rata i humanitarne krize u Ukrajini, te služenju crkve u raznim državama sveta“. Tumačenja ovog kominikea (od rimokatoličkih novinara i analitičara) dala su preciznije odgovore šta se tih prvih dana dešavalo u Vatikanu, posebno se ovom temom bavio francuski rimokatolički list „Kroa“, koji je zaključio da je papa od unijata zatražio da se bave duhovnom misijom, a ne politikom. Prema ovom izvoru papa je ukrajinskim unijatskim arhijerejima rekao da je njihova država „stradala od konflikta sa Rusijom, jer su najslabiji i najmanji platili najveću cenu“. Sve ovo je praćeno falsifikatima, propagandom i manipulacijama svih vrsta i pokušajima da se eksploatiše religiozni aspekt. Zato je pozvao unijate da stave akcenat na duhovnu misiju i socijalno blagostanje, zaborave ratnohuškačku retoriku. Ukazao je da su ukrajinski unijati korišćenjem prilike da održe liturgiju u pravoslavnom hramu u Kijevu (Svete Sofije, srcu ukrajinskog pravoslavlja) poremetili „bratske odnose sa drugim crkvama“ (ovde se misli pre svega na Rusku crkvu), te ih je upozorio da se klone „vezivanja crkve za nacionalistički ili politički partikularizam“.
Posle povratka iz Rima glava ukrajinskih unijata arhiepiskop Ševčuk dao je intervju brojim ukrajinskim i stranim medijima oko pitanja vezanih za zaključke savetovanja u Vatikanu. U razgovoru sa italijanskim novinarima pribegao je interesantnoj retorici. Naime, prema Ševčuku „ukrajinski narod“ ide putem dekolonijalizacije. „Rat u Ukrajini predstavlja kolonijalni rat koji se vodi u srcu Evrope sa ciljem obnove Sovjetskog Saveza i obnove imperije“. Zato smo svetom ocu izložili želju Ukrajinaca da zaštite državu. Ukoliko agresoru pođe za rukom da uništi ukrajinsku državu on će ‘precrtati’ granice Istočne Evrope, a to će biti tragedija za svu Evropu. Ova tema je bila jedna od glavnih na savetovanju sa Svetim ocem“.
Slabost ovog stava je očigledna, a poslednji put kada su mu unijati pribegli to je bilo tokom Drugog svetskog rata kada su zajedno sa ukrajinskim nacionalistima pod ovom parolom započeli i ostvarili saradnju sa nacistima. Posle poraza nacista, ovu priču izbegli unijati su prodavali u SAD, te je jasno da unijatski arhiepiskop zapravo samo ponavlja obrazac njihovog ponašanja iz ranijih vremena.
Za ukrajinske unijate sada je ključni problem pozicija Vatikana i pape Franciska, jer Sveta stolica ne deli mišljenje Ševčuka da se u Ukrajini radi o agresiji Rusije. Sveta stolica smatra da se radi o „unutrašnjem konfliktu“, faktički građanskom ratu u kojem crkva ne treba da se solidariše ni sa jednom stranom, ali treba da nastupa tako da miri sve zavađene strane. Iako je, dakle, Ukrajinska grko-katolička crkva premestila svoje sedište iz Lvova u Kijev, mentalno su i dalje ostali „lvovska crkva“, koja ne shvata kako diše ostala Ukrajina. Ipak, stiče se utisak da i u Vatikanu ne znaju šta da rade sa ukrajinskim unijatima, jer „čedo koje je vaspitano da namerno bude bezobrazno, sada otkazuje poslušnost i svom ocu“.
ZAJEDNIČKA GLEDIŠTA Oglasio se povodom posete Putina Svetoj stolici i Aleksandar Avdeev, ambasador Rusije u Vatikanu, te predstavnik Ruske Federacije kod Suverenog Reda Malteških vitezova intervjuom portalu russiancouncil.ru (glasilo uticajne organizacije Ruskog saveta za međunarodne odnose). Avdeev smatra da „Moskva i Vatikan jednako vide opasnosti HHI veka“. Ambasador smatra da tokom poslednje godine uspostavljen poseban odnos između Rusije i Vatikana, koji se ogleda u posetama na visokom nivou koji su doveli do potpisivanja određenih ugovora, uspostavljen je sistem stalnih političkih konsultacija, a istovremeno je aktivirana saradnja u oblasti kulture (ambasador je bio, da podsetimo, i ministar kulture u vladi Ruske Federacije 2008-2012). Takođe razvijen je dijalog između Ruske pravoslavne crkve i Rimokatoličke crkve. U Vatikanu i Rusiji „istim očima gledaju na sirijsko i bliskoistočno pitanje, zatim na terorizam (uglavnom onaj motivisan po religioznoj osnovi, ali i separatizam), zatim na trgovinu narkoticima, podelu čovečanstva na bogate i siromašne, migraciju, ali i ukrajinsko pitanje“. Vatikan takođe zabrinjava i „divlja, odnosno neregulisana globalizacija“ koja je neraskidivo povezana sa neoliberalnim vrednostima, a samim tim napadom na porodicu. Drugim rečima u Vatikanu smatraju da globalizacija ne treba da deformiše hrišćanski moral i vrednosti.
A koliko je poverenje uspostavljeno između Rusije i Vatikana svedoči ne samo činjenica da se papa sreće sa Putinom, nego i to da je ruski predsednik prvi put (prošle godine) primio državnog sekretara Vatikana (u Sočiju), a Sergej Lavrov, ministar spoljnih poslova Rusije godišnje ima između dva i tri sastanka sa arhiepiskopom Polom Ričardom Galaherom, što daje atmosferu partnerstva.
Francuski list „Figaro“, da podsetimo, još je maja 2016. godine pisao da se između Rusije i Vatikana „složio strateški savez“, a da je on najviše vidljiv u OEBS-u (gde Vatikan nijednom nije razočarao Rusiju), gde je Sveta stolica uvek uz Rusiju, a tako je i drugim međunarodnim institucijama. Ključ saradnje je procena u Vatikanu da danas u svetu hrišćanske vrednosti zagovara na državnom nivou samo Rusija (i Vatikan).
U čemu je, dakle, glavni interes Vatikana da sarađuje sa Rusijom? ekspert za Vatikan, Konstans Kolona-Sezari (Canstance Colonna-Cesari) novinarki „Figaroa“ je iznela stav da u višepolarnom svetu koji se formira, Rusija ima važnu ulogu. Drugim rečima Moskva se sve više pita u međunarodnim odnosima i ima sve veću podršku ne samo Kine i Indije, već i niza srednje velikih i malih zemalja. Rusija više nije samo energetska i vojna sila, već i država koja se pridržava tradicionalnih pravoslavnih vrednosti, što joj donosi veliki moralni ugled u svetu. Tu je i Sirija, gde bez Rusije nije ništa moguće. Stoga pitanje da li će Vatikan podržati pet miliona ukrajinskih unijata ili 100 miliona pravoslavaca u Rusiji već nije bez odgovora.
Takođe zaštita tradicionalnih vrednosti i zajedničko delovanje protiv islamizma kako bi se izbegao „Treći svetski rat u delovima“ (papa Francisko) je nešto što već deluje. Kada se tome doda i zajedničko gledanje na homoseksualizam i džender ideologiju, onda je jasno da ima opravdanja govor o strateškom savezu.
Ono što ometa ovaj strateški savez jeste nepoverenje pravoslavaca u rimokatolike, te ruski predsednik mora da stalno uverava predstavnike Ruske crkve da neće biti izigrani od Vatikana. Toga su svesni i Rimokatoličkoj crkvi, te tretiraju odnose sa Moskvom, kako se navodi u različitim analizama, kao „krajnje emotivno pitanje“, ali ne samo zbog „nepoverljivih pravoslavaca“. Naime, analitičari smatraju da „strateška alijansa Vatikana i Rusije“, iako deluje, nije još potpisana, jer se tome protive Poljaci (mada, prema određenim informacijama, zbog toga što nekritično sledi zvaničnu Varšavsko američku politiku, Sveta stolica ima argumente da ignoriše stav Poljske).
Papa Francisko je došao na presto Svete stolice u vreme ugrožavanja osnovnih hrišćanskih moralnih vrednosti (prava na život, porodicu, seksualnu normalnost). Drugim rečima neprijatelji hrišćanstva su prodrli do poslednje linije odbrane, što je ograničilo političke mogućnosti aktuelnog pape, koga u realnosti smatraju predstavnikom „radikalnog centra“. Papa Francisko je mnogo inteligentniji nego što se čini (i sledbenicima i kritičarima) i pokušava da balansira u istočnom pitanju: od samita u Havani (2016) sa patrijarhom Kirilom do putovanja u Litvaniju sa nizom antiruskih (i što je interesantno antipoljskih) propovedi i intervjua, kao da je juče izašao iz škole pape Vojtile.
Kada se dakle sve sabere ostaje pitanje da li ipak papa stvara „globalnu konzervativnu alijansu“ (sa Rusijom, šiitskim islamom i Donaldom Trampom), odnosno stiče se utisak da su poslednji pregovori pape i Putina zapravo završni i dopunski rusko-američki pregovori. Na poziciju Vatikana utiče i činjenica da se sadašnja američka politika više ne preklapa sa vatikanskom, kao u vreme pape Vojtile. Na primer ako je u proteklom veku tradicionalni instrument vesternizacije Ukrajine bila grkokatolička crkva (unijati), sada je ona prepreka saradnji sa Rusijom, jer se potčinila više „dubokoj državi u SAD“, nego Svetoj stolici.
Drugi problem je Južna Amerika, na koju se aktuelni papa više koncentriše od svojih prethodnika. To znači da papa bezuslovno ne podržava akcije SAD u ovom delu sveta. Drugim rečima, neameričke države dobijaju na značaju (Iran, Pakistan, Indija, Venecuela, Brazil itd.), što znači i promenu politike. Zbog toga je logično da lideri poput Putina i pape Franciska stvaraju novu mrežu veza polazeći od svojih interesa. Ili rečima Redakcije ruskog portala pravda.ru, koja je zaključila, da što se tiče ruskih interesa, oni sada imaju i blagoslov pape, ma šta to značilo.
