Hajrudin Jusufi nadgleda rad radnika u svom malom imbis-restoranu, ali u zadnje vreme je svaka ruka, pa i šefova, posebno dragocena.
Red je podugačak, a i telefon neprestano zvoni. Ljubitelji bosanske i balkanske kuhinje dolaze iz celog grada da pokupe naručene pite, ćevape, pljeskavice, baklave.
“Sasvim slučajno sam pročitao članak u novini “Berliner Zeitung”, u kojem su jako hvalili jelo u ovom restoranu i od tada redovno dolazim, uvek kad imam želju da jedem nešto autentično. Mnogo više volim bosanske ćevape od turskog ili arapskog kebaba”, priča jedan od Nemaca i žali što ne može da naruči pivo ili šljivovicu.
U “Sarajevu” se naime alkohol ne prodaje. 54-godišnji Hajrudin Jusufi je rođeni Sarajlija.
Do rata je živeo u gradu i radio u buregdžinici “Sač” na Baščaršiji, koja je pripadala njegovom, kako kaže, rahmetli-ocu koji je bio poreklom iz Makedonije.
S njegovom majkom Bosankom, rođenoj u Janji pored Bijeljine, osnovao je porodicu i dobio decu. Početkom rata u BiH, otac je odlučio da se vrati u Makedoniju.
Na Ohridskom jezeru otvara buregdžinicu po uzoru na sarajevsku.
Hajrudin, koji je prva iskustva u gastronomiji sakupljao u “Saču” na Baščaršiji, radi kod oca i u Ohridu.
2015. godine odlučuje sreću da potraži na Zapadu i dolazi u Berlin.
“Radio sam prvo po hrvatskim i italijanskim restoranima, znam da kuvam, no shvatio sam da ipak najbolje znam kako se prave pite i ćevapi. Ovde, osim toga, ima jako puno italijanskih i hrvatskih restorana, a bosanskih tek nekoliko. Za vreme korone sam uz to, ostao bez posla i pre nešto više od godinu dana sam se odlučio na rizik i otvorio svoj restoran. Rizik se isplatio, evo me sad, skoro da ne mogu da se odbranim od mušterija”, priča.