NEMAČKO EVROPSKO CARSTVO
Posle nemačke i evropske katastrofe iz Drugog svetskog rata i perioda denacifikacije, Nemačka je „ponovo postala normalna zemlja“. Prihvatajući krivicu za viševekovni antisemitizam, koji je kulminirao Holokaustom u Trećem nemačkom rajhu, Nemačka je proživela svojevrsnu katarzu, što joj je omogućilo da uđe pod okrilje Zapada i da najzad bude prihvaćena kao „demokratska“
Istorijski posmatrano Nemačka nikad nije bila „pravi Zapad“, a njeno članstvo u klubu elitnih nosi tešku hipoteku; ovo članstvo je samo uslovno i važi pod određenim okolnostima. (Nije neupitno: Nemačka je prinuđena da ga svakodnevno potvrđuje.)
Tokom 1980-ih istorijska hipoteka koju nosi Nemačka postaje manje teška. Nemačka je priznala svoje zločine – ne sve, doduše – „pokajala se“ i odrekla antisemitizma. Na delu je stvaranje „evropske zajednice“ – ujedinjene Evrope, čiji motor sad postaje Nemačka, ovog puta u savezu sa svojim starim neprijateljem, Francuskom. To se dešava u vreme Hladnog rata, kada sećanja na nacističke zločine počinju da blede. „Pravi neprijatelj“ sada se nalazi na Istoku – to je Sovjetski Savez, komunistička Rusija, koja kontroliše čitavu Istočnu Evropu.
Antisovjetizam se inspiriše rusofobijom
Za Sjedinjene Američke Države, evropski projekat je od početka, u najmanju ruku, dvosmislen. Snažna evropska zajednica može biti korišćena kao oružje u borbi protiv moćnog istočnog rivala, ali može prerasti i u pokret kojim će se Evropa osloboditi od američkog stiska. Iz tog razloga procese evropskih integracija vode i usmeravaju SAD, polazeći pri tome od sopstvenih, a ne od evropskih interesa. Evropska ekonomska zajednica, kasnije Evropska unija (nastala sporazumom iz Mastrihta 1992), zamišljena je i projektovana kao američka ispostava na evropskom tlu, a koja će produžiti i učvrstiti američku hegemoniju u Evropi, lišavajući je svih instrumenata koji bi u budućnosti mogli da joj obezbede status istinski autonomne ili nezavisne političke sile; nezavisne u odnosu na komunistički Istok i na liberalni Zapad. Takva, „američka Evropa“ ima i svoju vojnu senku: Severnoatlantski vojni savez, gvozdenu pesnicu atlantizma i američkog prisustva u Evropi koja štiti konkretne interese SAD (a ne brani Evropu).
U takvim okolnostima je 1960-ih godina na Zapadu procvetao antisovjetizam. Ako se SSSR, sticajem istorijskih okolnosti, posle 1945. našao u pobedničkom taboru, ovaj status mu se u Hladnom ratu snažno osporava. Hladnoratovski antisovjetizam se direktno inspiriše rusofobijom; nešto što će postati mnogo jasnije posle sloma komunističkog bloka: „Ako se rusofobija s nesmanjenom žestinom nastavila i nakon pada komunizma“, uočava Gi Metan, „primorani smo da zaključimo kako ona nije povezana s komunizmom nego s Rusijom“. Poređenje uspona Rusije 2000-ih godina s povratkom staljinističkog carstva, poređenje Putina sa Staljinom (ili Hitlerom), zaključuje Metan, očigledna je „besmislica i anahronizam“. I omiljeni propagandni motiv rusofobije. Nešto što će postati notorno u zapadnim medijima posle ukrajinskog Majdana i prisajedinjenja Krima matici 2014. godine.
Da li je „Gulag primarniji od Aušvica“?
U Nemačkoj 1980-ih stvara se posebno plodno tle za istorijski revizionizam, koji polazi od jednostavne jednačine „komunizam jednako nacizam“. U istorijskom revizionizmu prednjači nemački istoričar Ernst Nolte. Evropski fašizmi, prema Nolteu, nastaju kao (posve opravdana i razumljiva) reakcija na, s jedne strane, boljševizam, s druge, na zapadne demokratije. Ali boljševizam i njegovi zločini su, prema nemačkom istoričaru, „primarni“.
U polemici koju je otvorio Nolte će postaviti i sledeće pitanje: da li je „Gulag primarniji od Aušvica“? Njegov odgovor je naravno potvrdan: „Staljinistički zločini su gori od nacističkih.“ Nemački nacionalsocijalizam je tek odgovor na komunizam, napad na Sovjetski Savez iz juna 1941. samo je reakcija na Staljinove zločine, a nemački vojnici na Istočnom frontu u stvari „brane Evropu od azijskih hordi“. Nemačka krivica je realna, ali je od nje veća krivica Rusije. „Nema fašizma bez provokacije boljševizma“, zaključuje Nolte, uz tiho ili prećutno odobravanje stratega Hladnog rata s one strane Atlantika.
Za revizioniste, stvarni neprijatelj je boljševizam i komunistički Istok. Šta je, međutim, izazvalo boljševičku revoluciju, koja je označila početak kraja evropskog kolonijalizma i duboko potresla Evropu i svet, izazivajući snažan revolucionarni i antikolonijalistički talas? Da li je i boljševizam bio samo reakcija, i to takođe opravdana, na prethodnu zapadnu, kolonijalističku i imperijalističku opresiju, i na katastrofu Prvog svetskog rata koju je proizveo zapadni imperijalizam? Da li je zapadni kolonijalizam pravi krivac za izbijanje Oktobarske revolucije, sa svim njenim posledicama, i predstavlja li boljševički pokret pravednu odmazdu za zločine koje su činile evropske sile tokom kolonijalnog perioda?
Evropska revizija istorije Drugog svetskog rata
Današnja Evropa više ne obeležava Dan pobede nad fašizmom, već 9. maja proslavlja Dan Evrope. U rezolucijama Evropskog parlamenta ne osuđuje se posebno fašizam ni nacizam, osuđuju se (prilično apstraktno) „svi totalitarizmi“. Slobodu od fašizma Evropi nije donela Sovjetska armija. Američke trupe su, u besprimernoj reviziji istorije, pobedile ne samo na Zapadu već i na Istoku, kao što je ove godine ustvrdio nemački predsednik na centralnoj komemoraciji početka Drugog svetskog rata u Poljskoj. Odlučna pobeda „saveznika“ bila je ona u Normandiji, koja je došla na samom kraju rata; bitka za Staljingrad, kao prekretnica ovog rata, bitka kod Kurska itd. prepuštene su istorijskom zaboravu i izbrisane iz istorijskih udžbenika. Kao i približno 26 miliona Sovjeta koje su pobile nacističke trupe.
Zaboravljene su i sve žrtve nacizma na istoku Evrope, uključujući i one u Jugoslaviji. Pijetet izazivaju isključivo „žrtve komunističkog terora“, pa čak i poginuli pripadnici kvislinških i okupacionih snaga. Manje ili više otvoreno, rehabilituju se pronacistički i fašistički pokreti i režimi, od Baltika, preko Ukrajine, sve do Balkana, gde se održavaju „komemoracije“ saradnicima okupatora i fašistima, s nesumnjivom fašističkom ikonografijom. Počev od 1990. u bivšoj Jugoslaviji Zapad ovaj pokret jednostavno „ne primećuje“. Hronološki poslednji primer je rehabilitacija pronaciste Bandere u Ukrajini i njegovih sledbenika, koji su imali ključnu ulogu u kijevskom „Majdanu“, na šta je „Zapad obratio jako malo pažnje“. Kako tumačiti ovu „nezainteresovanost Zapada“, osim kao prećutnu (a povremeno i veoma neposrednu i aktivnu) podršku zbog njihovog žestokog antirusizma?
Dana 19. septembra 2019. Evropski parlament doneo je rezoluciju o „važnosti evropskog sećanja za budućnost Evrope“, u kojoj se odgovornost za izbijanje Drugog svetskog rata podjednako raspoređuje na „sve totalitarizme“ – na „nacistički Berlin i komunističku Moskvu“ – abolirajući zapadne demokratije od svake krivice i prećutkujući sramni Minhenski sporazum, čiji su potpisnici Velika Britanija i Francuska s jedne, i nacistička Nemačka i fašistička Italija s druge strane – sporazum kojim su zapadne demokratije utrle put ka Drugom svetskom ratu; ka svetskoj istorijskoj katastrofi u kojoj je na svim zaraćenim stranama poginulo približno 60 miliona ljudi.
Rađanje čudovišta
Istini za volju, revizija istorijske istine o Drugom svetskom ratu nije započela u Nemačkoj. Započela je još ranije, u SAD, negde posle 1950, o čemu (među ostalim) svedoči i američki pisac Gor Vidal, lucidni i nepotkupljivi hroničar američke političke scene i moderne istorije Amerike: nacističku Nemačku nisu slomile SAD, podseća Vidal, pobedu nad Trećim rajhom, uz ogromne žrtve, izvojevao je Sovjetski Savez, ali to je u Americi posle rata sasvim pogrešno predstavljano. Staljin i Sovjetski Savez, uočava pisac, pretvoreni su u neprijatelja goreg od Hitlera i u lažnu pretnju za američku naciju. Zašto je to uopšte bilo potrebno?
„Antikomunizam postaje zvanična religija SAD“, a SSSR „imperija zla“, jer je Americi bio neophodan snažan neprijatelj. Ovaj arhineprijatelj – Sovjetski Savez – poslužio je kao opravdanje za militarizaciju SAD kojoj nema premca u istoriji sveta. SAD su, tokom sledećih decenija, pretvorene u duboko militarizovano društvo. O tome svedoči preko tri stotine ratova i vojnih intervencija koje je ova zemlja vodila posle 1945. godine.
U Americi je 1950-ih godina, upozorava Vidal, stvoreno „čudovište“: „država nacionalne bezbednosti“; ratna mašina s ogromnim vojnim budžetom (i danas najvećim u svetu) koju čine predimenzionirane i preskupe oružane snage, vojnoindustrijski kompleks, moćne bezbednosne službe i političke i intelektualne elite ove zemlje. Cilj je, navodno, odbrana američke nacije od „crvene opasnosti“ (premda Sovjetski Savez nikad nije pokazivao agresivne namere), a nešto kasnije odbrana čitavog „slobodnog sveta“. Posle pada Berlinskog zida postavljeni cilj je mnogo krupniji: promovisanje ideje slobode – američke definicije slobode – širom sveta, „rušenje autokratija i diktatura“ i, konačno, stvaranje jedne liberalne i uniformne planete.
U strateškim projekcijama SAD, Nemačka sa svojim rusofobskim nasleđem igra izuzetno važnu ulogu. Nacistički zločini su joj „oprošteni“, privremeno prepušteni zaboravu (izuzev Holokausta). Podsećanje na njih više nije oportuno ni poželjno, naročito ako su njegove žrtve slovenski i drugi, „manje važni“ narodi na istoku Evrope. Počev od 1980-ih Amerika i Nemačka se nalaze udružene na istom poslu: u borbi protiv (komunističke) Rusije, Istočnog, socijalističkog bloka, za šta „intelektualnu i teorijsku logistiku obezbeđuju stratezi tipa Zbignjeva Bžežinskog, čiji je antisovjetizam dugo prikrivao bolesni antirusizam“ (Frano Cetinić).
Meta i pravi neprijatelj bila je i ostaje Rusija; svejedno da li je ona caristička, komunistička, nacionalistička ili demokratska po merilima Zapada. Ulog u toj borbi je hegemonija nad evroazijskim kontinentom i, posledično, nad čitavim svetom. U to ime Amerika vodi i pokreće svoje ratove i svoje lažne „obojene revolucije“. Ali nikad direktno. Ovaj rat je prikriven, zamaskiran, i nikad neće biti objavljen, jer je protivnik isuviše snažan. Nemačka je u tom ratu, sa svojim duboko ukorenjenim antislavizmom i rusofobijom, dugo bila nezamenjiv saveznik SAD u Evropi.
U sledećem broju: Nemačke frustracije
Piše: Boris Nad za pecat.co.rs
