Piše: Nikola Vrzić
Ako je Amerika zaista nezainteresovana za naš slučaj kao što za „Dojče vele“ tvrdi ambasador Kristofer Hil, a Evropskoj uniji na pamet ne pada da utiče na sprovođenje sporazuma čiji je jedini garant, znači li to da je baš sada pravi trenutak da prihvatimo ponudu Rusije koju nam je doneo predsednik njene Državne dume Vjačeslav Volodin?
Kao da meri vreme zabluda od kojih ne odustajemo sa zadivljujućom (i donekle zbunjujućom) upornošću, kalendar na sajtu Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Srbije ne prestaje da odbrojava. Ako se ne dogodi neko čudo, a čuda se ne događaju, taj kalendar pokazuje da se ovog petka navršava 2.235. dan otkako su prištinske vlasti, Prvim briselskim sporazumom, preuzele obavezu koju nisu ispunile, da formiraju Zajednicu srpskih opština na teritoriji koju delimično kontrolišu pa je zato nazivaju državom.
Evo i jedne prognoze u koju ne treba posumnjati: u subotu, 8. juna, osvanuće i 2.236. dan kako nam se događa to isto. A Evropska unija, isključivi garant ovog sporazuma koji bi predstavljao savršen primer mrtvog slova na papiru samo da je, eh, i Beograd postupio onako kako je postupila Priština, za sve to vreme uspešno se pravi mrtva.
TAČIJEVO PRIZNANjE Pri čemu je ovo pravljenje mrtvom, koje predstavlja zvaničnu EU politiku u odnosu na njene obaveze prema Beogradu, ona sad uspela, a nije to lako, da uzdigne na još viši nivo. Učinila je to tako što nije našla za shodno da primeti, a jasno je da je primetila, da je predsednik samozvanog Kosova Hašim Tači napokon priznao ono što svi znamo, ili makar slutimo, evo, već spomenutih dve hiljade i nekoliko stotina dana pride.
Razume se, to što smo znali ili samo slutili nikako ne može da umanji značaj Tačijevog priznanja da mu (im) na pamet ne pada da formiraju Zajednicu srpskih opština jer bi to značilo „formiranje Republike srpske na Kosovu“: „Tačno je da sam se ranije saglasio sa formiranjem Zajednice srpskih opština, ali okolnosti su se promenile i ne možemo to da dozvolimo u zamenu za viznu liberalizaciju.“
Pa je i još jednom, za slučaj da je iko pomislio da mu se ovo samo omaklo, prilikom sastanka s diplomatskim predstavnicima Nemačke i Francuske, prenela je agencija „Beta“, „ponovio da Kosovo neće prihvatiti druge kriterijume za liberalizaciju viza, ’posebno u obliku (ukidanja) tarifa ili (formiranja) asocijacije (srpskih opština)’“.
Iz ovih Tačijevih reči, propraćenih potpunim ćutanjem Evropske unije, može se, i mora se, izvući nekoliko važnih zaključaka.
Pod jedan, da je Prvi briselski sporazum, ako sporazum podrazumeva da ga se sve strane pridržavaju, a ne samo jedna, definitivno upokojen. S tim što je srpska strana već (nesmotreno?) ispunila sve svoje obaveze, utoliko gore po nas, i sad ne može nazad sve i da hoće.
Pod dva, da se obećanjima Prištine, uključujući i napismeno preuzete obaveze, ne sme verovati ni reč. Štaviše, što su preuzete obaveze veće i ozbiljnije, to im se manje može verovati, takvi su naime to ljudi. Ne može se dovoljno ni naglasiti kolikog bi značaja ovo saznanje moralo da ima za dalji nastavak dijaloga i sve buduće, eventualne, sporazume. Njih će posle ovoga, u ovakvim okvirima, moći da sklopi samo osoba toliko neodgovorna da bi morala da joj bude oduzeta sva poslovna sposobnost.
Pod tri, skrećemo sad pažnju na ponovljenu Tačijevu opasku da se potpisa na Prvom briselskom sporazumu neće držati čak ni po cenu vizne liberalizacije s Evropskom unijom, ovo je istovremeno i poruka da EU nema ni sredstava ni načina da ga odgovori od onoga što je naumio, sam ili zato što mu je neko tako rekao, svejedno.
I pod četiri, spomenuto ćutanje Evropske unije. Koja je u ovih 2.235 dana, a sada pogotovo, demonstrirala da ne može ili neće, dođe nam na isto, da natera Prištinu da postupi u skladu s briselskim dogovorom iako je sama garant njegovog sprovođenja. Da uprostimo, jer je zaista toliko prosto, i ne ljutimo se nego samo prihvatamo realnost i konstatujemo činjenicu: garancija Evropske unije nije vredna ni papira na kome je zapisana, a kamoli budućnosti države i naroda. Ne sme joj se verovati ni reč, jer je na delu pokazala da do sopstvene reči ni sama ne drži. Pa da vidimo ko je u stanju da svoj potpis, posle svega ovoga, stavi na bilo kakav sporazum čiji bi EU bila garant.
Uzgred budi rečeno, prilično je neshvatljivo, sada još više nego ranije, što Beograd, kao uslov za nastavak dijaloga s Prištinom, postavlja samo ukidanje takse od sto odsto na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, umesto da glavni preduslov za razgovor o nekakvom Drugom briselskom sporazumu bude ispunjavanje onoga što je dogovoreno u prvom sporazumu. Zar ima redosleda poteza koji bi bio normalniji od toga?
TVRDNjA KRISTOFERA HILA Elem, imajući u vidu ovaj raskoš iskazane impotencije i/ili prevrtljivosti Evropske unije, gotovo da se ironičnim, iako očigledno nisu izgovorene s tom namerom, mogu smatrati reči Kristofera Hila, nekadašnjeg saradnika Ričarda Holbruka i njegovog saučesnika u svemu što su nam radili pa su nas na kraju i doveli u današnju situaciju.
„Evropa ovo zbilja mora da vidi kao ’čas Evrope’“, prenosi nemački „Dojče vele“ Hilove reči, koji je do ovakvog zaključka došao zato što je „Vašington praktično digao ruke od kosovskog pitanja“ i – prenosi dalje „Dojče vele“ – „kaže da ’unilateralizam’ administracije Donalda Trampa čini da Sjedinjene Države ’postanu nevažne tamo gde bi trebalo da budu važne’, kao recimo u rešavanju preostalih pitanja na Balkanu… Evropa ovim treba da se bavi znajući da je stolica Sjedinjenih Država prazna o nekim od ovih pitanja“.
Na sličan će način, inače, takođe za „Dojče vele“, i Hilov kolega iz podvale u Rambujeu Volfgang Petrič: „To mora biti evropsko rešenje. Ne bih voleo da su prisutni Vašington ili Moskva. Uostalom, to je evropski problem.“
Ali tu upada u istovetan apsurd kao i Kristofer Hil jer, kaže Petrič, „potrebna je garancija Evrope“ – garancija Evrope, kako to smešno zvuči kad se na delu vidi kako to zapravo izgleda – „da su granice između Kosova (i Srbije) validne, da su ih priznale obe strane“. I pri tome, možda i nehotice, razotkriva suštinu ideje o razgraničenju koju i sam prilično otvoreno zagovara: „Bilateralne promene granica su moguće samo između dve suverene države – konsenzusom.“
PONUDA MOSKVE Tek, napomenuće Volfgang Petrič neveselo, „bojim se da Evropskoj uniji ponestaje vremena“, i neće biti da je do ovakve bojazni on došao samo zato što se Evropska unija pokazala neefikasnom kao što smo i navikli i zato što SAD više nisu prisutne onako kako su Petrič i njemu slični navikli tokom devedesetih godina prošlog veka.
Već je Petrič neveseo i zato što ovakvu situaciju, čini se, Rusija nastoji da iskoristi na sopstvenu i našu korist, i to kudikamo ofanzivnije nego što je dosad bio slučaj.
Ovonedeljnu posetu našoj zemlji, tako, predsednik ruske Državne dume Vjačeslav Volodin iskoristio je da bi doveo u pitanje kredibilitet Evropske unije kao posrednika u pregovorima Beograda i Prištine, što je poruka kakva iz Moskve dosada, a pogotovo ne sa ovako visokog nivoa, nije mogla da se čuje: „Odsustvo jasne reakcije od strane Evropske unije na provokacije kosovskih Albanaca dovodi u sumnju njenu sposobnost da bude posrednik u dijalogu između Beograda i Prištine.“
Ova snažna poruka, dodajmo, pojačana je izjavom stalnog predstavnika Rusije pri EU Vladimira Čižova, koji je svom domaćinu takoreći bacio rukavicu u lice ocenom da je „neophodno da Evropska unija zatraži od Prištine da ispuni svoje obaveze i da prestane da im gleda kroz prste“.
Istovremeno s ovim – ponavljamo, dosad neuobičajenim – raskrinkavanjem Evropske unije i njene uloge, Volodin je iz Moskve doneo i poruku koja se direktno tiče budućnosti dijaloga Beograda i Prištine i njegovog ishoda. Prenosi zvanični sajt Dume: „Rešenje problema Kosova, naravno, moguće je samo kroz dijalog na osnovu odluka UN. Pre svega, na osnovu Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti.“
Opet, nije samo Volodin ovo poručio već, nekoliko dana ranije, i Konstantin Kosačov, predsednik Odbora za međunarodne poslove Saveta Federacije Rusije, gostujući na RTS-u: „Srbija traži rešenja i mogućnost da se donesu odluke, ali mora da ostane u okvirima Ustava RS, to je principijelno važno, i u okviru Rezolucije 1244. Sve što se uklapa u te pravne okvire je apsolutno dopustivo sa moje strane i može da se pozdravi sa ruske strane.“
A tu je, najzad, i ključna poruka, reči predsednika Rusije Vladimira Putina koje je svojim srpskim kolegama poslanicima preneo Vjačeslav Volodin: „Bratski srpski narod, kao i uvek, može da računa na pomoć Rusije.“
Konkretnije, rečima Konstantina Kosačova, „Rusija može da pruži podršku Srbiji u osiguravanju bezbednosti, ako dobije zahtev Beograda“…
I to je otprilike međunarodni kontekst u kome nam se zemlja danas nalazi. S jedne strane Brisel, koji se razotkrio kao lažljiv ili samo nesposoban da garantuje bilo šta, s druge Vašington, koji je „praktično digao ruke od kosovskog pitanja“ ako je verovati insajderskoj proceni Kristofera Hila, i s treće strane Moskva, koja nas podržava u granicama našeg ustava i Rezolucije 1244 i povrh toga nam, još nešto što ranije nismo imali prilike da čujemo, nudi „podršku u osiguravanju bezbednosti ako dobije zahtev Beograda“.
Državna strategija koja se iz svega ovoga, prosto, nameće, prilično je očigledna. I ne sumnjamo da će ponovo biti pronađeno milion izgovora da postupimo drugačije.
