Očuvati zdravlje bubrega od izuzetne je važnosti zbog funkcija koje obavljaju u organizmu. Izgleda, međutim, da je to mnogo lakše reći nego učiniti, jer se bubrežne bolesti javljaju tiho i neprimetno, bez karakterističnih simptoma. A kada se bolest ispolji često je prilično kasno, što usložnjava proces lečenja i njihovog spasavanja. Upravo podizanje svesti javnosti o prevenciji bubrežnih bolesti i komplikacijama koje mogu da nastanu, bila je glavna tema nedavno obeleženog Svetskog dana bubrega.
Zašto su bubrezi važni i šta se dešava kada počnu da obolevaju, objašnjava nefrolog profesor dr Nada Dimković, načelnik Odeljenja za nefrologiju i metaboličke poremećaje sa dijalizom u KBC “Zvezdara”:
– Kao parni organi bubrezi se uključuju u mnoge procese u organizmu. Primarna uloga im je da izlučuju sve nepotrebne, raspadne produkte metabolizma, lekove i sve drugo što dospe u krv, a može da prođe njihov filter. Regulišu količinu vode u organizmu, sastav elektrolita, a produkuju i nekoliko hormona od kojih je najznačajniji eritropoetin. Ovaj hormon omogućava stvaranje krvnih ćelija, ali i vitamina D, važnog za funkcionisanje kostiju.
* Šta se dešava kada dođe do popuštanja rada bubrega?
– Postupno slabe sve funkcije, a na kraju i endokrina, odnosno stvaranje hormona. S obzirom na to da su bubrezi povezani sa ostalim organima, njihovo slabljenje se nepovoljno odražava na funkcije svih organa, a naročito na kardiovaskularni sistem. To su i ključne komplikacije koje dovode do problema u radu srca i krvnih sudova. Drastično se ispoljava sklonost ka infarktu srca i mozga, kao i oboljenjima perifernih krvnih sudova. Bubrežni bolesnici i do 30 puta češće umiru od kardiovaskularnih bolesti, u poređenju sa obolelima od srca i krvnih sudova koji nemaju obolele bubrege.
* Koje još komplikacije daju bubrežne bolesti?
– Ozbiljne komplikacije su anemija, osteoporoza, polineuropatija, koja predstavlja oštećenje perifernih nerava ruku i nogu. Javlja se i poremećaj seksualnih hormona koji vodi u impotenciju i sterilitet, kao i brojni psihički problemi. Na socijalne probleme takođe nikako ne treba zaboraviti, jer se često radi o osobama izopštenim iz društvenog života i sa radnog mesta, koji gube svaku vrstu pozicije i autoriteta, čak i u porodičnom okruženju. Otežavajuća okolnost je i to što ne smeju da uzimaju bilo kakve lekove bez konsultacije sa nefrologom. Bez saveta nefrologa ne mogu da obave ni snimanja, niti hirurške i stomatološke intervencije.
* Ko je posebno podložan ovim oboljenjima?
– Najpodložniji su dijabetičari, hipertoničari, gojazni, stariji od 65 godina, kao i osobe koje imaju porodičnu pojavu bubrežnih bolesti ili se leče od sistemskih oboljenja. Zbog starenja opšte populacije i porasta broja obolelih od hipertenzije i dijabetesa u našoj sredini, procenjuje se i da će broj bubrežnih bolesnika rasti. Trenutno svaki deseti stanovnik planete ima neku formu hronične bubrežne bolesti, što se smatra apsolutno učestalom pojavom. Nažalost, u Srbiji ne postoji registar obolelih od hroničnih bubrežnih bolesti, a i da postoji ne bi bio do kraja verodostojan, jer su podaci vezani samo za bolesnike koje prijavljuju lekari. Realno stanje izostaje baš zbog toga što većina bubrežnih bolesti protiče bez simptoma. Zato nefrolozi i insistiraju da se detaljnijim pregledima proveravaju ugrožene populacione grupe.
* Koji su još faktori rizika za propadanje bubrega?
– Na napredovanje bolesti i propadanje bubrega u velikoj meri utiče način života i ishrane, pušenje, nedovoljno dobro regulisan pritisak i glikemija. Utiče i uzimanje velikih količina lekova iz grupe nesteroidnih reumatika, najčešće protiv glavobolje, reumatizma, išijasa. Značajno mesto zauzima i srčana slabost, kao i anemija. Da se nešto ozbiljno dešava prepoznaje se tek onda kada je bolest u odmakloj fazi. Bolesnici imaju bledilo, osećaju muku i nagon za povraćanjem, malaksalost i svrab. Javljaju se i otoci po telu, zbog kojih se najčešće i javljaju lekaru.
* Kako se sprovodi lečenje?
– U početnim fazama mogu da se leče samo pacijenti koji u osnovi imaju bubrežnu bolest koja se dokazuje ispitivanjima i biopsijom bubrega. Međutim, najveći broj bolesnika primarno nema bubrežnu bolest, već bubrezi stradaju “usput”, zbog drugih bolesti koje ostavljaju trag na ovim organima.
* A kada se bolest razvije do kraja?
– To je peti stadijum, trenutak kada bubrezi otkažu svoju funkciju. Tada se bira metoda zamene funkcije u vidu hemodijalize, peritoneumske dijalize i transplantacije. U našim uslovima najčešće se sprovodi hemodijaliza, dok je peritoneumska dijaliza neopravdano zapostavljena. Peritoneumska dijaliza je približnija funkcionisanju bubrega i predstavlja pogodan kućni vid lečenja, uz koji oboleli može da radi, a mladi mogu da se neometano školuju, jer nisu vezani za bolnicu.
* Koliko pacijentima na dijalizi preti opasnost od hepatitisa C i drugih komplikacija?
– Nekada su hepatitisi na dijalizi bili česti zbog česte upotrebe transfuzije. Njihovoj pojavi su kumovali i neuslovni i prepunjeni dijalizni centri, nedovoljan broj medicinskih sestara na dijalizi, zajednički prevoz hepatitis pozitivnih i negativnih bolesnika, zajednički mokri čvorovi i čekaonice… Posle uvođenja testiranja dobrovoljnih davalaca krvi na virusne hepatitise, a pogotovo kada su u terapiju uvedeni lekovi eritropoetini, zbog čega je transfuzija u najvećem broju slučajeva postala nepotrebna, značajno se smanjio i broj obolelih. Trenutno u Srbiji ima oko 250 ovakvih bolesnika. Problem je značajno umanjen i uvođenjem vakcine protiv hepatitisa B. Za hepatitis C ne postoji vakcina, ali su na raspolaganju novi, efikasniji lekovi. Problem je jedino što se ovim lekovima leči nedovoljan broj naših bolesnika.
OGRANIČENO DELOVANjE DIJALIZE
Nijedan vid dijaliznog lečenja ne popravlja sve funkcije bubrega, zbog čega je neophodno da bolesnici uzimaju i određene lekove. To su najčešće lekovi za pritisak, srce, kosti, krvnu sliku, kao i vitamini. Za ove pacijente je vrlo važno da se pridržavaju režima ishrane, koji podrazumeva umeren unos belančevina, oprezan unos hrane bogate kalijumom, kao i ograničen unos tečnosti ukoliko ne mokre. Stoga je transplantacija u svakom smislu najbolja i najisplativija metoda lečenja, ali, nažalost, u našoj zemlji nije dovoljno razvijena – ističe dr Dimković.
Novosti
foto:internet
